Čak Palahnjuk, Borilački klub (Biblioner, Banja Luka 2010)
Autor: Bojan Marjanović
Nezgodna stvar sa knjigama na osnovu kojih su napravljeni veliki filmovi je ta što su šanse da prvo pogledate film naprosto ogromne. Roman koji svakako pati od ove boljke je „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka, po kome je Dejvid Finčer snimio čuveni film. Boljka je utoliko ubitačnija jer govorimo o „generacijskom“ filmu – naravno, ovde generacija nikako nije kalendarski pojam.
„Borilački klub“ ima specijalno, formativno mesto u filmofilskom iskustvu svih onih, nazovimo ih tako, postidentitetskih generacija, rođenih i odraslih u raljama neoliberalizma i njegovih derivata. No, kakav je roman Čaka Palahnjuka i kako prolazi u borbi sa svojim filmskim klonom? Svi koji imaju bojazan da knjiga nije dobra kao film, mogu da odahnu – Palahnjukov roman je naprosto odličan.
Glavni junak ove priče pati od sindroma podvojene ličnosti i ovaj fenomen je vrlo vešto upotrebljen za oslikavanje stanja savršenog čoveka uronjenog u savršeno programirani svet kapitalizma kog još nisu prodrmali ni jedanaesti septembar, ni ekonomska kriza, ali samo što nisu. Stvaranje svog „imaginarnog prijatelja“ Tajlera Dardena mentalni je proces kojim narator odgovara na vlastitu depresiju. Narator je mladi stručnjak zaposlen u velikoj automobilskoj kompaniji, izmučen nesanicama koji svoju jedinu radost nalazi u pretvaranju da je bolestan i prilici da se isplače na sastancima grupa za podršku teško bolesnih ljudi. Kako njemu pomaže stvaranje zamišljenog drugara? Pa, Tajler Darden je sve ono što narator nije – slobodoljubivi, žestoki kritičar svakodnevice ogrezle u konzumerizam i japijevsko licemerje. Tajler Darden je Holden Kolfild za dvadeset i prvi vek, doduše, sklon radikalnoj „političkoj praksi“. Pisac koristi Tajlerov „lik“ da osvetli podsvest naratora i njemu sličnih – podsvest u kojoj tiho, ali neumitno odzvanja saznanje da svet ne mora da izgleda onako kako izgleda.
Kada se obraćao studentima koji su okupirali Volstrit, Slavoj Žižek je ispričao stari vic u kome stanovnik Istočne Nemačke bude poslat da radi u Sibir. Pre nego što je otišao, svestan cenzure pisama koja će slati kući, svojim bližnjima je rekao da će stvari koje im bude pisao plavim mastilom biti tačne, a stvari koje im bude pisao crvenim mastilom lažne. Posle nekog vremena, u Istočnu Nemačku stiže pismo ispisano plavim mastilom: „Ovde je sve divno. Prodavnice su pune hrane. Bioskopi prikazuju dobre filmove sa Zapada. Stanovi su veliki i luksuzni. Jedina stvar koju ne možete ovde kupiti je crveno mastilo.“ Borilački klub, koji osniva glavni junak (narator + Tajler) upravo je to crveno mastilo, dakle mehanizam kroz koji ljudi zatočeni u neoliberalnom Sibiru mogu da, premda grubo i neprecizno, artikulišu svoje nepristajanje. Mladi muškarci, svake subote se okupljaju i kroz povratak u primordijalno stanje besomučnog batinjanja, prkose uglađenom svetu u kome postoje sve slobode osim slobode izbora kako će im vlastiti život izgledati. Borilački klub (koji se transformiše u terorističku organizaciju) je levičarski produkt, oslonjen na ideal jednakosti – u njemu su svi isti, ma čime se bavili van kluba. Međutim, baš tu Palahnjuk pokazuje visok nivo političke promućurnosti – premda su Tajlerove parole i opservacije o trulosti sveta u kome živimo bolno tačne, nasilje i agresija ne mogu biti pravi način artikulacije borbe. Crveno mastilo nije dobro kada postane crvena krv. Tu ključnu ulogu ima Marla Singer, maestralni ženski lik ovog romana koji poništava sve one primedbe da je „Borilački klub“ još jedna „priča za dečake“. Narator ne može da postoji bez nje – ona mu pomaže da rezonuje i da uspe da shvati rascep u svojoj ličnosti i da razluči gde je granica koja se ne sme preći.
U sukobu u kome obe strane čoveka pretpostavljaju idejnom/ekonomskom konstruktu ne postoji ispravna strana. No, Palahnjukov roman-dvostrani novčić čini se kao jedan od najboljih načina da se upotrebi ono crveno mastilo.
