Ako je čitavo postojanje muzika, a ono to može biti jer dovoljno je da ga je Helderlin, na primer, doživeo kao kompoziciju koju je ispisao, onda ne postoje prva i poslednja stanica, rađanje i smrt nisu nikakav okvir, već sve drugo što se na tom putovanju dâ zapaziti, poput nimalo slučajnih imena i skrovitih dokaza heraklitovskog mišljenja o življenju u području smisla kružnice. Otuda naslov knjige Astapovo, kao podsećanje na voznu postaju gde je umrlo telo literate iz Jasne Poljane, ima jednako važnu ulogu u pesnikovoj dramaturgiji klasicističkog pevanja na romantičarsku temu života u međuprostoru kao i znatno razgranatija stanica Zeleni Venac. Obe postaje mogu biti i prve i poslednje, ali i centar sveta, mesto iz koga se račvaju putevi za doslovno sva prebivališta postojećeg.
Pesmu „Plava šljiva“ doživela sam /i/ kao autoportret, poistovećivanje sa mladim stablom koje raste u senci jednog od najprometnijih gradskih raskršća, opstajava budući divlje i za većinu nevidljivo, a Jasno je da je u dosluhu sa semaforom / Koji reguliše nevidljivi saobraćaj. Kao i svaka Nikolina pesma, i ovo drvo ima svog „sagovornika“ u prethodećoj literaturi, uvek više od jednog, tako da čitalac oseća slobodu da šljivu asocijativno nadoveže na, recimo, pesmu „Shvatanje o drvetu“ Borislava Radovića, smiren uverenjem da, nalik Magritovim ogledalima, i iza ove pesme biva ukorenjena neka druga u istoj sprezi podzemnih žila.
Uz nikad nasumičnu, već pažljivo pravdanu ironiju zarad značenja i umeća ispevanog, Nikola u pravom času može da prizove „pomoć od štaka rima“, jer zna da su mu gotovo sve rime savršene, kao i da one nisu niti početak niti kraj nauka o pesničkom muziciranju. Pleni ova posvećenost muzici, posebno u vremenu kada su od naših pesnika, majstora pevanja, ostali sasvim ili delimično okrnjeni spomenici u kalemegdanskom parku (nalik šahovskim figurama – zapaža pesnik), kada je iz razloga na koje nećemo gubiti vreme koncept pevanja kao komponovanja nezvanična jeres velikog dela oficijalno priznate poezije. I gde bi moglo biti prebivalište današnjeg rapsoda, prirodnog potomka stanovnika agore, u dobu koje je trgove proglasilo strogo tržnicama, kada ulični pevač može biti i kažnjen zbog nedoličnog ponašanja? Naravno u sobi, u sopstvenoj sobi u kojoj sa sobom biva, a to jednako znači i sa svim dušama, pojavama, sećanjima, putovanjima, sa literaturom koju je sam sebi odabrao da mu bude ne mikro ili makro, već – jedini kosmos. Godišnja doba / Ne smenjuju se u parkovima, / Već u tišini spavaćih soba. (pesma „Avgust“) Razumljivo, njegov glas se otuda mnogo bolje čuje, dopire tamo gde treba, nego kada bi sebe prepustio besmislenom nadmetanju sa raznim oblicima buke takozvanog spoljašnjeg sveta.
Pleni, takođe, način na koji pesnik voli – jer to je glagol na koji nas ovo pevanje sve vreme navodi – ono što danas doživljavamo kao drevnu, ili samo prošlost. Pri tom, nije u pitanju isključivo literatura koja je njegova osnovna, svesno odabrana strast, nije reč samo o i dalje važećim osnovnim elementima koje smo smeli s uma, gde je voda mitska, / Još uvek je jedan od elemenata. (pesma „Voda se sliva niz kaldrmu“). Na način odmeren, a opet jasan poput neumitne objave sledećeg polaska/prispeća voza ili bilo kog drugog putničkog sredstva, pesnik ispeva i saznanje da smo se zatekli u vremenu logorskog životnog uređenja (pesma „Aušvic“), kako je pisao Kiš i ne samo on, pri čemu je koncentracioni logor iz vremena rata poslužio kao model za ustrojstvo onoga što slovi za mirnodopsko stanje. Bilo je potrebno da bude tako, / Bez razloga, bez smisla; / Da ima razloga, to bi bio zločin; / Ne može se to opravdati razlozima. (…) Da bismo pouzdano znali / Da čovek, ipak, to može. Veoma smela obrada teme koja i dalje važi za osetljivu, poražavajuće tačna u tumačenju, savršeno ispevana.
Ono što bih rekla na kraju ovog zapisa koji je, razume se, samo odlomak ukupnog teksta u stalnom nastajanju podstaknutom svakim narednim čitanjem, po cenu da opaska može zvučati i programski, jeste da Nikolina učena sloboda pevanja predstavlja jedan od retkih dokaza u današnjoj poeziji da pojam transgresije nije odumro, uprkos mnogobrojnim „opreznim pevanjima“ i bolje ili lošije skrivenim lažnim prekoračenjima, da je drskost iskoraka opravdana sopstvenim kvalitetom preživela i u vremenu sve učestalijih opela poeziji „u vremenu romana“, pri čemu književni žanr uistinu nije bitan, već način, razvijen iz same ličnosti, iz stava, na koji je subverzija oblikovana, ona bez koje nema umetnosti, jer bez nje je nikada nije ni bilo.
Kulturni dodatak Politike, 22. maj 2010.
