што и представља својеврсан апсурд све до тренутка док не постане очевидно јасно да је песник уобличио визију своје маште и остварио свој лични идеал.
На тако сазданим темељима поетика Душана Мијајловића Адског успева да одржи преко потребну равнотежу између пренаглашене емоционалности и неопрезно употребљених симплификација и све то аутентичним стилом у коме су две најсјајније медаље бриткост језика и луцидност мисли. Управо такав приступ песми најзаслужнији је што се читалац кроз песнички текст креће од слика претпостављених машти до великих духовних истина.
Већ у песми с  почетка ове књиге  Без тебе је тако тихо доказује да вредност која надвисује и врхове Олимпа не зависи од идеала, него од личности која тај идеал остварује својим делом.
Било би потпуно неодговорно говорити о песмама из књиге Једино признајем своје рапеће , а не поменути форму којом Душан Мијајловић Адски суверено влада. Прилог тој чињеници може послужити песма: Уз вино и стих, где успешност форме поткрепљује надвремени идеал одолевања патњи.
У песми Зашто ли се живот на смрт не угледа, песник јединственом интуицијом  гази по врелом огњу песме у намери да наивне ослободи од постојећих предрасуда:

/ Мислио сам да су приче
О ТЕБИ
Измишљене
да су стрепња и страх
преувеличали твоју глад /

Орган људске активности који ствара уметност је оно што се обично назива маштом или фантазијом. Није то она машта која се ограничава на повезивање две међусобно удаљене ствари. А ни чиста игра фантазије која се назива фантастичном.  Машта која ствара уметничка дела не избегава стварност, већ продире у њу, хвата њен изглед, што је изједначује с начином осећања уметника, и стога открива оно што од стварности  измиче сазнању ума. Пошто је човек прво искуство о спољњем свету добио преко чула, машта је она духовна активност која остварује синтезу чулних искустава.
У песми У свом граду као странац, Мијајловић у крсташком рату против ољуђења, отуђења и других људских опачина из најбоље намере доказује да вредност једног уметничког дела, ма то била и једна једина песма, не зависи од онога што надахњује, већ од начина којим је порив горког певања обрадио надахнуће.
Ако желимо прихватити чињеницу да су поезија и књижевност срећно одвојени, не због њихових спољашњих обележја, као што су стихови и проза већ због њихове унутрашње вредности, јер поезија има универзални и вечити квалитет, док књижевност изазива интересовање које је везано за место и време, то јест цивилизацију којој припада, онда је Душан Мијајловић Адски у песми А у оку јесен капље на највиши поетски пиједестал унео синтезу  индивидуалног и универзалног, на начин  на који и наду као и помањкање ње саме  одиже  од земље и устремљује је плавом небу коме, пак, хита златна позадина у перспективи:

/ У рају
лак себи и другима
само понекад поменем
Адске дане на земљи /

Песме које се издвајају зрелим и свесним служењем песничкој мисији из збирке Једино признајем своје распеће, првенствено због духовних лепота који мире божанско и људско заточено у сваком добром песнику, понајпре су:
Без тебе је тако тихо, Уз вино и стих, Зашто ли се живот на смрт не угледа, Исаилов пас, Космет, У свом граду као странац, Проце(с)п, Јединствена песма, Страх од празног, О инату и ћутеку…
Најновија песничка збирка Душана Мијајловића Адског на најбољи начин доказује да Адски сопствену ватру естетске мисли  унутар граница лепоте певања не третира као уметност маскирања осећања и унутрашње патње. Самртан и понизан пред Богом он признаје страх од смрти и као такав у крупни кадар поставља једног јединог човека и његов судар са немогућношћу да савлада страх од њене неминовности.
Потврђена песничка зрелост Душана Мијајловића Адског донела је две значајне ствари и за песника и за оне који су му наклоњени: храброст да се песмом озида бол и присну везу између  лепоте коју опажају спољашња чула и лепоте унутрашњих вртова и гајева.

(Чедомир ЉУБИЧИЋ)