Nova pripovedačka zbirka Aleksandra Bjelogrlića, objavljena ove godine u izdanju „Agore” pod naslovom „Citadela”, nadovezuje se na zbirke pripovedaka „Anonimus” (2005) i „Temeljna opcija” (2007), kao i na roman „Brazilski akvarel (2010). Prozni pisac, esejista i prevodilac, Bjelogrlić je o problemima naratologije i književne fantastike pisao u zbirkama eseja „Nevidljivi arhipelag” (1994) i „Tri eseja; o zduhaću pripovedanja” (2000). Njegove pripovetke zastupljene su u prošle godine objavljenoj antologiji „21 za 21” Vase Pavkovića i u dvotomnoj antologiji domaćih horor priča koju je uoči ovogodišnjeg beogradskog Sajma knjiga objavila izdavačka kuća „Paladin”.
Posle „Brazilskog akvarela”, koji sadrži elemente krimi romana i jaku osudu političkog i socijalnog stanja u Srbiji, novom zbirkom priča ponovo se vraćate motivima iz „Anonimusa” – fantastici, hororu i natprirodnim iskustavima. Otkuda takva tematska usredsređenost?
– Nisam siguran da postupak primenjen u „Citadeli” odgovara definiciji fantastične književnosti. Pre bih rekao da se uklapa u koncept „mističkog realizma”, jer su priče po pravilu višesmislene. Ostavljaju mogućnost da budu protumačene na racionalistički način, ali i da budu shvaćene doslovno. Nisam sklon „analizama društvenog stanja” i često sebe uhvatim kako laviram na političkom spektru, pa zato kod mene nema puno onoga što se zove angažman. Ne zato što angažman potcenjujem, već zato što, nažalost ili na sreću, nemam prave strasti za to. Svestan sam da to itekako umeju da kazne književni kritičari, ali i čitaoci u Srbiji. Pa opet, teško mi je da se prilagođavam bilo kakvim zahtevima tržišta.
Kako biste odredili te „preovlađujuće zahteve”?
– Ovde je još uvek najomiljenija zabava povlađivanje tradiciji, prežvakavanje starih istorijskih klišea i literarno ispravljanje istorijskih krivih Drina, prema vlastitiom ukusu i frustracijama. Kao da se još nismo oslobodili prakse iz vremena jednopartizma, kad su se u literarnoj sferi prelamala pitanja za koja nije bilo mesta za parlamentarnim govornicama. To je neka vrsta nojevske pobude zabijanja glave u pesak, a liči pomalo i na fitiljavu pticu iz Borhesovog „Rečnika fantastične zoologije”. Ona naime gnezdo gradi naopako, a leti unatrag jer ne mari kuda ide, nego gde je bila.
Teofil Pančić je primetio kako uspevate da „čitaocu ponudite prozu duboko ukorenjenu u ovde i sada”…
– U književnosti me je uvek zanimao sadašnji trenutak, ali u tome nema nikakvog kalkulantskog predumišljaja. To je stvar senzibiliteta, u kojem udela svakako imaju davnašnje lektire. ? kad je reč o savremenom trenutku, saglasan sam sa onom vrstom intelektualne demontaže nacionalističke ideologije koja je uspela da detektuje kako je „ja“ izdajničko ime za svaki nacionalistički utemeljen pogled na svet, te da jedina individualnost kakvu priznaje ovaj koncept jeste individualnost oteloveljenog medijuma kroz koji progovara jedinovredan „nacionalni duh“. Sa druge strane, razornost šovinstičkog spazma koji je ne tako davno zahvatio jugozapadni Balkan dovela je do pojave novih ideoloških oklopnika, sklonih da omalovaže svako nacionalno dostignuće i poraduju se svakoj novoj fragmentaciji kulturnog prostora. Ipak mislim da polje delovanja pisca nije bezvazdušni prostor, već jezik i književna tradicija koju on presložnjava svakim novim kreativnim činom. I to nacionalni jezik, sa svim značenjskim i simboličkim osobenostima kulturne tradicije u kojoj se razvija.
Mislite li da radaru savremene srpske kritike izmiču štiva koja favorizuju „sada” i „ovde”?
– U srpskoj književnoj kritici danas je na sceni neka vrsta novog ždanovizma. Ako pogledate internet portale i literarne stranice u novinama (koje su sve ređe, što naravno nije samo srpski specijalitet), videćete da sve uveliko počiva i završava se u domenu okoštalih ideoloških koncepata. Zatvorenost u samozadovoljne ideološke ljušture teško može doprineti da se u nekom delu detektuju na prvi pogled možda skrivene specifičnosti koje prevazilaze ograničeni horizont doba. Pa opet, u vremenu posvemašnjeg tviterskog i fejsbukovskog ulagivanja, lajkovanja i ulizičkog tapšanja po ramenu, ono što nam je danas preko potrebno jeste dobro utemeljena negativna kritika. Ta životinjka je danas maltene prognana iz javne sfere. Zašto bi neko za sitan medijski kusur rizikovao da sebi stvara neprijatelje? Zato sam uvek za dobru negativnu kritiku i za presuditelja koji ima petlju da stane iza nje. Ali ponekad i kritičar treba da oseti vrućinu kritičke žaoke. O tome je nedavno bilo reči i na stranicama „Njujork tajmsa”, gde je kritičar Dvajt Garner citirao pesnikinju i feministkinju Ednu Sent Vinsent Milej. U jednom pismu iz 1927. godine ona je rekla da se „osoba koja objavljuje knjigu svojevoljno pojavljuje pred publikom skinutih pantalona”. Potom je dodala: „Ako je knjiga dobra, autoru ništa ne može nauditi. Ako je knjiga loša, ništa mu ne može pomoći.”
Slavko Surla
