Trinaestak kilometara jugoistočno, u gradu, pronašao je oglase gde je pročitao o mladoj Ciganki, Aniti. Veče se prijatno spustilo među solitere. Najavio se za osam. Okrenuvši je ispod nadvožnjaka shvatio je da ga mora preći peške, a bojao se visine. Trčao je. Ćorsokak se pokazao dužim nego što je Uroš očekivao, kao da put i nije slepi. Udžerice i kontejneri. Poneko pseto. Iza vrata na kraju škripnula je ona, tamnoputa. Skoro od „druge vrste“, nehotice je pomislio. Rekla mu je kako voli da ovo radi sa ljudima. Uplašila su ga zarđala metalna vrata kroz koja je prošao. Popela se na njega i Uroš je doticao dojku što je ličila na bliskost. Volela je da svima njima bude prijatno, pa je skliznula u krevet. Dala mu je i svoj privatni broj.

Pristala je da s njim izađe do grada posle Nove godine. Sledeći put hteo je da je poljubi u usta. Doneo je i keks, a napolju je počeo sneg. Izmicala je glavu kao žirafa, rekavši da se ljubi samo sa svojim dečkom. Dodala je da posle Nove godine odlazi. Neće je biti. A šta je bilo s izlaskom? Čuo je i da Anita više nema dečka, iz čega je pretpostavio da se ne ljubi ni sa kim. U sobici je gorela grejalica, koja je jedina od svih stvari davala svetlost ovom mračnom kutu. Keks je stajao odbačen, u ćošku sudopere. Anita ga nije želela. Opet se popela na Uroša i on na nju. Beše gotov brzo, misleći o lakoći tih laži. Izašavši na slepu ulicu postajao je spreman da je ubije, jedino što bi mu pričinilo nelagodnost da se osvrne i vrati.

Ušao je u jedan autobus, pa u drugi, gde je rešio da opet pozove staru devojku iz oglasa. Zvala se Ana. Sa njom je došao do poljupca. Bila je određenija osoba. Pomislio je da okrene staru sad, mada nikad nije delovao tako spontano. Vožnja se otegla ravnicom i mračni drvoredi odmarali se na oronulom nebu, kao onaj par potamnelih topola iz Foka. Bio mu je sve bliže, a naselje je opet ostajalo daleko. Gledao je kroz prozor. U tom beskrajnom ravnom prostoru zakrivljenom na horizontu Uroš je negde izgubio bes. Po mraku nizije sustizala ga je milina, u njegovoj sopstvenoj boji, kao s zakašnjenjem zbog pređenog puta. Nešto mu je govorilo kako će opet posetiti Anitu pre nego što je počeo da se priseća Ane.

Otkako mu se brava zaglavila, više nije zaključavao vrata. Samo bi naslonio lopatu s unutrašnje strane, čisto da ih ne odškrine vetar. Huk kao da se i nije čuo tih dana, ravnica je izgleda isključivala zvukove, i to u samom mozgu, a izgledala tiha kao devojačka soba i bezmalo isto tako uredna. Kroz prozor je prekontrolisao leje što su odmicale ka puteljku. Kočevi su stajali na svojim mestima. Bez ograde, ključa… osećao se čudnovato sigurno, kao da će još lakše iskoračiti napolje, pošto pozove Anitu. Ili ga je ona ispunila nečim što ključ čini irelevantnim. Njena vrata su za njega uvek bila otvorena, njihov nagoveštaj labavo je dihtovao na izlazu iz Uroševe kuće.

Slepa ulica treperila je u pahuljama kada je sutradan u gradu koračao ka svršetku puta. Mislio je da sačeka do sutradan, ali sada ju je želeo sam od sebe. Stajao bi na ćošku kuće, malo zazirao od one metalne kvake, pre no što škljocne. Nasmejana, devojka ga je obavestila da mogu da izađu trinaestog. Ima mnogo vremena do tada. Više se nije pela na njega, bilo bi dovoljno da ona legne, sam je utrčavao među Anitine noge. Na stočiću je gorela novogodišnja lampa, luksuz u odnosu na dve prethodne usijane šipke od grejalice. Neko ili nešto je počelo da udara u vrata. Prepao se. Ustala je gola. „To je Dule, on uvek kuca…“ Nastaviše. Uroš je želeo da sada na Aniti istraje duže, više nije imao novca, a ispade da je svakim zamahom sve više želi. Po mraku ovo, verovatno, prvi put začuše i susedi. Kolovoz je pravio mali ispust prema četiri unutrašnja dvorišta, s tarabama, gde je na neograđenim cik-cak stepenicama na retke zvance lajao pas. Izvesni Dule se nervozno šetao, baš pred vratima. Kuće su ličile na Uroševe iz Foka, njihovi stanari bili su svesni da žive na zemlji, u njenoj ravni. Ne beše uspona i padova. I Anita ga je svaki put vukla na dole, gde je osećao prirodnu pripadnost.  

Rado se sećao njenih usta kako sa smeškom govore „trinaestog“, kad već nije mogao da ih poljubi. No, možda ona to izgovaraju svakom. Bio je kod ujaka nekim poslom; dan ranije je Aniti dao svoju knjigu. Beše to stvar kojom se bavio, što je budilo radoznalost suseda u naselju. U daleka predgrađa niko se nije doseljavao, osim zbog posla u Kombinatu, čija postrojenja su predstavljala putokaz ravnice. Knjiga je značila poverenje, mada nema veze i ako ne izađu zajedno, znao je. Cela stvar nije imala ozbiljnost.

Stajao je na merdevinama ispod kojih je ujak držao sliku Uroševe majke. Vodila se kao nestala a istraga je glumila sopstvenu celishodnost već desetak godina. Čuo je pisak mobilnog. Na čudan način pomislio je na Anitu. „Trinaestog. Kiss“, pisalo je. Začudio se. Znači da je ozbiljna. Imalo je dosta vremena do tad. Uverio se da mu znači njena pažnja, i obrnuto.

Kuća je škriputala u trošnom tremu i tesnim vratima između prostorija. U kuhinji mu je nešto kapnulo na glavu. Kondenzacija. Zagledao se u ventilacionu cev iz koje je virio peškir. Beli papir sačekao ga je na pisaćem stolu, od jutros. Imao je posla. Bio je dvanaesti.

Uveče joj je poslao poruku, za sutra: večeri su ovih dana izgledale mirne i bio bi red da po dogovoru izađu u grad. Već se dogovorila sa sestrom, čuo je. Pomislio je na neko vreme pre ili posle, ali je rekla kako tad radi svoj posao.

„A i nije te bilo ovih dana“, pisalo je na ekranu. „Već sam isplanirala.“
„Znao sam.“
„Eh sad, znao si. Nestao si, nije te bilo.“
„Dogovorili smo se za 13.-i… Ne mogu da ti plaćam 50 eura svaki dan.
„Žao mi je. Pozdrav.“
Uroš je oklevao, mada je znao šta treba da joj kaže. Stalno je odlagala izlazak ne bi li ga zavlačila među noge i zaradila što više.

„Ko je još video da kurva drži reč.“
„Kurvino vreme je novac.“
„Pa naplati sestri onda.“
„Sad baš postaješ smešan.“
„Ti si još smešnija.“
„Smejem se sama sebi kad vidim kako su ljudi prosti.“
„Možda je glupo što sam predložio izlazak“, osećao je kako je izrekao pravu stvar
„Nije glupo, nego si nestao, ja sam se već dogovorila sa svojom…“
Zazvučalo je nalik pomirenju.
„Drugi put“, napisao je pomirljivo.
„Nema drugog puta. Ne moraš da dolaziš više.“

Uroš je pomislio da ga ona više neće primiti u sobu i već je video sebe kako lupa na njena vrata, poput Duleta. Tek sada je osetio želju. Čekaće da skupi prvi novac pa će otići. Pokušaće da je smiluje ako treba. Nije znao da li je rekao smiluje ili siluje. Vetar je duvao kroz ventilacioni valjak. Postala je sudbina.

Možda će mu oprostiti, a možda je gotovo. Ako ne bude mogao izdržati bez nje, može mu se desiti i da je ubije. Nije smeo pogrešiti, nije, izgleda, imao prava na bes. Ili se greška ispostavi kao njena, ako je on bude… Pomislio je na kramp što je stajao pored lopate. No, takvih kao ona ima toliko, ne bi se ni primetilo… Ili će Anita dohakati njemu: samoubistvo je savršen zločin. Želeo je, žarko, da misli o staroj… A kada su prošla tri meseca i umalo zaboravio na slučaj, dobio je poruku preko telefona. Pisalo je da mu je izvesna osoba oprostila. Pošiljalac – neimenovan, jer joj beše izbrisao ime.

Golomrazica je opet hujala kroz ćorsokak, kraj magistrale, samo što ovoga puta nije poneo pare. Ostao je bez njih. Beše to trenutak istine. Da li je zazvučala ironično ili je to pripisao prostom i stranom  naglasku: „Budi u sedam“. Zarđala kvaka odmakla se od dovratka, na sredini njene uličice, …a negde, u Foku, vrata zaškriputala u tremu…

——–

ISKUSTVO

Popevši se u autobus Aleksa je video žensku glavu što ga je, s leđa, podsetila na nju. Bilo je mračno i tiho, šofer još nije upalio svetla i motor. Nešto dalje, prema centru grada, nalazila se sasvim drugačija stanica gde je nedavno čekao noćni prevoz, spustivši se iz Nevenine sobe. Živela je na prvom spratu. Do nedavno je na TV-u pratio serijal Prvi poljubac, za poznate, ne da čuje kako su VIP ličnosti to svojevremeno uradile, već zato što nije znao kako to iko radi. A slavni su obično govorili o celoj stvari, takmičeći se: ko ju je učinio ranije ( u dvanaestoj, desetoj…), a koja njemu sad nije izgledala čudno: ogromna trema i, posle, osećaj da ne znaš gde se nalaziš od sreće.

Ni na kraj pameti mu nije padalo da će se u sobi na spratu nešto zbiti, pogotovo da će to uraditi sam. Čak ni kada mu je rekla kako voli da sedi na tepihu. Iza je stajala polica sa knjigama koje je studirala; začudo bi sa devojkama uvek prvo o tome počeo da priča. Mislio je kako će to biti to, eventualno mu na kraju i Nevena dati nešto da pročita. Svoj seminarski s tabureta, na primer. Ali je na njegovu stavila svoju ruku. Još ranije mu je rekla da voli starije od sebe, visoke, s maljama na grudima. Trebalo je da zna da će se zbiti… čim je počeo da je gleda u donjoj perspektivi, na podu, kao devojku usred slike, s policama u tamnoj pozadini, s knjigama kao zaštićenim svedocima.

Više puta stajao je na njenoj pustoj stanici, kada bi došao da je vidi ispred zgrade ili isprati posle kafe u gradu. Nije htela da ga uzme za dečka pa je rešio da joj prizna… Jer nema šta da izgubi. Tačnije, pomislio je: šta bi bilo da joj kaže kako mu je ona prvi poljubac? Naravno, znao je da se tako nešto ne radi, ni u knjigama, ali ovo beše eksperiment.

Njena reč. Jer je posle ljubljenja dopustila da je skine (u tome je već imao iskustva, ipak su ovo moderna vremena). Uradila je to kao pokus, pa je i on rešio da izvede svoj: potpuna iskretnost možda nije moguća, za njega čak fatalna, mada od reči možda ipak ne može da se umre; priznanje bi bila Aleksina parafraza onog Volim te. Šta bi se desilo ako bi saznala za Aleksin prvi… tu malu tajnu što je se doticala? No, on je stariji, ne bi verovala, ponizila bi ga, ko zna. Da li je iskrenost ljubav?

Gledao je sada dečurliju na stanici autobusa, slušao im mobilne kako pište; iza prozora su se prodavale pljeskavice, herili kontejneri i mladi bračni parovi ljubili između bandera sa kojih je sipila noćna rasveta. I tada je shvatio šta bi se dogodilo. Povredio bi Nevenu. …Činilo se isprva neverovatnijim od toga da bi ona povredila njega…

Ipak, klinka poput nje gleda ga kao nekog starijeg, kao muškarca. Kako bi izgledalo da „iskusniji“ pukne pred njenim očima, ispadne nejak, pošto mu se predala. Šta bi tek bilo s njom! Pomislila bi: „Zar s takvim!“, možda izgubila veru u sebe. Već je video još jedan san srušen.

Debeljuškasti lik na retrovizoru i dalje nije palio motor; nebo se caklilo kao plačna pustinja. Aleksa i beše to – pustinjak došao sa ivice krda. Njegova „nevinost“ u ovim godinama beše čudovišna. A onda mu je usledila Nevena. Kao nagrada što je izdržao ili puko uslišenje želje. Kako ga je ona „pronašla“ i po mraku, i mrazu, pitao se gledajući trotoar preko kontejnera. On će je zaštititi od svega toga, znao je, – devojčicu. Neće se ni sad raskrinkati pred njom, reći kako ga je spasila.

Nešto je zabrektalo na podu i Aleksa se cimnuo, trgao i odvezao preko mosta, zajedno sa drugim licima u staklenim okvirima. Dobro da joj je izgubio telefon.

——–

U prilog teoriji o svemu

LEPOTA I SVEST O NJOJ

Sadašnjost je neuhvatljivi trenutak na kraju onoga što je bilo, koji poznaje ono što je maločas stajalo živo pred nama a sad je već iza i od nas odvojeno, nepromenljivo i takvo kakvim se zateklo, te me je ispunilo tišinom onog što je sada, u kojoj postoji samo ono što beše i ono beskonačno Ništa što još nije postalo. Ćutim iz poštovanja prema onome što jeste. Svaki trenutak je zaustavljen i odložen tamo odakle ga više neće moći nestati. Da li mu to neko pridaje važnost koju mi ne? Sadašnjost je nalik vrhu flomastera za crtanje iza kojeg sve ostaje završeno, makar mi ništa ne učinili u njoj. Ipak, može biti i vredna pažnje, čim je neko odlučio da je beleži.

Budućnost mi se učinila nestvarnom i neverovatnom, kakvom bi se, u porećenju s belim platnom i slikaru učinila slika koju ima u sebi. Pošto sam naišao na jednu sličnu belinu, „neverujuću“ u ono što će se dogoditi, hodajući kroz par drvoreda morao sam se okrenuti prema onome što je bilo: sva mesta na kojima sam postojao ispunjena su tajnovitim ćutanjem… Kao da ih obasjava poverenje koje ne dolazi od mene i da ćute jer je sve što se na njima moglo dogoditi – završeno. Čini mi se da svojom tišinom iskazuju poštovanje prema meni i mojoj odluci kojom je tako ispalo. Ćute jer nemaju šta da kažu. Ja ih nisam dotakao i ništa se nije dogodilo. Izgleda da ništa nije moglo biti ili je ovo to što je moglo i zaista jeste. Možda se sve moglo dogoditi, jer ta prošlost beše lelujava i prozračna, ispunjena lepotom koja beše tu i u koju se moglo kročiti, kao što se sve kretalo dajući mi nagoveštaj da sam deo te lepote ili kako se barem lako mogu u njoj naći, a sada su se te senke povukle pred prošlošću, što ostade neostvarena i koja se sad, na ovim nikad dosegnutim mestima pojavljuje u nestvarnom sjaju.

Ne znam šta me zadržalo da se spojim sa tom lepotom. Možda to beše svest o njoj, zbog čega sam posumnjao u to da sam njen deo, jer sam primetio da lica na kojima je ona – nisu svesna svoje lepote. Tako sam ostao izvan nje i gledam je neostvarenu, u svemu što je bilo, čega se sećam po toj svesti, kada se ono „ja“ što je imalo svest o lepoti – time ogradilo od lepote same. Prošlost ćuti neispunjena. U njoj ništa nije postalo.

Između nezamislive budućnosti i neuhvatljive sadašnjosti, primetio sam da je davnina jedino u čemu još uvek postojim. Mesečeva ledena belina podseti me na platno i nagna da mislim da li nešto može biti, može li se budućnost osloboditi prošlosti, naime one neostvarenosti što je u prošlosti postojala i koja joj se u trajanju javlja, sprečava veru da će se u budućnosti nešto dogoditi i time je učiniti različitom. I još interesantnije: može li se prošlost osloboditi budućnosti, može li se prošlost razrešiti krivice za budućnost, te greške koju ona u sebi bezazleno nosi, krivice koja za samu prošlost nije značajna, već samo pridenuta njoj, jer se ostvaruje izvan njenog trajanja i u prošlosti samoj je bezuzročna, stoga nestvarna.

Sva ta mesta posmatraju me nekakvom ledenom ljupkošću (nalik par svetiljki oko senovite staze) Stvarnost izgleda kao nenametljiva potvrda njihovog uticaja na buduće, zbog čega se čini kako bi se mogla odbaciti svaka krivica, kao što bi bilo lakše neverovati u vinovnost kakvog davnog dodira, za bolest, kada se ova pojavi. Sva ova neispunjenost i nestvarna lepota postojali bi i da se tada desilo sve što se imalo dogoditi. Nemoguće je da je to uticalo na budućnost… A ako jeste onda je to strahovito, jer je sada neostvarenost ogromna, ravna Ništavilu, a nekad to beše tek malo odbijanje onoga što je stajalo tu.

Ta lepota odvojena je od sveta koji ima svest o njoj i zbog toga u očima Svesti postala tako surova, jer joj je nedostižna, jer se nije dogodilo ništa što bi učinilo da svet postane lepota sama. Iza te prividne prošlosti, prazne i odmaknute, nalazi se jedino Ništavilo, ono veliko Ništa koje sve okružuje i o kome se ništa ne može znati.

Čini mi se da prepoznajem kako je ovo „sada“ budućnost, u kojoj se ogleda sve što je postojalo. „Nevinost“ svih tih davnih mesta ne čini se više uzrokom, već naprotiv –  posledicom! Zar prošlost može biti uzrok budućnosti?

Učinilo mi se da je to nemoguće uz dva razloga: (1.) budućnost nije postojala onda kada je postojala prošlost i (2.) prošlost postoji samo viđena iz budućeg i viđena u sebi samoj. Kada je ona u sebi samoj, ničemu ne može biti uzrok, a tamo gde postoji u budućem, pre će joj biti uzrok ono u čemu ona postoji, nego što će sama biti uzrok onome u čemu se nalazi. A ona jeste u budućnosti.

Jedan konj i nesigurni odsjaji koji su se pružali na lampama duž ulice i ulica, setili su me da ovo nije budućnost i shvatih kako sve to postoji u dalekoj prošlosti. Kako sam mogao dopustiti da puko uzbuđenje zavara ono „ja“. Svako „ja“ postoji u davnini. Viđena iz nje, sada, budućnost je bezuzročna. Jer uzrok ovoga „što je sada“ je budućnost; a koji je uzrok budućnosti? Buduće nema uzrok, a ako je tako, onda je ono Bog. Pošto postojim samo u prošlosti, shvatio sam da sam nepremostivo odvojen od Boga, jer je prošlost transcedentna budućnost koja je prešla preko sadašnjosti (koje nema u vremenu a samim tim ni u prostoru, koja je metafizička i izvan svakog razumnog shvatanja).

Bog je nezamisliv kao i ono što će biti. Ako je to Bog, onda je sve. Osetih da to nikako ne može biti, jer se u ovoj tišini sada, sećam samo svesti što nije mogla postati lepota, prošloga koje je Pakao, koje ostade neispunjeno, jer je videlo lepotu ali nikad nije samo moglo biti lepo, strahovito surovu lepotu Pakla zbog koje svest raste do bezgraničnosti i postaje neostvariva. Nezamislivo izgleda da se može ostvariti Sve u svetu gde su odvojeni Svest i Lepota. Šta više, čini se kako je na ovom mestu ovde (gde sam ko zna kojim uzrokom dospeo) moguće birati između: biti Lepo i imati Svesti o njemu, te su jedna bića, još u preegzistenciji izabrala prvo, a ostala drugo. Ali zar nisu ona prva time sebe osudila na blaženo Ništa, u kome, iako jesu Lepota (dakle Sve) ipak ne mogu videti sebe, ni spoznati ono što jeste… a ona druga izabrala pravi Pakao, jer ostadoše izvan, da bi mogla videti tu Lepotu i po cenu da od nje nepovratno budu odvojena, jer kada bi u nju kročili postali bi Ništa, izgubivši svest, kojom bi saznali ono što jesu – tj. da su lepa.
Ta pomisao me je prenerazila, podsetila na moju sopstvenu odluku u tom slučaju, neupadljivo kao i drhtanje svetiljke što me je posmatrala nad vlažnim pločnikom. U svesti mi se pričinila misao kojoj nisam smeo verovati: da li biti lepota sama ili svest o njoj, da li ostati u ništavilu ili se roditi, ne zna se šta je gore. Jer izroniti iz te lepote i steći svest – isto je što i roditi se, što je početak sećanja na sopstveni početak, a to nas odvaja od Ničeg. A šta ako je čovek prinuđen da bira između Pakla i Ništavila, jer se bilo da je postao ili nepostao (a nepostalim nazvaću onog ko nema svest o lepoti) – nalazi u nekom od ova dva? A raj je izvan mog shvatanja kao i ona lepota koja bi mogla videti sebe, kao i ono bivstvovanje što bi bilo i postalo i nepostalo… i u njemu bi mogao biti samo Bog. Prebivati – u Raju, bilo bi nemoguće koliko i – u onome što će biti, budući da kad ono postane, više nije to što će biti. Možemo postojati jedino u prošlosti ili u sadašnjosti – Ništavilu, samo na ta dva mesta, na onima na kojima Bog ne može obitavati. Jer sadašnjost je Lepota bez svesti o sebi, a prošlost Svest o lepoti, bez nje same.

Kada podelih bića na ove dve grupe, već mi se postavilo pitanje: kojih ima više: onih što su Lepota ili onih sa svešću. Izgledalo je da bi se manji broj odlučio da bude ovo drugo, jer u odnosu na pogled odavde, ostati u Ništavilu bilo bi prilično preimućstvo. Možda ih ima tek malo, možda su ona retka. A ako sam ovde sam i jedini se odlučio da tu dođem i niko nije krenuo sa mnom? Ako sam ja jedini postao? Jer bez obzira što druga bića jesu lepota, ipak su više nepostojeća od mene, pošto ne vide sebe i nema ničega izvan njih, a ja sam samo svest i nisam ništa od onoga što jeste, ali bar vidim lepotu koja je od mene udaljena i koja se pokazuje u zatvorenom sjaju.

Međutim, morao bih priznati da nijedno biće ovde ne može biti apsolutno lepota ili apsolutno svest. Nešto će lepote biti u svesti i obrnuto. Meni to deluje strašno nestvarno i nemoguće, jer sva svest morala bi biti u Lepoti.

To mi se odavde, iz čega posmatram, mora pokazivati neostvarivim, ali zamislih jednu tačku postojanja (koje je iz isto jedne takve tačke počelo da se odmotava), u kojoj bi tako nešto bilo moguće i gde bi lepota postala apsolutna. Dok se god vidi ova nemogućnost i dok je Biće (a to je Lepota) odvojeno od znanja o sebi, jer ga nema, – dotle traje neostvarenost u kojoj sve ćuti, nepostalo. I takvo seže duboko u davno, sve do kraja traganja, odnosno do početka iza kog je ono Ništa, o kome ne može biti sećanja, u kome nije postojala čak ni ona svest jer nije imala, verovatno, o čemu da bude. Ništavilo je ono što sve okružuje i u šta će se ovo, nadograđujuće se na sećanje – trajanje svesti, nezamislivo, i vratiti. Možda je to prošlost koje se ne sećamo, palo mi je na pamet.

Kroz šarene prozore, ispod sebe ugledao sam lica dece na, izgleda, igranci koja se privodila kraju, sa još užarenim reflektorima po kojima se jedino mogla slutiti muzika što do mene nije dopirala. Samo sam pogledao njihova lica, poodmaklo odsutna i zanesena. Podsetila su me na obris reke koji se pruža povrh parka, gde sjaji nežna i ljupka mesečina. Kao da mi je neko došapnuo sledeću rečenicu, ja sam zastao ne primećujući ni park ispred, a ni noć svuda okolo: ako se te prošlosti ne sećam, znači da sam u njoj i sam bio lepota! Zato je ona „ništavilo“, jer to da nisam imao svest o onome što jeste, može biti jedino zato što sam bio lepota sama. Ja sam bio ali nisam mogao znati šta to jesam, ni videti lepotu udaljenu od sebe, po čemu bih znao da postojim, makar kao puka svest.
A šta ako je čitavo Ništavilo što okružuje ovaj svet – samo ugasla lepota, koja se čini da je Ništa, jer je niko u sećanju (svesti) nije mogao videti? Ako je Pakao samo srce ništavila, jedina svesna tačka u njemu čitavom?
Setih se da je „ja“ beskrajno blizu Boga i ne može se opisati ono što ga od njega deli. Sve što može biti, čim dođe do nas, gubi svoju prirodu (da može biti) i više nije Bog. Ono što beše pre nego što je sećanje počelo, tj. Ništavilo, moralo je, izgleda mi, biti večno, pošto pre toga nikakve svesti nije bilo. Prateći misao morao sam se zapitati postoji li mogućnost kojom će se sve što je imalo svest o lepoti i od nje beše odvojeno, – setiti da da je nekad i samo bilo lepota, tamo gde je mislilo da je Ništa. Ne čini mi se suvišnim da primetim kako je ta svest ograničena, za razliku od ništavila koje je sa obe njene strane bezgranično. Možda je tu reč o dva ništavila. U tom slučaju, jedno od njih, Lepota po sebi, udaljilo se od Lepote i poprimalo svest o Njoj, dok drugo još nije postalo (svešću) i nezamislivo je kao i Bog. No ipak, ostaje mi da verujem kako zaista postoji tačka gde će se sve ono što ima svest o lepoti setiti Ništavila, upravo sebe samog, tako da će se svest tada setiti kako je sama nekad bila lepota i, budući svest, postati sad ponovo lepota, ali Ona koja sebe može videti i sebe biti svesna, apsolutna… To bi bilo isto toliko neverovatno koliko i onaj trenutak posle koga više nema budućnosti, jer je on sam postao budućnost, koja je sada… i koja je, beskonačna, sva ispunila sadašnjost. Onu istu van prostora i vremena.
Prošlost ostavimo budućnosti.

Ivan Despotović

Rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar.
Objavio: – Zbirku pesama „Ništa nije tako“ (Fond Dejan Mančić, Niš), kao najbolji rukopis 2007. godine. Ista knjiga bila je u užem izboru za Brankovu nagradu.– „Bezazlene priče“, u izdanju Branko Miljković, Knjaževac, 2008. – „O Nataši i Nevenu“, roman, izdavačka kuća Alma, Beograd, 2009. – „Pesnikove priče“, Alma, 2010, od kojih je „Prekoračenje“ objavljeno i kao internet knjiga edicije zavetine.com  
Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom i slikarstvom.
Saradnik je sajtova www.knjizevnost.org, www.kisobranblog.com  i Helly Cherry.
Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Krajegranesije, 2001; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn (Zagreb), 2007; Bal u Elemiru, 2008, Avangrad iz Sombora, Aždaha iz Kragujevca i drugim.