– Dobar dan, pošto je merenje?
– Kolko daš!
Stajem na otrcanu kućnu vagu, ona pokazuje tačno 70 kilograma. Vadim dvadeset dinara i pružam staroj Ciganki. Ona podiže pogled i izgovara:
– Još dinar. Za dušu!
– Ne razumem!
– Tolko je teška duša, gledala sam jedan film.
Šokiran sam, ali uspevam da nađem još taj jedan dinar i pružam joj ga. Uzima bez reči i osmeha.
——
GRAĐANIN KEJN
„Ko tetovira konobarice?“- pomislio sam u trenutku dok sam prinosio kriglu piva ustima. Devojka u kafiću me ljubazno poslužila, uz osmeh, i dok je okretala leđa primetio sam crtež na donjem delu njenih leđa, između plitkih pantalona i kratke majice. Goli pupak nije više dovoljno inspirativan, modni gurui smislili su tetoviranje. Možda bih i zaboravio na to, da kafići u Kazandžijskom sokačetu nisu načičkani jedan uz drugi, kao zrna u grozdu. Tako sam morao da primetim da je i konobarica u susednom lokalu tetovirana, ali na mišici leve ruke. Odlučio sam da ne oklevam, ali i da sačuvam diskreciju. Ustao sam s namerom da posetim mokri čvor i usput razotkrijem misteriju. Nisam želeo da budem pogrešno shvaćen, pa sam pitao šankera: „Ko tetovira konobarice?“ Zinuo je od iznenađenja i promucao:“To su im oznake kafića, skidaju se vremenom!“ Iskežen u ogledalu WC-a smislio sam nešto genijalno: „Treba istetovirati i sve stalne goste kafića!“ Odvrnuo sam slavinu da operem ruke i osetio ubod u vrat. „Prokleta osa“, opsovao sam. Kod kuće je otok spao. Ugledao sam rosebud!
——
KRIK STRAHA
Krajem šezdesetih u našu kuću ušao je crno-beli televizor marke „Atlas“ proizveden u Elektronskoj industriji Niš. Bio je to jedan od prvih televizora u selu. Kasno uveče emitovani su filmovi, koje je moja majka pratila sa znatiželjom, a otac s pivskom flašom u rukama. Jedne noći emitovan je „Krik straha“. Blaženo sam spavao sve vreme, tako da su mi roditelji kasnije prepričali događaj. Pošto nismo imali vodu u kući, tata je izašao da skine sneg sa krova kokošarnika u lavor, kako bi ga na šporetu istopio u toplu vodu. Time je nameravao da opere noge. Mama je krenula s njim do poljskog klozeta, još u šoku od filma.
Kada je izašla, ugledala je nepoznatog čoveka kako skida sneg sa krova. Kriknula je i jurnula kroz duboki sneg, vrišteći „Upomoć!“ Njen muž je pokušavao da shvati šta se dešava, a onda je jurnuo za njom. Ženu je to skroz-naskroz prestravilo, tako da je pala u sneg. Tek kad je ugledala lice „manijaka“ iznad sebe, izustila je:“Pa to si ti!“
„A šta si ti mislila?“- pitao je moj otac.
„Mislila sam da ubica krade sneg!“ – iskreno je odgovorila majka.
——
OKOŠ, BOKOŠ
Jaje je simbol svemira. Iz njega se rađa život. Pod uslovom da ga čovek ili neka druga životinja ne proždere. Ali, i to novorođeno biće uvek je u opasnosti da će biti pojedeno. Naročito kad poodraste i pretvori se u predmet žudnje večno gladnog stomaka. Da ne filozofiram, evo kako sam umalo postao kokošiji Mengele. Ili takva neka vrsta!
Živimo na selu jer smo tako odlučili. Moja razumna žena ne želi više da iznajmljujemo sobice kod uvek nadrndanih gazda i gazdarica. Pogotovo od kako smo dobili sina, bebu koja nema razumevanja za kućni red, noćnu tišinu i slične totalitarne propise. Uglavnom, dobrovoljno sam se prijavio da budem non-stop dežurni na vojnom objektu. Tu sam i čuvar i radio-vezista i mehaničar koji održava uređaje u ispravnom stanju. Za uzvrat, smestio sam porodicu u kuću čija je polovina osposobljena za stanovanje. U drugoj su uređaji koji emituju signale upozorenja avionima sa aerodroma, da se ne zabiju u planinu. Far, neka vrsta elektronskog svetionika.
Ubrzo smo počeli da gajimo živinu i sadimo povrće, jer je oko zgrade vojnog objekta poveliko dvorište. Nevolja je nastala kad su se pojavile nekakve kokošije vaši, a moja supruga kupila u gradu sredstvo protiv njih. Zatvorio sam se u šupu sa kokoškama i po uputstvu, svaku dobro natrljao lekovitom tečnošću i puštao je napolje. Kad sam završio sa stotinak pernatih lepotica, zadovoljan sam zakoračio u dvorište.
Umalo se nisam onesvestio! Ležale su po dvorištu, kao mrtve. Ponovo sam pročitao uputstvo i shvatio da je sredstvo protiv vaši trebalo razblažiti vodom. Pozvao sam ženu i pojurili smo da skupljamo kokoške i kupamo ih u koritu. Sinu je bilo smešno, ali meni je došlo da puknem. Ipak, uspeli smo da spasimo više od polovine. Ostale sam zakopao u dvorišnom budžaku, ispod đubrišta. Okoš, bokoš…
——
SAMO JEDNOM SE LJUBI
Devojka na sedištu iza vozača tako me pogledala da sam osetio vrtoglavicu. Nažalost, moja karta bila je za donji dom autobusa, predaleko od misteriozne lepotice. Vraćam se iz Beograda na jug, ceo dan sam proveo u redu za austrijsku vizu. Pokušavam da se dokopam Salcburga, gde moj ujak radi kao moler. Izgleda da mi je so sudbina, jer sam rođen u Tuzli.
Još neko vreme motam po glavi film o devojci sa prvog sedišta, kako bih s njom započeo razgovor i kuda bi nas to odvelo, a onda zakunjam na mom mestu pored prozora. Kraj mene sedi neki stariji gospodin, lepo vaspitan da ćuti tokom putovanja. Tonem u polusan, a onda osetim nečiju ruku na kolenu. Cimnem nogu i ruka nestaje. Ponovo zaspim, klimajući glavom, a onda opet na mom kolenu počiva ruka. Minut kasnije, prsti finog gospodina klize ka mojim preponama. Otvaram oči, užasnut i snažno ga odgurnem, ali on mi se osmehuje, tako da ga zviznem pesnicom.
– Pederi! – izgovara neko iza nas.
To je dovoljno da nas kondukter izbaci nasred autoputa, u mrkloj noći. Očajan, uspevam da ulovim zaprepašćeni pogled autobuske Mona Lize.
——
Velibor Petkovic, u Bosni poznat kao Boro, u Srbiji kao Velja, rodjen u Tuzli 21. jula (srpnja) 1963. godine. Diplomirani psiholog, poslednjih 15 godina novinar-voditelj Radio Nisa. Objavljivao pesme i price diljem SFRJ, od rijeckog Rivala 1988. godine ( pricu “Kengur mjesecar”), preko bjelopoljskih Ratkovicevih veceri poezije, beogradske Knjizevne reci, do nisske Gradine, Grafita, Pressinga. Objavio knjigu prica “Medvedja samousluga” 2008. godine u izdanju Nisskog kulturnog centra, sto je jedna od omiljenih knjiga filozofa iz Skoplja Ferida Muhica. U fazi pisanja romana s radnim naslovom Love sorry. Ozenjen, otac dvoje dece, sina i kceri. Uveren da je svaka vlast nasilje nad ljudima, anarhista-pacifista, po ugledu na Borhesa.
