Јасан, кристалан, који се чита у једном даху: заокружене приче, богат садржајем, носталгичан, присан, свагдашњи. Као ретко шта што се може прочитати без оптерећења у последње време, оптерећене даљом или ближом историјом. Сага о Митићима ода је свагдашњем говору, неоптерећујуће и лако штиво из призме једног њеног члана, којег живот и догађаји не заобилазе, већ дотичу, који је гради, активан је у њој, али чува и извесну неопходну емотивну и интелектуалну дистанцу, управо како то раде добри посматрачи и зналци људи и света око себе. Тај јасан и бистар поглед Светлана С. бенић поседује, што је, како тврди, дар и(ли) терет генетике, тог фамозног ДНК записа којем ће такође посветити неколико страница своје прве књиге.
Са листова ове невелике сторије од двестотинак страница смеши нам се, радује, плаче, болује, умире и рађа колено за коленом једне српске и црногорске породице „смијешане“, како је писао велики Његош да се „најлакше пију”. У исповедном тону, аутор налази у себи коб своје мајке и у аманет потомству оставља опомену да се ваља борити против фатума како би се исправљали.
Одлучна као и у животу, не часећи са одлукама и када је требало уместо изгубљеног створити нови посао, ова дама (Светлана С. Бенић) која октрива нови живот у писању и обећава да се неће зауставити на првенцу, упустила се у ризик звани приватно предузетништво. Стрпљиво и марљиво, створила је услове за егзистенцију и самосталност. ”Средње слово”објавила је у сопственој режији као ауторско издање, не зависећи од издавача, већ само од читалаца, како каже. Испоставило се да шири позитивну енергију заразно и књижаре су једноставно узеле овај необичан наслов, а и библиотеке октупиле за своје матичне огранке. Како ствари стоје, посао ће се чак и исплатити, иако је Светлана од те материјалне стране очекивала најмање. Важно је да се књига чита и да је публика открива.”Књига се не пише за критичаре. Иако је ушла у живот пре пар месеци, доживела оно што се зове званична промоција, позива из излога књижара, они нису нашли за сходно да пронађу аутора и ово је мој први интервју” ‘- каже ауторка
”Али, успех који постиже”Средње слово”, мој првенац, охрабрује ме да идем даље. Ја не могу да не пишем, али сада добијам и своју публику”-срећно констатује ауторка.
Личности из њеног првенца се памте, има их у свакој фамилији, а опет су посебни на неки свој начин. Догађаји су описани с ведрином и вером у будућност, упркос недаћама које су као облаци после којих засија сунце. ”'Рељефни пејзажи душе”, како је спонтани говор Светлане Бенић крстио један од њених рецензената, поред тога што скрећу пажњу својом богатом једноставношћу, уцртаће у земљописну карту домаће лтературе, надамо се још неки топоним. Лед је пробијен.
Храбар рецепт Светлане Бенић доказ је да ризика када је квалитет у питању-нема. Без великих речи, гламура и помпе, публика је у једноставном, јасном и чистом говору аутора препознала концизну мисао, блиску причу испричану лако схватљивим језиком и формула је откривена.
(Жана Живаљевић)
