Бешумно и неприметно, у време кад је борба за опстанак међу уличним продавцима често завршавала обрачунима и, готово редовно, на штету „уљеза”, који су се усудили да привире на туђу територију.
Овај колерик, како ће се испоставити, неописиво плахе и необичне нарави, страшна прзница, је међу људима са накнадно изграђеним осећајем за брзинско упознавање људских душа (као моћним одбрамбеним рефлексом), изненађујуће лако освојио своју нову средину и тако себи и породици на овом ветрометном месту успевао да заради хлеб насушни. Његови сапатници са вишегодишњим „трговачким” стажом прихватили су га без уобичајене вреве и галаме с којом су се иначе као вране обрушавали на странце и успевали да их одврате од плочника бувљака на такозваној „бившој окретници петнаестице”. Влада је чак успео што сигурно никада и никоме није пошло за руком – да му они међу собом праве и чувају место, и, чак с нестрпљењем чекају његов јутарњи долазак! Смушеном и унезвереном сметењаку, у коме су они сместа препознали тешко напаћеног човека, сличног себи, али с великим и племенитим срцем, испод страшне галаме коју је подизао и на оне које је волео због било које ситнице, убрзо су наденули од милоште надимак Влада Јајара, јер је продавао јаја. Збијали су шале на његов рачун, док их је он својим помало манитим понашањем увесељавао, те се убрзо чинило као да је одувек био ту, сродили су се и саживели као да су заједно одрастали.
Влада Јајара, коме нико није знао презиме, осим најопштијег – да је паћеник и мученик као што су и они, свакодневно је на улицу износио пакете свежих кокошјих јаја. И он је, као и многи некада узорни грађани остао без посла, без редовне плате брзо осиротео, становао приватно, оболео од туге, шока и страдања и буквално се претворио у слику и прилику параплегичара, са покретима исецканим реумом и осталим бољкама. Преживео је и један мождани удар, после кога је, да портрет буде јаснији, почео и да замуцкује. Владине комичне догодовштине с муштеријама, доводиле су околину до суза и дан је много брже и веселије пролазио. Умео је да се наљути, а да нико није могао да открије кривца: време, сунце, сенку или неко звоцало, и да само седи, ћути и одбија да услужи купца. Био је то њихов Влада Јајара.
Насред улице гутао би свакоденвно по шаку таблета за срце и страшне главобоље које су га непрестано мучиле на ужасној летњој јари. Није му помагало ни расхлађивање на њему својствен начин – поливањем водом из пластичне боце, кадар на који су се Цигани ваљали од смеха, а озбиљнији се смијуљили и с неверицом одмахивали главом. Све добронамерне покушаје и савете да се уразуми и чува своје здравље одбацивао је сочним псовкама.
Често му се дешавало да од силне брзине, а вазда је некуд журио, иако је пред собом имао цео дан, полупа гомилу пакета с јајима и да му сав труд падне у воду, на извлачење штете. Пријатељи су му прискакали у помоћ да спасу што се спасти да, искрено растужени његовим редовним пеховима.
Кад су га први пут на новом „ радном месту ” посетили синови, млађи, још дечак, старији, захтевни момчић, да покупе очев пазар, његова худа судбина искрено је и дубоко потресла све који су га тек овлаш и накратко познавали. Влада Јајара се није бунио, давао је својој деци с бекрајном љубављу, до последње паре.
Није никоме могао да одбије услугу: свака муштерија је могла код њега да пазари по посебном снижењу или на вересију, а чашћавао их је и баштенским букетима убогих пензионерки, којима би платио и непродату робу. Од таквог Владиног посла бивала је слаба вајда, али он није умео другачије. Уплео се потом, да повећа приход у посао са свежом свињетином, машћу, пилићима и полако се повлачио с нерентабилног плочника, док није скоро нестао.
Појављивао се страшно ужурбан да у пролазу понуди робу и запише поруџбину. Сада у новом издању: ознојен, зарастао у браду, раздрљен.
Једнога дана, у сам сутон лета, свратио је с „веееликом молбом”, да му неко писменији срочи захтев жениној фирми за једнократну помоћ за огрев, кирију и књиге за школу. Посртао је под проблемима, али се није предавао. Одбијен је, и то га је, како се пожалио, бацило у дубоки очај.
Често смо га помињали, посебно ако се дуже није појављивао и разглашавали међу собом где је, како је, како се, јадник, бори и сналази. Последњи глас је био да је боље и прометније место нашао на новом плочнику у близини једног тржног центра у сасвим другом крају града.
Једног преподнева, на петнаестици је завладала свечана тишина после вести да је претходног сумрака Влада Јајара – умро. Није било човека који га је познавао да није саосећао или осетио жалост. Бол због одласка неуморног ратника, срчаног борца за живот, на тренутак је смрзла први дан јесени и унела неуобичајену пометњу међу продавцима. Сви су били ћутљиви и одсутни. Побегле су шале, смех, досетке, надмудривања. Улица је своме Влади Јајари, иако је кратко боравио на њој, одала тужну пошту. Миранда се заплакала. Дејан је у новинама потражио читуљу, која је ишла од руке до руке.
Влада Јајара је, како се испоставило, умро на улици, по повратку с кванташа, у предвечерје. Издало га је срце. Срушио се надомак куће у којој је становао, опирући се болу, као да је журио. Журба му је оставила самртни грч на лицу, пренели су очевици.
Žana Živaljević rodila se 1961. godine. Diplomirala na Odseku za flozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Bavi se novinarstvom, publicistikom i pisanjem. Živi i radi u Zemunu.
Autor zbirke priča Četiri smrti, romana Neki drugi život.
