To je bilo sve čega se mogao sjetiti. Istina, činilo mu se da je to poslijepodne navratio u lovačko društvo i da su pred njega stavili mezu, ali u to nije bio siguran.

Otvorila je vrata i pred sobom ugledala policajca. Koji minut kasnije, sjedili su u kuhinji i Jasna je davala iskaz: Došao je kući kao i obično. Pet do četiri. Poslijepodne. Nervozan i pripit, rekla je. U kupatilu je oprao noge, izbrijao se i začešljao sjedine. Zatim je viknuo: Ispeci pet uštipaka. Potom je legao na kauč i zagledao se u ekran. Uštipci su pečeni, rekla sam i izašla napolje. Koji minut kasnije stajao je na pragu i vikao: Kurvo, rek´o sam pet, ne punu tavu.“

Nešto ga je prvo stisnulo pod rebrima. Zatim se bol uzverala bliže srcu. Bit će da ga je pokosio infarkt na kućnom pragu, mada je komšiluk nalakćen na prozore, vidio nešto sasvim drugo, ali niko nije bio odlučan da to i posvjedoči. Safet je sjedio i čekao. Mamilo ga je da zapali ali ga je smetala naljepnica s prekriženom cigaretom ispod koje je stajalo upozorenje: „Pušenje nije dozvoljeno“. Ustao je i započeo šetnju bolničkim hodnicima.
Hoće li se izvući?, upitao je medicinsku sestru koja je prolazila pored njega.
Oprostite, zastala je, ali ja zaista ne znam o kome govorite.
Pa radite li, pobogu, vi u ovoj bolnici?
Naravno, rekla je, ja sam sprat niže, na očnom, a ovo je odjel za srce.
Oprostite, rekao je.
Izvadio je cigaretu i valjao je između prstiju dok se medicinarka udaljavala od njega. Razmišljao je o svojoj majci. O tome kako se ta jadna žena mučila s njima dvojicom. Petnaest godina bez ičije pomoći! Otac se jednom raspričao u kafani, opsovao Partiju pa ga otpremilo na Goli. Odatle se nije vratio kući, nego kupio kartu u jednom pravcu, pa gdje se zaustavi. Voz je stao u Njemačkoj i tu je stari nastavio život, a njih dvojica, skupa s majkom, trpjeli sumnjičave poglede, svakodnevna špijuniranja i kucanja noću na vrata. U školi nikad nisu dobili više od trojke: nije lako kad za oca imaš državnog neprijatelja. Odjednom mu je došlo da izađe i ode. Ali neka, riješio je, nije red da niko od porodice na sačeka doktora. Izvadio je iz džepa upaljač i ponovo pogledao upozorenje na zidu. Do vraga i sa tim zabranama.

Nije mi lako. Tolike godine sama s djecom i nikad u kući nije bilo galame, a sad se, evo, sve diglo da vide šta se kod nas dešava. On je kratko radio u Unisu, mada je više vremena provodio u ribarenju. Znao je u vrijeme mrijesta uzeti neplaćeno i dići kredit. Mislite da smo ja i Safet dinara od toga viđali? Ni slučajno. Novac je odlazilo na štapove i na ribarski pribor, dobar dio na piće, ali hajde, makar me nije tukao kad bi se vraćao kući. Ja ne znam šta mu je trebalo da opsuje. Meni došao Žarko i rekao: Jasna, odvedoše Šemsu… Možete zamisliti kako sam se tad osjećala s trbuhom do zuba. U to sam vrijeme nosila Mahira. On se javio osam godina kasnije. U pismu poručio: U Njemačkoj sam, doću kad starog zakopaju, i nemoj da jadna nisi da djeci daš štapove i mamce. Eto šta je imao za reći nakon tolikih godina. I još da ga žalim. Ma dajte molim vas.

Mene nije briga. Još mu se ni na korake nisam navikao a već je počeo galamiti po kući. Čuj pet uštipaka. Šta on misli, da je majka metla za vratima. E, nije bogme niti će biti dok mene živog vidi. I da ga žalim? Ja sam mlađi od Safeta, znači, zadnje dijete u majke, neću reći i u oca. Kad je zbog pijane glave završio na otoku, još se nisam ni rodio. Znači, lišen očevih milovanja. I zašto, molim vas, da mu žurim u bolnicu. Ne pada mi na pamet, a Safet nek’ radi šta mu volja. On ga se, biva, bolje sjeća. Kaže: Slušaj Mahire, nije stari crn k'o što se priča, jesi vidio kako je plak'o kad je Enver umirao. Pa kako i ne bi, kad mu je taj isti Enver dao tri kese krvi nakon što mu je strug uhvatio ruku, pa majka čitav život podove ribala Enverovoj ženi. Biva, da se oduži. A gdje je tad bio stari, pitam Safeta, a on samo puši i govori: „Ne može se s tobom Mahire, ne može da Bog kaže“. E nek’ ne može. Samo mi žao što ga ošamario nisam.

Znate šta mi najteže pada, rekao je kad je nakratko otvorio oči.
Ne znam, odgovorio je čovjek u bijelom.
Što nijednu zakačio nisam.
Da niste malo prestari za žene, nasmijao se doktor?
Ma kakve žene bolan, o pastrvi pričam. Čuj žene, dosta mi i ona jedna kod kuće. Četvrta je godina kako sam se vratio, a ona ni mukajet. Kad sam otvorio vrata i nazvao selam, ona će ti: Od kad to ti selame nazivaš? To mi je bio doček nakon tolikog izbivanja. Ona dvojica sjede pored nje i ne dižu pogled s ekrana. „Đe su mi štapovi?“, pitam, a mlađi će: Jebali te tvoji štapovi. Kad sam poletio preko sobe da ga naučim pameti, on se diže s kauča. Glavom sijalicu dirnu. S kim li ga ovako kršna napravi?, upitah je, a ona će meni: Mrš, đubre staro. To je rekao Šemso Biber i ponovo zatvorio oči.

Još uvijek je među prstima valjao cigaretu. Razmišljao je o cijeloj stvari. Iz majčinih priča o ocu, čuo je svega, ali je neke, ipak, uzimao s rezervom. Uvjerio se da su istinite tek kad je jedno jutro pred kućom zatrubio taksi. Gledali su televizor. Bojan Križaj je ulazio u cilj… Pogledali su kroz prozor i u avliji vidjeli pogurenu priliku. Neko dođe kod Envera, rekao je. Nije sine, to vam se otac vratio, rekla je tad majka. To jutro je Safet vidio oca nakon punih petnaest godina, i više nije siguran šta je osjećao. Poželio ja na tren da majka nije rekla istinu, a onda je čovjek sa stražnjeg sjedišta izvadio šešir i dva ribarska štapa, i tad mu je postalo jasno da se to jutro u njihove živote ponovo uselio otac.
Iz misli ga je prenuo ženski glas.
Jeste li za kafu, pitala je medicinska sestra koja je ponovo prošla pored njega.
Ne bih. Hvala, rekao je.
Gledao je za njom sve dok je nije progutala dužina bolničkog hola.

Kad mi je rekao: S kim ga tako kršna napravi, samo što mu za vrat nisam skočila. Već tad sam ja znala da se nimalo nije promijenio. Ali šta sam mogla. Otjerati ga s vrata ili pokupiti djecu pa otići. A kuda?, evo, pitam se i sama. Nije me briga šta on misli, ja znam da nikad nikoga nisam ni pogledala, a da bogd'o moje oči ni njega nisu vidjele. Ne bih ovoliko jada u životu progutala. Svi će vam ovdje potvrditi kako sam se borila da djeci donesem nafaku, svi. Sam Bog zna koliko sam podova oribala i goblena navezla. Sve da mi djeca ne pružaju po ulici ruke. A on će, moj brate, po svijetu sa ispičuturama dernečiti, nakon tolikih godina donijeti šešir i pribor za pecanje, i kao da nikad nije ni odlazio. E, neće moći brajko, zaklela sam se, neće onoga mi Boga koji me već kaznio, neće ići  da pod onakvu mrcinu opet legnem.

Žao mi samo što ga ošamario nisam. Majka mu nije ni obznanila trudnoću, a on je već u zatvoru križao dane. I kako ja da sebi kažem: polako, otac ti je. Ma koji otac, pobogu, kad ga nakon tolikih godina prvi put očima vidim. Osamnaest će mi skoro, a kladim se da ga nije niti bilo briga za moje začeće. Da jest, sigurno ne bi dopao robije. Šta je njega, molim te, bilo briga za Partiju i šta on ima usta ispirati politikom? Ništa, osim što smo mi nakon toga postali puka sirotinja. I on da majku onako uvrijedi. Jadnicu, koja je život potrošila da nas othrani, da ne bi gladni hljeba ostali. I još za štapove pita. Jebali ga štapovi.

Stanje mu se iz časa u čas pogoršavalo. Ležao je nepomično na krevetu, priključen na aparate. Doktor je stajao iznad njega i na monitoru pratio otkucaje srca. Djevojka u plavom mantilu priključila mu je infuziju, a  doktor je sumnjičavo vrtio glavom.
Dabogda, rekao je.
Ko zna, možda se izvuče, rekla je djevojka u plavom mantilu.
Teško, odvratio je doktor. Izaću vani, čini se da je onaj mladić na hodniku, njegov sin.

Stala sam pred Mahira. Bi ga progutao da mu se nisam ispriječila na putu. „Pusti me, majko, da mu ja pokažem štapove“, rekao je stiskajući šake. „Neka sine, samo ti gledaj televizor, eno sad će Jure Franko niz planinu“, smirivala sam ga. „Iz ostave sam donijela najlon vreću. Evo, tu je sve“, rekla sam. „Mogla si malo pripaziti na ovo“, rekao je kad je zavirio u vreću, „ne bi ti od ruka otpalo, zar ne vidiš da ih je korozija pojela. Sad se mogu popišati na njih“. Bez riječi sam prošla pored njega, a on mi je stegnuo ruku: „Je li kurvo, na koga se onaj mali baci onako visok“. Trznula sam se i prešla preko avlije. „Jure završio treći“, rekao je Mahir kad sam ušla u kuću. „Nije loše, sine, jel’ de? Moglo je i bolje, ali hajde, i bronca će na postolje“, rekao je Mahir.

Još uvijek je čekao na hodniku. Spustio je pogled na svoje teške ruke i ponovo pomislio na majku. Nije ona naviknuta da joj policija kuca na vrata. U posljednje vrijeme bila je nekako  odsutna. U rukama bi držala goblen i tupim pogledom zurila u šemu. Na rukama su joj se sve češće ukazivale masnice. Od čega ti je to?, zabrinuto je upitao jednom. Zavukla je ruke u krilo: Od žare, vrag da je nosi, rekla je, nakotila se oko kuće, nikako je istrijebiti.
Što ne kažeš?, idem ja da pokosim.
Ne treba sine, već sam joj stala u kraj, odmahnula je rukom.
Osjetio je da majku muče drugi problemi.
A stari?, gdje je on?, pitao je.
Vragovi ga znali, dijete. Ako nije na rijeci, onda je sigurno u kafani.
Kako ti je s njim?   
Majka je samo slegnula ramenima. Zatim je glasno uzdahnula. Preko hodnika su se čuli koraci i Safet je podigao glavu. U susret mu je dolazio doktor.

Kad je viknuo: Kurvo rek'o sam pet, a ne punu tavu, sjedila sam napolju i vezla za Mujesiru, Plitvička jezera. Podigla sam pogled s goblena i rekla: Ti pojedi pet, za ostalo ne brini, pojest će Mahir. Potom je nastupila tišina. Komšije su se nalaktile na prozore spremni da uživaju u onom što će se dogoditi. Vratila sam se vezenju a onda sam čula: „Majku ti jebem, tebi i Mahiru, koga ćeš ti zajebavati“. Poletio je preko dvorišta. U ruci je nosio ovoliki štap. „Nemoj Šemso jadan ne bio“, viknuo je neko s prozora. „Mrš u pičku materinu“, urlao je, „šta je žališ, sigurno si je i ti jebav'o“. Ispustila sam goblen i čvrsto stisnula iglu. Kad je zamahnuo štapom zarila sam mu je u prsa. „Nek te đavo nosi“, vrisnula sam i utrčala u kuću. Ništa nisam osjećala, tek žal za goblenom što se zbog budale uludo ispara na kaldrmi.
Kajete li se?, upitao je policajac.
Ni govora, rekla je Jasna. Đubre staro, još da mu i uštipke brojim.

Safet se pridigao s klupe.
Kakvo je stanje doktore?
Nije dobro, odgovorio je doktor. Igla je otišla preduboko, oštetila srčane arterije i, da zlo bude veće, ostala slomljena unutra. Mi smo nemoćni. Svaki sljedeći pokušaj da nešto učinimo, bojim se da  bi završio kobno.
Igla?, iznenađeno je u njega pogledao Safet.
Da. Vaš otac je proboden iglom za šivanje.
Safet je nijemo zurio u njega. Zatim je iz džepa izvadio cigaretu. Proboden šivaćom iglom, ponavio je doktorove riječi.
Žao mi je, rekao je doktor. Ko zna, možda se izvuče ako preživi noć, mada, čisto sumnjam, rekao je i potapšao ga po ramenu.
Safet je pripalio cigaretu.
Znate, ne biste smjeli tu pušiti. Nema smisla, rekao je doktor.
Safet je zurio čas u njega, čas u upozorenje na zidu.
Oprostite, rekao je i ugasio cigaretu.
Hvala, uzvratio je ljubazno doktor i pošao niz hodnik. Zatim se okrenuo: Uđite slobodno unutra, treća vrata desno, soba broj 5.

Stajao je iznad očevog kreveta i čekao da linija na monitoru, koja je pratila otkucaje srca, postane konačno ravna. Bio je u potpunosti lišen svih osjećaja. Tek mu je glad, koja se javljala u želucu, stvarala dodatnu nelagodu. Bilo bi lijepo pojesti nekoliko uštipaka, pomislio je. Zatim je izašao napolje i odmah pripalio cigaretu. Nadao se da muke u sobi broj 5 neće dugo potrajati. Hitao je kući praćen glađu, koja je postajala sve jača.

Adnan Repeša je rođen u Mostaru 1978. Završio Pedagošku akademiju na odsjeku za bosanski jezik i književnost. Objavio zbirku priča S obje strane srca. Priče objavljivao u Poljima, BKG-u, Beogradskom književnom časopisu, SIC-u, kao i u zborniku radova WHF.