Autor i njegovo (književno) delo su naizgled neraskidivo vezani. Ko je Džems Džojs, kako je živeo, koliko je bio obrazovan i slična pitanja često utiču na sud o samom delu, bez obzira na proklamovanu smrt autora (Bart, u istoimenom eseju iz 1967) ili na značajno raniju usmerenost na tekst ruskih formalista i angloameričkih novokritičara. Danas, u ovo naizgled deideologizovano, sretno, ura-ukinuli-nam-vize-hvala-DSu-za-to doba, kada smo zarad Evrope spremni da potpuno zaboravimo na evropske vrednosti, na ono što bismo MI konačno morali da uradimo da bismo visoko podignutih čela umarširali u ma kakvu zajednicu naroda, autoru i njegovom (moralnom) liku se pridaje opravdani značaj jer to može da garantuje čestitost književnosti, ako već ne i njen kvalitet. Ipak, postoje slučajevi kada je moguće, čak i preko potrebno, raskinuti vezu između teksta i pisca/spisateljice, a opet postoje i one knjige kojima je teško izvršiti atribuciju i čiji se autori skrivaju iza lažnih imena. Ukratko, odnos između autora i dela nikada nije jednoznačan, naprotiv, u dinamici mogućih odnosa otkriva se igra moći (u oba smisla) u koju se neminovno uvlače i čitaoci, ali i čitavo književno polje.
Tematizacija odnosa između teksta i autora našla se u fokusu novog romana Renata Baretića Hotel „Grand“ (Rende, 2009), mada to nije jedino pitanje koje pokreće ova knjiga. Naime, roman se razvija u pet različitih narativnih slojeva. Prvi, najbliži čitaocu i vremenu čitanja jeste sloj podrazumevanog autora. Zatim sledi priča o blogerima, njihovim odnosima, mržanjama i zavistima, ona služi kao okvir za pripovest, ali se to tokom romana menja. Potom je tu nivo na kojem se narator u pripovesti o Filipu priseća činjenice iz prošlosti dok sedi u svom stanu u Zagrebu. Iza njega i sve udaljeniji od čitaoca je nivo dolaska u malo dalmatinsko mesto, te planiranje i izvršenje osvete. Konačno, najudaljenije od čitaoca su epizode koje dečak doživljava u bordelu svog oca, odnosno u Hotelu „Grand“ njegovog dečaštva. Ovako koncipirana priča o pet koncentričih krugova, pri čemu samo onaj najveći ima uvid u sve ostale i nadgleda ih, otvara dovoljno mogućnosti za eksperimentisanje sa silom, a kada je uz to gotovo nemoguće doći do pouzdane atribucije, onda je jasno da Baretić nema nameru da eskplicitno kritikuje samo trgovinu ljudima i seks trafking, već da pokušava da se obračuna sa mnogo ličnijom traumom koji se uslovno može nazvati pomeranje granica. Drugim rečima, likovi majke, oca, Oksane, male Galje potpuno su nerealni i takav odnos podvodača prema prostitutki jednostavno ne postoji. Zbog toga se čini da je idealizovan svet jedne dalmatinske javne kuće samo kulisa za veću dramu u kojoj se ne zna ko zaista piše tekst o dečaku iz bordela, ko ga pušta na blog i kome je namenjen, a posebno nije jasno ko preti spisatelju i šta se na kraju dogodi kroz taj upliv Stvarnog u tekst.
Ono, dakle, što se izdaje za pravu priču, odnosno što je pokretačka snaga čitavog romana jeste Filipova priča o odrastanju, i to u zanimljivom i upečatljivom okruženju. Ipak, drama koja se odvija na blogu mnogo je zanimljivija jer se čitalac nalazi u ulozi detektiva i mora da pogodi ko je, u stvari, autor teksta koji nastaje, a koji se potpisuje sa Condoleezo. Otežavajuće okolnosti u ovom šerlokholmsovskom poslu su što mu se neprestano sugeriše ko bi mogao biti misteriozni pisac. Između ostalih rešenja pominje se i ime autora knjige, Renata Baretića. Na koncu, zaista nije moguće sa sigurnošću reći ko je autor povesti o Filipu, iako se može pretpostaviti da se radi o istoj osobi koja, dakle, piše autobiografsku prozu.
Kritičko čitanje teksta koji Condoleezo postavlja na blog i analiza korištenih narativnih tehnika koju on kao feedback dobija od kolega blogera predstavljaju odličnu školu kreativnog pisanja i kritičkog razmišljanja o književnosti. Postoji očita paralela između ove dve narativne linije u romanu. Oba sveta, i bordelski i blogerski, predstavljaju se kao potpuno slobodni, u smislu da je u njima moguće samoostvarenje. Problem, naravno, nastaje u dodiru sa stvarnim koje je nedodriljivo, a večito prisutno. Iako je vrlo moguće da se u oba slučaja radi o istim oblicima moći koji ruše harmoniju odnosa uspostavljenih u svetu u kome žive i delaju Condoleezo i Filip, to suštinski nije bitno. Jouissance, lakanovski shvaćena kao bol, neminovna je posledica stalnih pokušaja transgresije i produžavanja igre i u Filipovom i u Condoleezovom slučaju. Njihov susret sa stvarnim je posledica produženog uživanja.
Autor romana Hotel „Grand“ je bez svake sumnje Renato Baretić, ali je interesantno da u romanu postoji pripovedač kome se ne zna pravi identitet. Interakcija između autora, podrazumevanog autora i pripovedača s jedne strane, preslikava odnose moći koje se pojavljuju u samom narativu, a s druge, ona je odraz odnosa između autora i njegovih čitalaca u smislu da je ključ za jouissance uvek u rukama pisca koji rešava kada igra prestaje i na taj način se režira nov susret sa stvarnim koje nikad nije odsutno.
Roman Hotel „Grand“ je odlična knjiga čiji se spektar pitanja širi mnogo izvan onoga što se čini na prvi pogled. Držeći vešto konce igre u rukama, Baretić je čitaocu priredio nekoliko časova kvalitetnog i duhovitog čitanja iza kojih će neminovno uslediti ozbiljno promišljanje napisanog.
(e-novine.com)
