Pred nama stoji jedna fiksirana kamera i kadar koji naposletku ostaje nepomičan, džarmušovski. Ili: pred svakim od nas snima se jedan kadar, pred kamerom oličenom u monitoru laptopa. Kroz njega tutnje sveže apokrifne teme. Srećemo i poeziju u istom kadru, srećemo poeziju u „hakovanim košmarima“, „raportu fajlova“, „novim nickovima i avatarima“… Poeziju svedenu na voajerističko otkrivanje „prljavih realnosti“.
Kada je posle oluje nestalo mastila, kada se ne zna šta je više pocepano jedra ili naše duše, ostaje nam jedino da nastavimo sa selidbama, od jednog do drugog sajta kako to kaže Siniša Tucić u Novim domovinama.
Kada sam dugo očekivanu drugu pesničku zbirku Petra Matovića Koferi Džima Džarmuša smeštala u neki od svojih foldera poezije na računaru, odlučila sam se za sledeći raspored direktorijuma: poetry/home/a generation defining itself/petar matovic… Koferi Džima Džarmuša našli su se u istom folderu sa zbirkama Način dima Alena Bešića, Romantizam Jasmine Topić, Bludni parir Enesa Halilovića, Poema preko Sonje Veselinović…
U prvom delu zbirke (od ukupno šest) Urušene paralele, pesnik kaže da sebi ne liči ni na Odiseja, sudbinom rezervisanog za večiti povratak, ni na Ahasfera, večitog Judu, to jest čoveka koji u beskrajnom lutanju robija božju „kaznu“ besmrtnosti, ali zato pesnik liči na Džarmuša, tog maga fiksirane kamere i radikalne poetike sporosti i svakodnevice.
U uvodnoj pesmi pesnik ispituje oštricu noža, gde se ogledalo ne spominje direktno, ali se stihom „ili biti zadovoljan sobom ili ne živeti“, jasno sugeriše da pesnik na početku stoji pred svojim odrazom, sa brijačem u rukama. Ako je ogledalo simbolično mesto početka, onda je doslovno mesto sa kojeg se pesnik, konačno, hvata za olovku razočarani Telemah, onaj koji nema od koga da uči („Prokleti da su očevi što su rano umrli“). Eros je sveća koju razočarani Telemah pali svakog dana u nadi da će naučiti da donosi odluke, jer predstoji mu da izabere stvarnost u kojoj najviše postoji, ali istovremeno, oseća da će onog kojeg sluti ipak, sresti.
U drugom delu zbirke Zmijski sjaj pod pesmom „Pred nevreme“ nalazi se prvi direktan link za Džarmuša. U njenom slaganju možemo videti svu dosadu Džarmuševe filmske poetike. To je ona ista dosada na koju nas upućuje jedan drugi link, Nike Dušanova u zbirci Bacač noževa, gde smo opomenuti da ne potcenjujemo dosadu, jer dosada je stvorila svet i ostala nakon stvaranja. „Neko tu prepoznaje osećaje, ja samo sliku“ i dalje „ovo nije mesto za snove…“. Svakako da nije, „jer poezija je užasna bolest“. Džarmuš kao da je bio na probama Stanislavkog koji je svojim glumcima govorio: „Ne pričajte mi o osećanju. Ne možemo pokrenuti osećanje, možemo samo pokrenuti fizičku radnju.“ Jer, sa tolikim osećanjima mi nismo umeli napraviti ništa, zato je bolje fiksirati sebe u kadar što više skriva nego otkriva.
U trećem delu zbirke Ozračenje sobe pesnik se bliži odluci, dok odlučuje on treperi poput sekundare na časovniku, da bi rekao: „dosta mi je odlaženja ne pomerajući se“. Dosta mu je užasne tišine u sobi, koju potvrđuju tupi zvuci kulera i poneka kap vode koja se i sama dvoumi na rubu česme i dosta mu je polica pretrpanih knjigama… dosta isparavanja kafe… Ali iako izgovara to dosta on se ne odriče ni tišine ni knjiga, ali istina, napušta sobu i odlazi dalje, kroz „Džez bajku“ do četvrtog dela zbirke Ekskurzija vedrine.
A u četvrtom delu, nešto sasvim drugačije. Već prvom pesmom kupljenji smo za dalje putovanje preko „ispovesti jedne prevarantkinje“ do noći na zemlji kojoj nedostaje malo mitologije, malo brodoloma. Kroz tu gradsku noć teglimo za sobom kofere Džima Džarmuša, crvene kofere koje odnosimo do motela na čijem su zidu jeftini akvarel i podlupljene tapete. U gradu upoznajemo kadar iz Lisabonske priče, onaj kad nikako da padne odluka – sivilo, ili pavet. Usred noći pesnik žudi za ženskim pismom, jer uz njegovu pomoć napisao bi pesmu za nju, pesmu kojom bi ona bila zadovoljna, jer oni imaju jednog zajedničkog anđela, ovisnika o emocijama.
A kada smo izdegustirali grad odlazimo u virtuelni svet, tamo se ulogujemo i seljakamo po egzotičnim sadržajima koji mogu nestati jednim klikom, baš kao što su i nastali. Evo nas U mreži, petom delu zbirke. Otvorili smo portove, i sada oboljevamo od virtuelnih virusa, napadaju nas virtuelni crvi, virtuelno nas ubijaju, banovanjima, virtuelno sklapamo prijateljstva, i kunemo se da je ta stvarnost stvarnija od bilo koje druge. „Uklonili smo se iz jednog sveta, u svet drugi, a opet smo na vetrometini: lišavanje anonimnosti tek vežba je hakera početnika, odrađivanje pripravničkog“. U pesmi „Svi portovi su otvoreni“, pesnik kaže da ta Gejtsova šarada nije ono najstrašnije što je pogodilo našu individualnost i ljudskog već to što je čovek eksperiment, kolateralna šteta kojem ne preostaje ništa drugo osim da ugasi računar, spusti roletne… ali čak i tada, slutnja sa početka zbirke, slutnja da ćeš sresti samog sebe, stiže na odraz pesnikovog lica na ugašenom monitoru laptopa, gde će mu se ukazati konačni potpis: odraz stranca i nepriatelja. U ovom delu pesnik sučeljava apokrifnu semantiku poezije sa „semantikom kulera“. Tako čitamo zajedno usniš, forum, bag, strah, ksalol objekti koji te brane od haosa…
U poslednjem delu Izlazak, periferija vadimo iz pregrada kofera preostale udice našeg (s)lomljenog identiteta. A iz pregrade zajedno sa starim pasošem, onim plavim, ispadaju i zadržani uputi, dokazi ali i potvrde da je poezija Balkana egzotična destinacija zapadnoevropsih turista.
Zbirka poezije Koferi Džima Džarmuša poruka je onima koji se na putovanjima kontinentima poezije ne zadovoljavaju turističkim destinacijama, da ne odustaju od potrage već da se odvaže na „seljakanje“ sa koferima punim poetičnih drangulija i relikvija (a dobar deo prepoznaće u ovoj zbirci) koji će ih, u vremenu koje je ostalo bez toposa, vraćati njima samima. Da, ova zbirka je svojevrsni povratak. Povratak zalutale poezije u naš fiksirani životni kadar.
Zato dok ujutru proveravate vaš e-mail i postujete na vašem omiljenom forumu, imajte na (dr)umu da je potreban jedan klik da biste ispisali liturgiju za Ahasfera…
(e-novine.com)
