Svojevremeno je grupa U2 na albumu “The Unforgettable Fire” izbacila pesmu pod nazivom “A Sort of Homecoming”. Kad čitam neku autobiografsku knjigu, ili makar onu koja bi želela to da bude, uvek se setim ovog odličnog naziva pesme koji bih slobodno preveo kao “Nešto kao povratak kući”, mada je za ono što želim da kažem možda bolji bukvalan prevod “Neka vrsta povratka kući”.
Dakle, autor/autorka autobiografije ima upravo taj osećaj. Vraća se na mesto kojem se može odrediti geografska dužina i širina i, shodno tome, ono jeste isto kao i pre određenog broja godina, ali to ne može ni u kom slučaju biti povratak kući jer kuće više nema, a čak iako fizički postoji, nema je u smislu doma. Naravno da je to samo jedna strana problema, jer ni osoba koja traga za domom, koja mu se vraća, nije ista ona koja je iz njega otišla i zbog tog dvosmernog udaljavanja, ne postoji način da se izvrši, da se sprovede u delo, povratak kući, ali je svaki odlazak u rodno mesto ili u mesto koje je po nečemu značajno za osobu koja mu odlazi, neka vrsta povratka kući, odnosno nešto kao povratak kući.
Bekim Sejranović, koji je za svoj roman “Nigdje, niotkuda” (Profil, Bajbuk, 2008) sasvim zasluženo dobio nagradu “Meša Selimović“ – za najbolji roman napisan u 2008. godini na teritoriji Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske i Srbije – bavi se upravo ovom tematikom. Glavni junak romana, uz pomoć naratora, pokušava nekoliko puta da se vrati kući iako nije baš najsigurniji gde je ona locirana (Brčko? Rijeka? Oslo?), ali mu to ne polazi za rukom.
Naslovnica romana Bekima Sejranovića: Nigdje, niotkuda
Ono što, međutim, Sejranovićev roman izdvaja iz velikog broja sličnih, jeste fluidnost početne pozicije, odnosno tačke sa koje se povratak odigrava. Drugim rečima, logično je da se autobiografski tekstovi obraćaju čitaocu iz stabilne pozicije subjekta koji se seća. U romanu “Nigdje, niotkuda” takve pozicije nema. Sećanje ne polazi sa ostrva S, niti sa sahrane amidže Alije, niti iz sobe hotela Jadran u Zagrebu, niti nakon Koletove sahrane… Ova destabilišuća pozicija nije karakteristična samo za pripovedača, već se ona kao takva nameće čitaocu i stvara se iluzija nekog neprekidnog kretanja u vrzinom kolu sećanja, doživljaja, likova koji pripovedaju svoje priče, a nikako da se stigne do nekog jezgra, do suštine, do onoga što se od žanra, na kraju krajeva, očekuje, iako se, kako je to svojevremeno Pol de Man pokazao, nikada ne dobija. Ovo poigravanje konvencijom kojim se autor smeje u brk i sebi i čitaocima, možda je najočitije u činjenici da se jedino sidrište njegovog identiteta iz teksta ogleda u fotografiji sa korica knjige. Na njoj je prikazan par (muškarac u partizanskoj uniformi, žena u tradicionalnoj nošnji, sa “šmajserom“ u rukama), ali se na njihovim očima vide tabletice ekstazija. Ova dupla ekspozicija u kojoj se na formiranu sliku prošlosti, lepi rastočena slika sadašnjosti oličena u malim pink tabletama u obliku srca, u sebi nosi poruku odbijanja da se povinuje, da se potčini bilo kakvom razumljivom i samim tim redukujućem kodu.
Sejranovićev tekst sačinjen je od niza životnih priča ljudi i žena koji svoj život provode na ivici, na granici, negde između očaja prošlosti i beznađa sadašnjosti, potpuno lišeni budućnosti. Oni su, kao i narator, begunci koji se najčešće skrivaju sami od sebe, istovremeno tragajući za sobom. Zbog toga oni pripovedaču služe kao reflektori pomoću kojih se osvetljava sopstvena pozicija. Šveđanin Lars, Finac Marko, Riječani Kole, Goran i Čombe, likovi iz porodičnog kruga – dedo, majka, amidža Alija, otac, mama, supruga Selma – svako od njih priča svoju priču koja na neki način postaje, najčešće smrću ili rastankom, deo pripovedača, on se saživljava sa njom i prisvaja je jer i on deli njihovu sudbinu. Njegova pozicija marginalca tako poprima fatumski karakter i zajedno sa tim identitetom uvek spremnim na promenu i beg, postvaruje sintagmu iz naslova.
Tematski, “Nigdje, niotkuda” drži se dva glavna okvira: suprotstavljanja autoritetu i potrage za ljubavlju, iako se ova dva motiva često prepliću. Možda se to najbolje vidi u priči o braku između pripovedača i Selme, čiji iznenađujući završetak ima dvostruko značenje. Povratak u okrilje nasilnog oca je neminovan i svi oni koji misle da mu je moguće suprotstaviti se, greše, jer takvo je ustrojstvo sveta. On nije nužno zao, ali svakako nije pravedan. Problem sa uklapanjem ljudi poput pripovedača i Selme jeste dubina traume koju svet ne želi i nema vremena da razume, jer se u njenom kreiranju našao u ulozi nemog saučesnika, a oni sami ne mogu da se nose sa njom pa joj se ili suprotstavljaju ili povinuju. Ni jedno ni drugo rešenje nije idealno, ali je idiosinkretičko, a samim tim duboko i ljudski razumljivo.
Roman “Nigdje, niotkuda” svakako je jedan od najboljih romana napisanih 2008 godine. Njegova zastrašujuća liričnost koja dolazi iz mračnih dubina psihe, njegova duhovitost i autentična kompozicija koja uspeva uverljivo da oslika potpuni raspad koncepta jedinstvenog identiteta, obezbedili su mu da bude u društvu laureata nagrade “Meša Selimović” poput Mirka Kovača (2007) i Miljenka Jergovića (2006). Zasluženo.
(e-novine)
