Sa Ivanom sam se upoznao pre nekoliko godina, preko njegovih priča koje je objavljivao na Internetu. Između ostalog i na “Kišobranu”. Priče su bile pisane na nešto drugačiji način u odnosu na većinu ostalih autora. Kada je, ubrzo nakon toga, Ivan dobio nagradu Fonda “Dejan Mančić” za svoju zbirku pesama “Ništa nije tako”, nisam bio ni malo iznenađen. Naprotiv, bila je to potvrda moje slutnje da se radi o autoru koji je prvenstveno pesnik, pa tek potom i sve ostalo. A i njegove pesme su, opet, bile drugačije od onoga što savremena srpska scena nudi. U njima se, pored zavidne veštine zanemarenih i već skoro zaboravljenih klasičnih formi, moglo uživati u, takođe gotovo arhaičnom, odnosu prema čežnji, ljubavi i životu uopšte. Bile su to one iste stvari koje su me privukle i njegovim pričama. One iste zbog koji sam ga od početka smatrao pesnikom. Kada je svoje priče, rasute po časopisima, sajtovima i blogovima, sjedinio koricama u zbirku pod naslovom “Bezazlene priče”, samo me je učvrstio u takvom uverenju.
Roman “O Nataši i Nevenu”, objavljen premijerno u nastavcima na “Kišobranu” (gde je naišao na dobar odziv čitalačke publike), ljubavni je roman. Drugačiji od Ivana nisam ni očekivao. Iste one osobine koje odlikuju njegove priče, odlikuju i ovaj roman, a to su iste one slike i poruke koje nam nudi i njegova poezija, samo nešto drugačije uobličene. Jer, za Ivana ne postoji važnije stvari na svetu od ljubavi, a ona za njega predstavlja prvenstveno čežnju. Pogled, fascinaciju, zaljubljenost i na kraju čežnju. Ispunjenje te čežnje je teška, gotovo nemoguća misija; život je surov, razumevanje između muškarca i žene otežano, pojedinac i okolina ne uspostavljaju kontakt… Ivan, naravno, zna da postavi strukturu romana (iz svakog njegovog dela se jasno vidi da on poseduje ozbiljno i sistematizovano poznavanje materije, jasno se vidi posvećenost), pa ipak, on to, svesno ili nesvesno, opet čini drugačije. On je fokusiran na unutrašnje psihološke tokove, emocije i razmišljanja svojih junaka. Na rađanje i razvoj čežnje i patnje. Spoljašnje manifestacije, događaji i razgovori, kiša i sunce, tu su tek da bi povezali dve čežnje, patnje, dva bola. A kada dođe do krupnih životnih poteza – venčanja, rađanja, odrastanja, umiranja… autor naprosto projuri kroz njih. Oni su za njega nebitni, tek posledica davno prošlih unutrašnjih nemira, neminovno razrešenje onoga što je već prethodno zacrtano jednim pogrešnim pogledom, nepažnjom, neuzvraćenim osmehom…
Ovaj nam roman, u suštini, govori ono što u svojim glavama i mi ponekad osećamo: da je zaljubljenost lepša od ljubavi, da je čežnja slađa od svog ostvarenja. Da je putovati lepše nego stići na cilj. I da je, u stvari, jedina svrha cilja možda baš to – da nam omogući putovanje?
