kojoj sam uzalud objašnjavao da ne plaća svoj deo računa,
da trenutno ne mogu ići dalje od poljupca
i da se verovatno neću nikada vratiti u Krakov.
Kao što se niko neće vratiti na prazne stolice
koje uzalud čekaju na Platz Bohaterow,
kao što će ovaj Zamak uvek nadmeno dremati iznad Praga,
bez mogućnosti da ikada postane jedno
sa praškim prosjacima.

DORA

Sigurno si ćutao i sedeo u nekom uglu.
Da jesam, vidiš da se sećaš.
Ne, ne sećam se.
Zar tako izgledaju pesnici?
Upita me i poče da se smeje.

Mama, mama, mama…
Zašto si je doveo,
vodi je odmah kući!
Zaurla glas iza stakla
i nesta u dugom belom hodniku,
nečujno jecajući.
Dora idemo na sladoled,
reče joj tata,
pogledom zariven u iscepane cipele.
Sladoled se topio u Dorinim rukama,
mama u bolničkom krevetu,
tata u iscepanim cipelama.

Zar tako izgledaju pesnici?
Ne volim ukus poezije.
Ne volim topljenje.
Zašto si me tražio
i šta te briga ko mi je dao ime,
umrsio i spalio kosu,
obojio dane.
Nisam dar, grešiš!
Dobro, sačekaj me trenutak.

Čekaš nekoga?
Lažeš,
vidi se da čekaš.
Da bole tabani
ali ja ću čekati.
Da sad već bole kolena i kukovi
ali ipak ću još čekati,
nije svačiji trenutak istog trajanja.

Dora da li je ovo tvoj broj?
Ko je to? Da li se poznajemo?
Tu – tu – tu…
Tu,
tamo,
ovde…

Zar tako izgledaju pesnici?
Upita me Dora i poče da plače.

OTIŠAO VOZOM VRATIO SE VLAKOM

Prljavi taksisti,
prljava stanica,
prljava pruga,
ispraćaju nas.
Voz, prljav naravno.
Dobro došli…
Osmeh,
silan smeh,
kašičica,
duvan i žlica,
deka i dekica,
ćebe i ćebad,
ajme, ba i bre,
drugovi i drugarice.
Prvo smo pričali,
potom pisali,
na kraju smo pevali.
Jutro je popilo
kafu, kavu, kahvu.
Gledamo u šteklicu,
u daljinu gledamo,
gledamo u ništa skupa svi.
Vlak nas vraća.
Konačno sam i ja sklopio oči.
Konačno sam pao na zemlju.
Ja sam konačno zaćutao i zaplakao.

KRUG

Euforija i gromke parole
mirišu na juriš u zemlju,
za nebo na zemlji.
A posle svega zna se
ostaju ranjene i mrtve kuće,
ostaju ranjeni i truli ljudi,
ostaje tuga i bes,
ostaje zračenje i stres,
ostaju prazne momačke sobe
i smrt majčine utrobe.
Ostaju ostavke.
Kopa se zaborav.
Šiju se nove presvlake
i ćuti se,
do naredne euforije i gromke parole.

STIŽEMO

Nepovezano spominje teren i tribine,
otac je zaključava ne zamuckujući.
I nas svakodnevno zaključavaju,
nameću nam očeve,
na teren i tribine guraju.
Usnama izmišljamo ključeve.
Trčimo, trčimo, trčimo…
Anamari se saplela u sebi,
isplela se oko sebe i zaplakala.
Odlučno je guram u smeh.
Ustaje, smeje se pomahnitalo.
Trčimo, plivamo, letimo…
Znamo da ne vole kada štrčimo.
Pokušavaju da nas zašniraju u gaćama.
Ne shvataju, ovakvi večito snevaju.
Gurkamo se, golicamo, plazimo…
Sa njihovim sutra nemamo dodira,
u našem sutra se dodirujemo.

SREĆA BUDUĆNOSTI

NA ISPLJUVANIM ŽELEZNIČKIM STANICAMA,
PARKOVIMA PREPUNIM BEKSTVA OD BEDE,
BETONIMA RAZLIVENIM PO KORICAMA ISTORIJE,
SVEŽIM I POHOTNIM DEVOJKAMA,
PO PREČISTIM I PREUKOČENIM RESTORANIMA,
RAZUZDANIM FLEKAVIM KAFANAMA,
PO MUZEJIMA PROŠLE I SAVREMENE UMETNOSTI,
GRADOVIMA, SELIMA, ŠUMAMA, NJIVAMA I MORIMA,
LEŽI I GNOJI SE PREPUNA ISTINE
MRTVOROĐENA SREĆA BUDUĆNOSTI.

ISPRED KAFIĆA

Devojčica sa ljubičastom kapicom,
narandžasto prašnjavim šalom
navučenim do prćastog nosića
i crnim, masnim šiškama
raspuklih izvan kape,
pokušavala je utrčati u kafić.

Pokušao je jedan tihi dečkić
dati joj ispruženu ruku.
Pokušala je sanjiva konobarica
reći joj da brže trči.
Pokušali su prisutni
da ništa ne vide.
Dok joj je grupa skinheda cepala kožu.

Ispred kafića na jutarnjem suncu
cakle se oči psa lutalice
dok sa pločnika liže njenu krv.

NEŠTO SI ZABORAVIO

Pločnici su hladni u Januaru,
pa se oni ućebanom kosom
umesto ćebetom pokrivaju.
U poštu uđu da se ugreju,
stisnu se uz radijator i broje metal.
Njihovi bosi, crni, promrzli tabani
podsete me na naše tragove.
Onda neko vrisne na njih,
ja se trznem,
oni promrmljaju nešto na romskom,
lagano odlaze, ali se okreću za sobom,
kao da su nešto zaboravili,
negde.

Kada se otac vrati iz fabrike,
baba sa dedine sahrane,
majka iz bolesničke postelje,
imaju taj pogled,
baš kao ti sada,
pogled bića koje je nešto zaboravilo,
negde.

CRKVENA ZVONA

Žuta, lagana krpica
prekriva ovlaš delić njenog tela.
Vetar zaviruje,
prolaznici zaviruju.
Ona izvijena na žardinjeri
pokušava da uvuče tendu.
Začu se crkvena zvonjava.
Hitro sveže nalakirani kažiprst
privuče palcu,
prekrsti se i dalje pomamno nasmejana,
uživajući u muškim pogledima.
Tako se jedan moj poznanik krstio
kad god bi čuo crkvena zvona.
Pitam se da li se prekrstio
kada je onoj bakici prerezao vrat…

DRUGARI

Ulične svetiljke su se palile
dok smo umivali krmeljive oči.
Iz škole bežali smo zajedno,
ali je zajedno nismo završili.
On je previše režao na knjige,
imao je previše spretne prste,
prekratku kosu i preveliku žeđ.
Rastali smo se kao drugari,
kao pravi drugari,
uz ulične svetiljke koje se gase.

Juče smo se ponovo sreli.
On je bio na prvim stranama
crne hronike,
ja pri dnu strane o kulturi.

JESEN

Ostale su samo ljuspice od semenki
ispred crvene zgrade,
pokraj zelene klupe,
ispod iscepanih čarapa.
Vojska više nije u čizmama,
ona više nije u klupama,
mi više nismo u knjigama.
Pod rukama, ali na suprotnim stranama,
nekog zadriglog, silnog šerifa
crtamo krah nasmejanog jutra.
Svi smo poružneli,
toliko poružneli da sijamo
izloženi novim kamerama.
Više nemamo snage za ugrize,
samo za spuštene vratove.
Semenke su pojedene.
Sada jesen može zauvek da legne
u iskidano korito naših ideala.

STRAH

Sneg mi se topi na licu,
budi miris škole u decembru.
Zar je prošlo već šest godina?
Jeca se smeje toplije nego onda.
Godine su pojele kontakte.
Ne primećuješ ništa novo na meni,
upita me toplo hrskavim glasom.
Zatim hitro raskopča kaput,
pahulje počeše da se tope
na njenom isturenom stomaku,
mnogo brže nego na mom licu.
Lagano spustih šaku na njega.
Šesti mesec, kažu muško, procvrkuta.
Zakopčaj se ludice da dečko ne nazebe,
izustih i oboje prasnusmo u smeh.

Sedim i pušim.
Stvarno previše lutam,
imam previše bučnih noći.
Previše gušim vreme.

Imam osećaj da ću i Marinu
jednoga dana slučajno sresti,
po nekom tihom decembarskom snegu.
Gađaću je sećanjima u zenice.
U prvom trenutku sigurno
neću ni primetiti da se ugojila,
onako divno, od ljubavi.
Nosiće ponosno veliki stomak.
Znam, ja ću u stomaku nositi čir,
na licu neprespavane noći
u glavu svakodnevnu migrenu.
Ostaću mršav.
Ostaću.
Staću.

ŠANK SPASA

Hladno je biti pušač u Nemačkoj.
Zimski mrak grize prerano.
Mimoza na prijemu donosi gorušicu.
Sve je pre vremena na vreme.
Jelke, pokloni, odkloni, hoteli, ručkovi…
U jutro, u sutra…U TRŽNI CENTAR!
U centru nekruga kružni šank.
Ona toči sveže bavarsko pivo.
Na levoj prkosnoj obrvi,
desnom i levom uhu,
pirsinzi bezbolni.
Korača čvrsto kao firer.
Smeje se kao pijani istok.
Štiti od žurbe i mržnje.
Na levom oku zaspale šiške,
iznad desnog uha istrgla kosu,
na desnoj nadlaktici rodila note.
Ne znam kako se zove,
možda Inge.
Ima tvrde pokrete i jezik,
u očima toplinu dalekih prostora.
Uzela je bebu.
Šiške joj poskakuju,
oči farbaju sveže trule izloge.
Zalutali gen,
zaključih.

Eto, radila je za šankom,
zvala se ne znam kako
i nastavila da živi u ovoj pesmi.
A možda, kažem možda
se zvala baš Inge.

Beleška o pesniku:

Damir Nedić rođen je 1984. godine u Kragujevcu. Živi u Poskuricama. Piše pesme i priče. U ediciji „Prvenac“ ( SKC Kragujevac ) 2009. godine objavljena mu je zbirka poezije „UGRIZI“. Objavljivan u mnogim časopisima i zbornicima.