– kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Pravdu“ Mišel Zekhajm autor knjige „Ajnštajnova kći – Potraga za Lizerl“ u izdanju Admiral books-a koja je izazvala veliko interesovanje na Beogradskom sajmu knjiga.

Kako ste započeli svoje istraživanje ?

– Već 1993. započela sam istraživanje. Bio mi je potreban srpski prevodilac i u Nju Meksiku sam pronašla Maricu Dokmanović koja me je spojila sa svojom majkom Slavicom iz  Sremskih Karlovaca koja je bila Milevina prijateljica. Sve vreme sam radila sa Slavicom, bile smo kao porodica. I ona je, kao i ostali Milevini i Ajnštajnovi prijatelji čuvala njihovu tajnu o ćerki.

Da li ste se u romanu držali činjenica ili ste u nekom momentu pustili mašti na volju ?

-U romanu su iznete apsolutno samo činjenice i zato je bilo veoma teško pisati ga. U Americi moj izdavač je čak iznajmio jednog istoričara kako bi proverio sve istorijske činjenice iznete u knjizi. Koncept je bio sakupiti sve puzle i zatim napraviti celokupnu sliku. Zbog istraživanja sam, pored Srbije gde sam boravila tri puta, išla sam i u Nemačku, Mađarsku.

Šta ste otkrili u svom istraživanju ?

-Otkrila sam da su Mileva i Albert dobili ćerku 1902, ali pošto Ajnštajn nije hteo uopšte da zna za dete, nije je čak ni video kad se rodila, Mileva je devojčicu odvela u Vojvodinu kod svoje majke i tamo je ostavila, a ona se vratila Albertu u Švajcarsku.

Kako ste se osećali kada ste otkrili Ajnštajna u takvom svetlu ?

-Jevrejka sam, odrasla u malom mestu u Americi gde je za nas Ajnštajn bio svetac. Kada sam otkrila pravu sliku o njemu bila sam jako razočarana. Bio je užasan prema svojoj porodici i za mene se mit o Ajnštajnu potpuno srušio.

Kako ste doživeli Milevu ?

-U prvom momentu bila sam jako ljuta na nju jer nisam mogla da shvatim zašto je ostavila svoju ćerku. Kasnije, kako je istraživanje odmicalo, počela sam sve više da je razumem, shvatila sam koliko je ona u suštini bila nesrećna. Kroz Milevu počela sam da shvatam i srpsku kulturu.

Mnogi smatraju da je Mileva imala velikog udela u Ajnštajnovom naučnom radu i da je zapravo ona tvorac njegove teorije. Šta vi o tome mislite ?

-Nisam našla dokaz za tako nešto. Postoji samo jedan papir na ruskom, naučni spis, na kom je potpisana i Mileva Marić. Ipak, bez obzira na dokaze, mislim da je Mileva mnogo pomagala Ajnštajnu u naučnom radu i uvek ga je bez rezerve podržavala.

Za vreme bombardovanja Srbije bili ste u Sremskim Karlovcima. Kako ste se osećali tada, obzirom da ste Amerikanka ?

-Da. Za mene je to bilo vrlo teško vreme. Sećam se jedne situacije kada me je taksista vozio i nije želeo da mi naplati vožnju. Rekao mi je „vi ste Amerikanka, Amerika nas upravo bombarduje i ja moram da vam pokažem da smo mi dobar narod koji ne zaslužuje ovako nešto“. To me je potpuno porazilo. Kada sam otišla u Ameriku, organizovala sam zajedno sa organizacijom Žene u crnom, demonstracije protiv bombardovanja Srbije.

Na Zapadu se malo zna o Milevi Marić. Mislite li da bi istina o njoj mogla da izađe na videlo i tamo ?

-Kada sam napisala ovu knjigu, ljudi u Americi su se veoma zainteresovali za Milevu. Žele da nastavim da pišem o njoj. Ona jeste heroina i mislim da će u skorije vreme, pogotovo uz pomoć ženskih istoričara, čitav svet početi da slavi tu veliku ženu.

Pa da li ćete nastaviti da pišete o Milevi ?

-U toku rada na knjizi postala sam veoma bliska prijateljica sa Evelin Ajnštajn, unukom Mileve i Alberta. Ona je preminula prošle godine, ali mi je dala dozvolu da napišem biografiju o njoj. Ipak, to neću uraditi jer mi je dosta Ajnštajna, ali napisaću esej o Evelin jer joj to dugujem.

Pošto ste više puta boravili u Beogradu šta bi ste izdvojili kao najupečatljivije u našem gradu ?

-Sasvim sigurno Novi most preko Ade. Predivan je. S druge strane, tužno je što zgrade nisu obnovljene jer je arhitektura Beograda božanstvena. Što se ljudi tiče, obzirom da ovde dolazim već godinama, čini mi se da su sada veseliji.

Rekli ste da ste upoznajući Milevu kroz istraživanje počeli da shvatate srpsku kulturu. Šta mislite o Srbima ?

-Predivan narod sa predivnom kulturom.Ovde sam se toliko odomaćila i zbližila sa ljudima i mogu da kažem da sam do svih saznanja o Milevi dolazila „preko kuhinjskog stola“ što govori o mojoj prisnosti sa srpskim prijateljima. Toliko mi je srpska kultura postala bliska da se ovde osećam kao kod kuće. A u Americi se osećam kao ambasador srpske kulture. Želela bih da dodam da sam pišući knjigu „Ajnštajnova kći“ upoznala divne ljude među kojima su Ivana Stefanović, kompozitor čija je baka bila Milevina prijateljica i Vida Ognjenović sa kojom sam se upoznala kada je pisala o Milevi.

piše:Dragana Đokić
izvor: pravda.rs