Majka sićušna, pogrbljena, čuči nad gajbicom iz koje se čuje kmečanje. Osvrće se nervozno ka mužu pa se opet nadvija nad gajbicu. ,,Ama, prekidaj…“ šapuće garavom dojenčetu koje, ovako povijeno u rite, podseća na valjušak. ,,Prekidaj, ako Boga znaš, probudićeš ga!“
Kad shvati da kumljenje ne pomaže, ona uze dete u naručje, privi ga na grudi i dâ mu da sisa. Beba se umiri.
A tamo, pokraj razlupanog prozora, Điđo, cigančić od desetak godina, uvijen u prljavi dronjak, skupio noge pod sebe, pa gleda preko smetlišta i kaljuge u grad.
Nad gradom – vatromet. Ali Điđo nikad do sad nije video takvo slavlje. Ovi rumeni krugovi što se rasipaju po nebu i srebrne štrafte koje fijuču, za njega su zvezde padalice. Polete, prasnu i nestanu. Gde li to nestanu? Na koje li to sretne kuće padnu?
,,Mamo,“, zacvokota on zubima, ,,a jesu li ono tamo novogodišnje zvezde?“
,,Jesu, Điđo.“
,,A je l’ ih, sad, gore, ima puno?“
,,Ne zna im se broja.“
,,A padaju li to sad one, mamo?“
,,Padaju.“
Tad se dečak priseti prošle godine, i zime slične ovoj, i neba sličnog ovome, kad mu je majka pokazala repatu zvezdu. ,,Vidi gore, Điđo!“ viknula je. ,,Gledaj!“ A on je uspeo da ugleda srebrni trag. Iste večeri, pred spavanje, ispričala mu je legendu čergara po kojoj su tople samo one kuće koje pogodi zvezda padalica i to u novogodišnjoj noći.
Điđo upita majku: ,,A kad ih je tol’ ko, što neće bar jedna na našu kuću?“
Tu se žena trže kao oparena. Lagano se uspravi pa izađe napolje da ugasi fenjer. Crna kosa, nošena mećavom, prekri joj lice; ona čvršće steže žgepče, zagleda se u vatromet, pa pljunu u sneg.
Zatim se vrati u kuću i, uverivši se da se krv sred čela njenog muža zgrušava, glasno uzdahnu: ,,Eh, Điđo! To će ona da padne kad budemo imali pravi krov, a ne ovaj. Pa naša bi se kartonka očas posla zapalila. Hajde, spavaj, probudićeš tatka. Šta ćemo onda?“
Điđo leže na pod, pokri se dronjkom i nastavi da zuri kroz prozor. Gledao je tako još neko vreme, a kad mu kapci otežaše, ugleda blještavu kuglu kako se sve brže i brže primiče kartonki. Poslednje što pomisli, pre nego ga obuze san, beše: ,,Ma nek’ se zapali, mamo. Neka gori.“
