За оне који пишу под фашистичким режимом ове тешкоће су

велике, али оне постоје и за све оне који су прогнани и из-

бегли, па чак и за оне који пишу у земљама са грађанским

слободама.

ХРАБРОСТ ДА СЕ ПИШЕ ИСТИНА

Изгледа подразумљиво да писац истину треба да пише

тако да је не потискује и не прећуткује и да не пише ниш-

та што је неистинито. Не сме да се савија пред моћнима,

али не сме ни да обмањује слабе. Наравно да је веома теш-

ко не савијати се пред моћнима, као што и обањивање сла-

бих може бити веома удобно. Не допадати се поседници-

ма значи одрећи се поседа. Радити без надокнаде под тим

околностима значи и одрећи се рада, а одбити признање од

стране моћних често значи и одрећи се признања уопште.

За то је потребна храброст.

Времена највеће репресије углавном су времена када

се много говори о великим и узвишеним стварима. Потреб-

на је храброст да се у таквим околностима говори о нечем

ситном и приземном, као што је храна, услови живота и

рада, да се окружен насилном виком говори да је смисао

жртвовања главно питање. Док се сељаци обасипају поча-

стима, храбро је говорити о машинама и јефтиним пре-

храмбеним сировинама, што би олакшало њихов цењени

рад. Када сви медији галаме о томе како је човек без знања

и образовања бољи од оног који зна, храбро је запитати –

за кога бољи? Када се говори о чистим и нечистим расама,

храбро је питати – зар нису управо глад и незнање и рат ти

који доводе до малформација? Храброст је исто тако по-

требна да би се изрекла истина о себи самом, о себи као

побеђеном. Многи од прогоњених изгубе способност да

препознају сопствене грешке. Прогонство је за њих најве-

ћа неправда. Прогонитељи су, а зато што их прогоне, но-

сиоци Зла, а они, прогнани, бивају прогоњени због Добра

које представљају. Али ово Добро је нападнуто, побеђено

и онеспособљено и било је, елем, једно слабо Добро, јед-

но лоше, неодрживо, непоуздано Добро, јер Добру се не мо-

же приписати слабост онако како се киши приписује влаж-

ност.

Рећи да добри нису побеђени зато што су били добри,

већ зато што су били слаби – за то је потребна храброст.

Наравно да у борби против неистине истина мора да се

пише и она не сме да буде ништа налик нечем општем, уз-

вишеном, вишезначном. Од ове опште, узвишене, више-

значне врсте управо је неистина. Када се за неког каже да

је рекао истину, то значи да је пре њега неколицина или

мноштво говорило нешто друго, неку лаж или нешто опш-

те, али да је управо он рекао истину, нешто практично,

суштинско, неоспорно, нешто о чему се ради.

Није потребно много храбрости, у делу света где је то

и даље дозвољено, да би се уопштено жалило због тога

што је свет лош и због тријумфа просташтва претити три-

јумфом духа. Тамо наступају многи, као да су у њих упе-

рени топови а не само позоришни двогледи. И извикују

своје уопштене захтеве у један свет препун пријатеља

безазлених људи. Захтевају једну општу правду, за коју

сами никад ништа нису учинили, и једну општу слободу

да им припадне део плена који се ионако већ дуго са њима

дели. Истином сматрају само оно што лепо звучи. Ако је

истина нешто бројиво, суво, фактичко, нешто за чије је

проналажење неопходан труд и што захтева проучавање –

то онда за њих и није истина, ништа дакле што их доводи

до заноса. Они имају само спољашње држање оних којих

говоре истину. Невоља са њима: они истину не знају.

 

ПАМЕТ ДА СЕ ИСТИНА ПРЕПОЗНА

Пошто се истина свуда потискује и због тога ју је теш-

ко писати, већина у томе – да ли се истина пише или не –

види питање става. Верује се да је за то потребна само

храброст. А заборавља се на другу тешкоћу, на пронала-

жење истине. Не може бити говора о томе да је пронаћи

истину лако.

Пре свега, тешко је већ и одредити која је истина вред-

на да буде изречена. Тако нпр. сада пред очима целог све-

та једна за другом највеће цивилизоване државе тону у

крајње варварство. Уз то свако зна да овај унутардржавни

рат, вођен најсуровијим средствима, сваког дана прети да

се претвори у међународни, који ће наш део света можда

оставити у рушевинама. То је несумњиво једна истина,

али наравно да истина има још много. Тако нпр. није неи-

стинито да столице имају седишта и да киша пада одозго

надоле. Многи писци пишу овакве истине. Они су налик

сликарима који зидове бродова који тону прекривају мрт-

вом природом. Наша прва тешкоћа за њих не постоји и

они поврх свега имају и мирну савест. Неометани од стра-

не моћних, али и неосетљиви на вапаје злостављаних, они

сликају своје слике. Бесмисленост њиховог приступа иза-

зива у њима самима један „дубоки“ песимизам, а који про-

дају по доброј цени и који би, имајући у виду овакво мај-

сторство и добру продају, био својственији неком другом.

Притом није увек лако препознати да су њихове истине

оне о столицама и киши, јер оне обично звуче сасвим дру-

гачије, управо онако како звуче и истине о важним ства-

рима. Јер се уметничко обликовање састоји управо у томе

да се некој ствари додели важност.

Тек се пажљивим посматрањем може препознати да

они кажу само: столица је столица и ништа се не може да

се „уради“ против тога да киша пада надоле.

Ови људи не проналазе истину која завређује да буде

написана. Други се опет и баве најхитнијим задацима, не

плаше се ни моћника ни сиромаштва, али истину ипак не

могу да пронађу. Њима недостају знања. Пуни су старог

сујеверја, познатих и још у стара времена насталих пред-

убеђења. Свет је за њих превише замршен, они не познају

чињенице и не увиђају односе. Поред става неопходна су

им и освојива знања и научиве методе. Свим писцима је у

овом времену замршености и великих промена потребно

познавање материјалистичке дијалектике, економије и

историје. Ако се уложи неопходан труд, ово знање се може

освојити из књига и кроз практична упутства.

 

Многе истине се могу открити и на једноставнији

начин, полазећи од делова истине или стања ствари која

до истине воде. Када постоји намера да се тражи добро је

имати метод, али могуће је проналазити и без методе, па

чак и када се не тражи. Али на овакав случајан начин

тешко се остварује такво представљање истине на основу

којег би људи знали како да делају. Људи који бележе само

неважне чињенице нису у стању да ствари овог света

учине употребљивим. Али истина има само овај циљ,

ниједан други. Изазову да пишу истину ови људи нису

дорасли.

Када је неко спреман да пише истину и способан да је

препозна, преостају му још три тешкоће.

УМЕЋЕ ДА СЕ ИСТИНА

УЧИНИ УПОТРЕБЉИВОМ КАО ОРУЖЈЕ

Истина мора да се каже зарад последица које из ње

произилазе и утичу на понашање. Као пример за истину

која не може да има последице или има погрешне по-

следице може нам послужити широко раширено схватање

да у појединим земљама владају лоши услови који вуку

корен у варварству. Према овом схватању фашизам је

талас варварства који је у поједнине земље провалио као

природна непогода.

Према овом схватању фашизам је једна нова, трећа

сила поред (и изнад) капитализма и социјализма; без фа-

шизма би не само социјалистички покрет него и капи-

тализам могли да наставе да постоје. То је наравно једна

фашистичка тврдња, капитулација пред фашизмом. Фа-

шизам је историјска фаза у коју је капитализам ступио,

нешто колико ново толико и старо. Капитализам у фаши-

стичким земљама егзистира још само као фашизам и обра-

чун са фашизмом могућ је само као обрачун са капитали-

змом, са најогољенијим, најсировијим, најнеоспорнијим и

најнепоштенијим капитализмом.

Како да неко сада каже истину о фашизму, против којег

иступа, а да не каже ништа против капитализма из којег

фашизам произилази? Како онда његова истина да се

покаже као делотворна?

Они који су против фашизма, а нису против капи-

тализма, који јадикују због варварства које од од

варварства и потиче, личе на људе који хоће своје парче

телетине, али да теле не буде заклано. Они хоће да једу

телетину, а да не виде крв. Дају се задовољити ако месар

 

опере руке пре него што месо изнесе на сто. Они нису

против поседничких односа који доводе до варварства,

већ само против варварства. Они дижу свој глас против

варварства и чине то у земљама где владају исти посед-

нички односи, али где месари и даље перу руке пре него

што изнесу месо.

Гласне оптужбе против варварских мера могу да делују

само кратко, наиме докле год слушаоци верују да у њи-

ховим земљама овакве мере не би могле да дођу у обзир.

Неке земље су у стању да своје поседничке односе одрже

мање насилним средствима него друге. Њима демократија

и даље омогућава оно за шта други морају да потегну на-

сиље, наиме гаранцију поседништва над средствима

производње. Монопол над фабрикама, рудницима, зем-

љиштем свуда успоставља варварске услове, само што су

ови обично мање видљиви. Варварство постаје видљиво

оног тренутка када монопол мора да се штити отвореним

насиљем.

Неке од земаља у којима због варварског монопола још

увек није неопходно укидати формалне гаранције правне

државе, као ни такве погодности какве су уметност,

филозофија, књижевност, радо слушају госте који због

укидања таквих погодности оптужују своје домовине, јер

тиме стичу предност у ратовима који се очекују. Да ли би

се могло рећи да су истину препознали они који нпр.

гласно захтевају беспоштедну борбу против Немачке

„зато што је она истинска постојбина зла нашег времена,

филијала пакла, боравиште антихриста?“ Пре би се могло

рећи да су људи који то говоре површни, беспомоћни и

штетни. Јер из ових брбљарија следи да Немачку треба

уништити. Целу земљу са свим њеним људима, јер

отровни гас док убија не бира само кривце.

Лакомислен човек, онај ко истину не зна, изражава се

уопштено, високопарно и неодређено. Он наклапа о „тим“

Немцима, запомаже због „тог“ зла, а слушалац у најбољем

случају не зна шта ће с тим. Треба ли да одлучи да не буде

Немац? Ако он буде добар, да ли ће и пакао нестати? Тако

је од исте ове врсте и говор о варварству које потиче од

варварства. Затим, из варварства долази варварство и

завршава се цивилизацијом до које се долази образова-

њем. То је све изражено сасвим уопштено, ни због каквих

делотворних последица и, у основи, никоме.

Таква представљања приказују само малобројне чла-

нове узрочно-последичног низа и издвајају поједине

 

 

покретачке снаге као несавладиве. Таква представљања

препуна су магле и прикривају управо оне снаге које при-

премају катастрофу. Мало светла, и већ се као узрочници

катастрофа разазнају људи. Јер, живимо у времeну у коме

је човек човеку судбина.

Фашизам није природна катастрофа којој би могло да

се приступи управо из људске „природе“. Али и код самих

природних катастрофа има представљања која су човеку

вредна, зато што апелују на сву његову расположиву снагу.

Након једног великог земљотреса који је разорио Јоко-

хаму, у многим америчким часописима могле су се видети

фотографије које су приказивале једно поље у рушеви-

нама. Испод је писало „steel stood“ (челик је издржао) и

заиста, ако је неко на први поглед видео само рушевине,

могао би, након што му је овим речима скренута пажња,

да уочи поједине високе грађевине како су остале да стоје.

Међу свим могућим приказима једног земљотреса

неупоредиву важност имају управо они од стране

грађевинских инжењера, прикази који узимају у обзир

померања тла, снагу удара, ослобођену топлоту и тиме

воде конструкцијама које земљотресу одолевају. Ко хоће

да опише фашизам и рат, те велике не-природне катастро-

фе, мора да створи једну практичну истину. Мора да пока-

же да се ове катастрофе приређују великим масама људи

који раде без сопствених средстава производње, а од

стране поседника ових средстава.

Ако неко намерава да са успехом пише истину о лошим

стањима, мора да пише тако да се могу препознати њихо-

ви предупредљиви узроци. А ако се препознају предупред-

љиви узроци, могуће је и обрачунати се са овим лошим

стањима.

ПРОМИШЉЕНОСТ ДА СЕ

ОДАБЕРУ ОНИ У ЧИЈИМ РУКАМА

ИСТИНА ПОСТАЈЕ ДЕЛОТВОРНА

Кроз вишевековне праксе трговине написанe на тржи-

шту мишљења и саопштења, тиме што је ослобођен бриге

о оном што је написао, писац је стекао утисак да његова

муштерија или поручилац, посредник, надаље свима испо-

ручујe написано. Мислио је: ја говорим, а они који хоће да

ме чују, чуће ме. У стварности, он је говорио, а они који су

могли да плате, чули су га. Оно што је говорио нису чули

сви, а они који су чули – нису хтели да чују све. О томе је

речено много, иако можда још увек премало; хоћу само да

 

истакнем да се „писати неком“ претворило у „писати“.

Истина, управо, не може тек да се пише; да би њоме могло

нешто да се започне, она све време мора да се пише

некоме. Сазнавање истине је за писце и читаоце зајед-

нички процес. Да би неко рекао нешто добро, мора добро

да слуша и да саслуша оно што је добро. Истина мора да

буде речена срачунато и да буде саслушана срачунато. За

нас писце је важно коме је говоримо и ко нам је говори.

Истину о лошем стању морамо да кажемо онима који

су у најгорем стању, а о томе морамо да искусимо од њих

самих. Морају се ословити не само људи одређеног става,

већ и људи којима овај став уједно представља и разлог

њиховог положаја. И ваших је слушалаца све више и више!

Чак се и џелатима може обратити ако више не добијају на-

докнаду за вешања или ако су им околности посла поста-

ле опасне. Баварски сељаци нису били ни за какав преврат,

али када је рат потрајао довољно дуго и синови се вратили

кућама не нашавши више своја места на имањима, за

преврат их је било лако придобити.

За писце је важно да истини погоде тон. Уобичајено се

ту чује један нежан, напаћени тон некога ко ни мрава не

би згазио. Ко живи у беди и чује овакав тон, постаје још

беднији. Тако говоре људи који можда и нису непријате-

љи, али сигурно нису саборци. Истина је нешто ратобор-

но, она се не обрачунава само са неистином већ и са људи-

ма који неистину шире.

ЛУКАВСТВО ДА СЕ

ИСТИНА ПРОШИРИ МЕЂУ МНОГИМА

Поносни што имају храброст за истину, срећни што су

је пронашли, уморни, можда, од труда уложеног у дово-

ђење истине у делотворну форму, нестрпљиво ишчеку-

јући приступ онима чије интересе бране – многи потце-

њују неопходност примене посебног лукавства да би се

истина проширила. Тиме често доводе у питање учинак

целог свог рада. Одувек је за ширење истине, кад год је

била потискивана или прикривана, било примењивано лу-

кавство. Конфучије је тако фалсификовао један стари па-

триотско-историјски календар. Ако је писало – „Владар Куна

је наредио да се филозоф Ван погуби због тога што је

рекао то и то“ – Конфучије је уместо „погуби“ ставио

„убије“. Ако је писало да је Тиранин тако и тако завршио

живот атентатом, Конфучије је написао „погубљен“. Тиме

је прокрчио пут једном новом тумачењу историје.

 

Ко у наше време уместо „народ“ каже „становништво“,

а уместо „земља“ каже „земљишни посед“, тим избегава

многе лажи. Реч „народ“ исказује извесну униформност,

упућује на заједничке интересе и требало би, дакле, да се

употребљава само када се говори и о другим народима, јер

се једино тада може замислити заједништво у интересима.

Становништво једног подручја, напротив, има различите,

често и супротстављене интересе и то је истина која се

потискује. Тако и онај ко каже „земља“ и причајући о ми-

рису и боји земље њуху и очима дочарава њиве, тиме пот-

помаже лажи владалаца; јер, нити се овде ради о плодно-

сти земље, нити о људској љубави према њој, нити о мар-

љивости – већ је цена зрна и цена рада оно што је главно.

Они који од земље убирају добит нису они који жању,

берзама је мирис ораница непознат. Берзе миришу дру-

гачије. Насупрот томе „земљишни посед“ је исправан

израз, њиме се смањује могућност обмане. Уместо речи

„дисциплина“ требало би, тамо где влада репресија, кори-

стити реч „послушност“, јер је дисциплина могућа и без

владара и тиме по себи има племенитији призвук него по-

слушност. А од речи „част“ боља је реч „људско право“.

Тиме појединац не ишчезава тако лако из видокруга. Зна

се какав само шљам даје себи за право да брани част јед-

ног народа! И како само, расипнички, сити деле почасти

онима који их хране, сами гладујући. Конфучијево лукав-

ство применљиво је и данас. Конфучије је заменио нео-

правдана тумачења националних процеса оним оправда-

ним. Томас Мор је у Утопији описао земљу у којој владају

праведни услови – то је била земља веома различита од

оне у којој је живео, али јој је веома личила, ако се изузму

ови праведни услови.

Живећи под претњом царске полиције, Лењин је хтео

да опише репресију и експлоатцију које је на острву Са-

халин вршила руска буржоазија. Уместо „Русија“ писао је

„Јапан“; а уместо „Сахалин“ писао је „Кореја“. Методе

јапанске буржоазије читаоце су у свему подсећале на оне

на Сахалину, али опис није био забрањен јер је Јапан био

непријатељ Русије.Много од онога што у Немачкој не може

да се каже о самој Немачкој, сме да се каже користећи се

Аустријом.

Постоји мноштво лукавстава којима се може обманути

подозрива држава.

Волтер се обрачунао са црквеном вером у чуда тиме што

је написао једну допадљиву песму о младој Јованки

 

 

Орлеанки. Описао је чуда која без сумње мора да су се до-

годила да би Јованка и у војсци и на имању и међу мона-

сима остала млада.

 

Елеганцијом стила и описивањем еротских авантура

својствених раскошном животу владалаца, Волтер их је

намамио да напусте религију која им је за овакав живот

давала подршку. Да, на тај начин је створио могућност да

његови радови на заобилазан начин делују на оне којима

су били намењени. Моћници међу његовим читаоцима

заступали су и били благонаклони према њиховом шире-

њу. Тиме су окренули леђа и полицији која је служила

њиховом задовољству. И велики Лукреције изразито на-

глашава да за ширење епикурејског атеизма много дугује

лепоти својих стихова.

Књижевни ниво може једном исказу да служи као за-

штита. Мада често може да побуди и сумњу. Тада може да

се деси да писац ниво мора намерно да рашрафи. Тако се,

на пример, у презреној форми крими-романа дешава да се

на неупадљивим местима прокријумчаре описи мучних

стања. Овакви описи сасвим су оправдани у једном кри-

ми-роману. Велики Шекспир је, обликујући говор Корио-

ланове мајке којим одвраћа сина супротстављеног отаџ-

бини, из много финијих обзира спустио књижевни ниво

до неуверљивости, јер Кориолан од свог плана није треба-

ло се окрене због снаге стварних разлога или некаквим

дубоким унутрашњим покретом – већ због инертности да

се препусти једној старој навици.

Код Шекспира налазимо још један образац како да се

истина лукаво прошири – у говору Антонија над Цезаровим

телом. Антоније непрестано наглашава да је Цезаров

убица Брут човек вредан поштовања, али истовремено и

описује његово дело и то тако да је опис овог дела упечат-

љивији од описа његовог починиоца; говорник тиме доз-

вољава да буде поражен чињеницама, он сам им додељује

већу уверљивост.

Џонатан Свифт предложио је у једној брошури да би

зарад благостања у једној земљи децу сиромаха требало

усолити и продавати их као месо. Испоставио је тачне

прорачуне који доказују како се може много уштедети ако

се ни пред чим не устеже.

Свифт се направио глуп. Са много ватре и озбиљности

бранио је један одређени, њему омражени начин миш-

љења, и то по оном питању где се пред свима осветљава

сва његова нискост. Свако би могао бити паметнији или, у

 

најмању руку, хуманији од Свифта, а нарочито онај ко

своја гледишта до тада није преиспитивао.

Пропаганда за начин мишљења, а то је подручје где увек

успева, повлађује интересу потлачених. Таква пропаганда

је веома потребна. Под владама које служе експлоатацији

мишљење се као такво сматра ниским.

Ниским се сматра оно што је подређенима корисно.

Ниским се сматрају стална брига о ситости, сазнање о сро-

завању угледа бранилаца државе тиме што су приморани

да гладују, сумња у вођу који води у несрећу, отпор према

раду који радника не храни, супротстављање принуди на

бесмислени став, стављање равноправности насупрот по-

родици чији интереси више ничем не користе. Гладне вре-

ђају да су прождрљивци, оне који немају шта да изгубе да

су кукавице, оне који сумњају у своје тлачитеље да сум-

њају у сопствену снагу, оне који траже надокнаду за свој

рад вређају да су лењивци… Под таквом влашћу мишљење

уопште сматра се ниским и бива озлоглашено. Мишљењу

се више нигде не подучава и, тамо где иступи, прогања се.

Постоје, ипак, области у којима се некажњено може

указати на успехе мишљења; то су оне области у којима је

диктатурама мишљење потребно. Тако се, на пример, мо-

же указати на успехе мишљења у области војне науке и

технике. И одмотавање клупка организације и проналаза-

ка резервних материјала захтева мишљење. Кварење жив-

отних намирница, обучавање омладине за рат, све то захте-

ва мишљење и: то може да се опише. Похвала рату,

бесмисленом циљу овог мишљења – може, пак, лукаво да

се избегне. Тако мишљење које полази од питања како

најбоље водити рат, може да се доведе до питања да ли

овај рат има смисла и, најзад, да се примени на питању

како најбоље избећи један бесмислени рат.

Ово питање наравно тешко да може отворено да се поста-

ви. Може ли, дакле, мишљење које је до тада пропагирано

да се сирово и одлучно обликује? Може.

Да би репресија која служи експлоатацији једног (ве-

ћег) дела становништва од стране другог (мањег) могла да

буде могућа у времену као што је наше, неопходно јој је да

становништво задржи сасвим одређени став, и то такав ко-

ји се мора протезати на све области. Једно откриће у обла-

сти зоологије, као што је то било Дарвиново, било је у

стању да изненада угрози експлоатацију; па ипак се о ње-

му једно време бринула само црква, полиција ништа није

примећивала. Истраживања физичара довела су последњих

 

година до промена у области логике које би, између оста-

лог, могле да постану опасне за низ постулата на којима

почива репресија.

Пруски државни филозоф Хегел, запослен мукотрпним

истраживањима у области логике, оставио је Марксу и

Лењину, класицима пролетерске револуције, методе од

непроцењиве вредности. Различите науке развијају се под

међусобним утицајима, али ипак неравномерно, тако да

држава није у стању да све држи на оку. Првоборци исти-

не могу себи да одаберу борбена поља на која се у дота-

дашњим приликама није обраћала пажња. Све се своди на

подучавање исправном начину мишљења које све појаве и

процесе преиспитује са њихове пролазне и променљиве

стране. Владаоци имају јаку одбојност спрам великих про-

мена. Они би желели да све остане како јесте, по могућству

и хиљаду година.

Било би најбоље замрзнути месец и зауставити сунце!

Нико тада не би гладнио, нико тражио вечеру. Ако су они

пуцали, како то да се непријатељ усуђује да узврати – па,

њихов пуцањ, побогу, треба да је последњи. Угао посма-

трања који посебно истиче оно што је пролазно представ-

ља добро средство да се охрабре потлачени… пре него што

се у свакој ствари и стању јави и почне да расте против-

речност, победницима мора нечим да се супротстави.

Један такав угао посматрања (као што је дијалектика или

учење о животној реци) може се примењивати на оним

предметима који неко време измичу пажњи владалаца.

Може се применити у биологији или хемији. Али се може

применити и при описивању судбина једне породице, а да

се притом не привуче превише пажње. Зависност једне

ствари од многих других, а које су и саме у сталној промени,

такво мишљење је за диктатуре опасно и може да наступи

у разним видовима не пружајући полицији ништа опипљиво.

Потпуни опис свих околности и процеса са којима се

сусреће неко ко хоће да отвори дуванџиницу, такав опис

може да зада тежак ударац диктатури. Владе које масу

људи доводе до беде морају да избегну да се у беди на њих

мисли. Зато много говоре о судбини. Јер је судбина, не

они, крива за немаштину. Ко немаштини тражи узрок,

бива ухапшен и пре него што спомене владу. Али, могуће

је уопштено се супротставити говору о судбини; може се

показати да је за човекову судбину одговоран човек.

Ово, опет, може да се оствари на различите начине.

Може, на пример, да се исприча прича о једном сеоском

 

имању, рецимо о сеоском имању на Исланду. Цело село

прича о томе да је на ово имање бачена клетва. Једна

сељанка је скочила у бунар, један сељак се обесио. Једног

дана бива венчање, млади наследник имања жени се де-

војком која у мираз доноси неколико њива. И клетва је

скинута. Село, пак, није јединствено у тумачењу овог

срећног преокрета. Једни га приписују ведрој природи

младог сељака, други њивама које је млада сељанка доне-

ла и тиме учинила имање способним за живот. Али, чак и

у песми која описује неки крајолик може нешто да се по-

стигне; наиме, када се природи придодају ствари које су

створили људи.

Лукавство је неопходно да би се истина проширила.

ЗАКЉУЧАК

Велика истина нашег доба (чијим се спознавањем још

није бавило, а без чије спознаје ниједна друга истина од

значаја не може да буде пронађена) јесте да наш део пла-

нете тоне у варварство зато што су односи поседништва

над средствима производње насилно успостављени. Каква

је корист од писања нечег храброг, нечег из чега произи-

лази да је стање у које тонемо нешто варварско (што је

истина) – ако није јасно зашто смо у тај положај доспели?

Морамо да кажемо да до злостављања долази јер посед-

нички односи остају исти. Наравно, кад ово кажемо изгу-

бићемо многе пријатеље који су, додуше, против злостав-

љања, али који верују да се поседнички односи и без зло-

стављања могу одржати (што је неистина).

Ми морамо да кажемо истину о варварском стању у на-

шој земљи, да мора да се уради оно што ће варварство до-

вести до нестанка, оношто ће променити поседничке односе.

Даље, ми то морамо да кажемо онима који због

поседничких односа највише испаштају и који у њиховој

промени имају највише интереса, радницима, као и свима

онима које можемо придобити за савезнике зато што

немају власништво над средствима производње, чак и

када имају удео у профиту.

И морамо, као пето, да поступамо лукаво.

И свих ових пет тешкоћа морамо да савладавамо исто-

времено, јер не можемо да кажемо истину о стању варвар-

ства а да не мислимо на оне који због варварства испаш-

тају, и док, непрестано са себе стресајући сваки напад ма-

лодушности и стално држећи пред очима истинске односе,

 

тражимо оне који су спремни да искористе знање – мора-

мо да мислимо и на то да им истину подаримо такву да

буде оружје у њиховим рукама и све то тако лукаво да не-

пријатељ ову примопредају не може да примети и спречи.

Толико је потребно када се од писца захтева да пише

истину.

Овај антифашистички програмски спис Брехт је написао у фран-

цуском егзилу, а са циљем растурања у Хитлеровој Немачкој. Први пут

је објављен 1935. у немачком емигрантском часопису Unsere Zeit (Paris,

Heft 2-3, April).

БЕРТОЛТ БРЕХТ (рођ. BERTHOLD EUGEN FRIEDRICH BRECHT,

касније BERTOLT BRECHT, 1898, Augsburg). Још од првих антиратних

песама објављених 1916. u Augsburger Neuesten Nachrichten труди се да

„студира стварност“, да ствара „дела од употребне вредности“, дела

која имају „снагу докумената“. У ранијим позоришним комадима

користи се непосредним афектима проистеклим из стварности

Вајмарске републике. Продубљивање друштвене критике, тачније

критике капиталистичких односа, уследиће након што је проучио

Марксов Капитал. Настаје „епски театар“ и Брехт преко ноћи стиче

славу извођењем Опере за три гроша 1928. у Берлину.

Године 1930. почиње Брехтово отворено супротстављање нацио-

налсоцијалистима, а 1933. мора да напусти Немачку – чини то дан

након спаљивања Рајхстага. Априла 1933. наћи ће се на чувеној „црној

листи“ Волфганга Хермана, у мају његове књиге бивају јавно спаљене,

у Немачкој бива забрањен као писац, а 1935. године одузето му је немач-

ко држављанство. Емигрантска одисеја одводи га у Чешку, Аустрију,

Француску, Швајцарску, Данску, Шведску, Финску, да би 1941-1947.

живео и радио у Холивуду. Све време егзила Брехт је активан као писац.

Брехта у уметности занима стварност, а она је друштвено-економ-

ски и политички детерминисана. Његова уметност је делатна, анга-жо-

вана. Са друге стране Брехтова политичка уверења детерминисала су и

његов стваралачки развој. Своје супротстављање нацизму платио је

дугогодишњим егзилом, а оданост социјалистичкој идеологији дове-ла

га је у положај да у Источној Немачкој после Другог светског рата буде

инструментализован у државног писца. Тако је нпр. његова песма Рође-

нима после нас постала део стандардног репертоара културних мани-

фестација и рецитала у DDR-у. Политичка реалност претворила је со-

цијалистичку утопију у државу функционера и бирократије, од чега се

Брехт уметнички све више дистанцира. Агитаторски, одлучан тон сме-

њује меланхолија, осетна у 1953. објављеним Буковским елегијама.

Берт умире изненада од срчаног инфаркта 1953. у Берлину.

Поновно читање и рехабилитација Брехта у Западној Немачкој

уследиће тек шездесетих и седамдесетих година, пошто је претходно

био презрен као комунистички писац.

• Избор, превод са немачког и белешка
• Марко Стојкић