Са којег узводно капље
Снежни прах
И друга обала
Свиђених близина белог.
Кочинасто олимпијско воће
Помогло би у прећуткивању
У двојби двојине
На једнаке половине целог
На барушне пашњаке страха
Или је довољно
Од руку направити сенку.
Дубоки резервни резови
По врховима прстију
И смишљена мисл
На догорелом и пепелном
Духом гоњена кичма
Пршљен по пршљен
Све до невиних слобода
Ближњег одрона јасног
Кошчичног, последњег
Дубореза или татуа.
ФРИ ДОМ
Живи погледи неће
поклонити секунду игре
ужареној гошћи пепела –
неће гледати.
Знаш ли исток
Знаш ли ушће
Камичку насушни
Следи се и задрхти
Самуј у сунцу
Цртај ако мораш
Не ћаскај.
Бунарним одразом
Говори
Доле лети тишином
Горе спадни дубином
Далеко стигни
И ближе падни
Као клада на ивер
Ивер у пањ
Пањ кроз потиљак
Потиљак
Рђи пергамента.
ЗИДАНИ МУК
„Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се….“
(Иван В. Лалић, Опело)
Нож дубинама
Реже зидани мук
Ципелар у снегу
Ципеле на плажи
Старих проклетија
Сунчано горење
Олованих душа
Модре гробнице
Затопљен нож
Ножић малишан
Несрећен син
Повратком трза
Духове морске
Шапама стеже
Утрнулу милост
Умукли зид
Зидани мук
Плутан плутајући
Стидом заплакан
Круг од врана
Трном трната
Јадовна Реч
Добром копана
Копањем закопана
У људски шут
У прећутаник?
ПЕРФОРАТОРИЈУМ
Даном да прогледају,
Не би Их билA брига
Би помислили
Да и није далеко
Ивичњак крова
Са којег узводно капље
Снежни прах
И друга обала
Свиђених близина белог.
Кочинасто олимпијско воће
Помогло би у прећуткивању
У двојби двојине
На једнаке половине целог
На барушне пашњаке страха
Или је довољно
Од руку направити сенку.
Дубоки резервни резови
По врховима прстију
И смишљена мисл
На догорелом и пепелном
Духом гоњена кичма
Пршљен по пршљен
Све до невиних слобода
Ближњег одрона јасног
Кошчичног, последњег
Дубореза или татуа.
ШЕЋЕРИ БУДУЋЕГ
Тежина дубини
На пресољен крај почетка
Слути укусе
Будућег
Шећерног кекса.
Једном кекс
Себичлук дечака
И до краја кајање
Преживотарење
И Кингстон флеш.
сТРУН
Костима
сТруни се трун
Устима
Терет грцка
Муљу желуца
Кораци неба
Затапају
Горки коров
Прстију.
Милан ГРОМовић рођен је у Чачку 17. 12. 1988. године. После завршене Машинско-саобраћајне школе, уписује студије српске књижевности и језика, на Филозофском факултету у Новом Саду. Дипломирао је 2011. године, и данас похађа мастер студије из исте области. Поезију и кратку прозу активно пише од 2004. године.
Своју прву збирку поезије–Бистре очи, објавио је у Новом Саду 2008. године. За промоцију песникове прве књиге заслужан је чачански књижевни клуб Драгослав Грбић, чији је Милан активни члан. Кратке репортаже, извештаје, интервјуе и поезију објавио је у чачанском листу Школарац.
Кратке приче и поезију Милан објављује на литерарним сајтовима и блоговима, као што су: Пљускови, Нова поетика и др. Поезија Милана ГРОМовића заступљена је и у сомборском књижевном часопису Авангард, у литерарном зборнику Завештања 2012, који објављује друштво српских писаца у Швајцарској и у многим другим. Есеј Традиционално и модерно у стваралаштву Радоја Домановића ГРОМовић је објавио у Врбашком часопису Траг. Есеј За матерњу мелодију Момчила Настасијевића објавио је у годишњаку библиотеке Браћа Настасијевић у Горњем Милановцу.
Напомена: Велика слова у ауторовом презимену су маркер књижевног псеудонима, због чега су обавезна приликом навођења.
