Odmah po završetku rada na ovoj knjizi, Esterhazi je iz policijskih dosijea saznao da je njegov otac bio doušnik režima i na osnovu toga napisao je roman „Ispravljeno izdanje” (2002), u kojem je zaključio „da voli oca, ali da ne voli špijuna”. Obe knjige kod nas je objavio „Prometej”. „Arhipelag” je štampao i njegovu knjigu „Pomoćni glagoli srca”, u prevodu Arpada Vicka, u kojoj Esterhazi progovara o majčinoj smrti i drugim stvarima koje se inače prećutkuju.

Koliko vam je poznato ime Esterhazi u životu pomoglo ili odmoglo?

Moja porodica je poznata istorijska porodica u Mađarskoj, bila je bogata i moćna. Ali, kada sam se ja rodio, nije imala nikakvu moć niti bogatstvo. Meni je kao piscu, pripadništvo takvoj porodici značilo to što sam imao specijalni i neposredniji odnos prema istoriji, jedan lični odnos prema vremenu. Postoji i konkretna, moja bliža, velika porodica: nas je bilo četvoro braće. I moja sadašnja porodica je velika, jer i ja imam četvoro dece. Uopšte, porodicu kao formu življenja veoma volim. To nije samo po sebi razumljivo, zbog toga što zajedništvo kao takvo nije uvek dobra stvar. Sve grozote mogu se takođe dešavati i u okviru porodice.

Otac i majka specifične su figure u Vašem stvaralaštvu, koje se na neki način umnožavaju i šire na jednu opšteljudsku dimenziju, univerzalnu, čak i božju?

To je baš to. Zbog toga na moguće pitanje da li je moje delo autobiografsko ili nije, mogu samo da sležem ramenima. Sve što se napiše je autobiografskog karaktera. Da ne govorim o tome da se moje knjige neprestano poigravaju sa tim šta je stvarnost, a šta je fikcija. Ako se setimo Geteove izreke „Stvarnost ili poezija”, onda u kontekstu moje književnosti uopšte ne vredi praviti razliku između stvarnosti i fikcije.

Kao u postupku karnevalizacije, izjednačavate tragično i komično, igrate se građom i događajima, uvek ih prikazujući u najmanju ruku ambivalentno?

Naše je svakodnevno iskustvo da je tragično uvek blizu komičnog i ta se stanja tako brzo smenjuju da uopšte nismo u stanju da ih pratimo. U mojim knjigama visoko i nisko, tragično i komično su u vrlo bliskim odnosima. Ima čitalaca kojima to smeta, plaču, a već vide da treba da se smeju. Jer je najlepša ipak slika jednog čitaoca koji plače.

Posle obimne „Harmonije celestis”, u „Ispravljenom izdanju” vidi se vaša ljudska drama posle bolnog saznanja?

Imam jedan roman koji počinje rečima: „Ne nalazimo reči”, i onda ipak sledi šest stotina stranica. Moje tekstove ne organizuje radnja, već jezik. „Ispravljeno izdanje”, pak, govori o tome da nije sve u rečima, da postoji jedna stvarnost mnogo jača od svega. Dugo sam mislio da su reči jače od stvarnosti, i ova knjiga me je razuverila, šamarom mi je pokazala da to nije tačno. Ja zapravo nisam bio primoran da mislim o sebi posle „Ispravljenog izdanja”, već posle „Harmonije”. „Harmonija celestis” je kao jedna uobličena bašta. Posle toga javilo se pitanje: Kakve još bašte postoje?

Pisali ste o životu u jednom poniženom društvu, o opasnostima komunizma. Koji su sve bili vaši mehanizmi odbrane protiv toga?

Moje knjige bile su zapravo pokušaj ismejavanja diktature. Moje stanovište je jezičko-kritičko, i moj otpor proističe iz toga. Oni spisateljski stavovi koji su se hranili samo otporom, oni su se posle devedesete godine našli u jednom bezvazdušnom prostoru. Baš zbog toga što se moje pisanje temeljilo na jeziku, ta promena nije uticala na moju književnu aktivnost. Jezik je ipak jači od diktature. Ako je čovek preživi.

Kako danas vidite mađarsko društvo u evropskom kontekstu?

Mađarsko društvo danas se uočava sa onim teškoćama karakterističnim za period posle diktature. Teško može da odgovori na pitanje kakav je njegov odnos prema prošlosti, i da se situira u ovoj inače promenljivoj Evropi. Mađarska još uvek nije naučila kulturu dijaloga. Ima svoje nevolje u poimanju suvereniteta, ali može se reći da je to problem svih evropskih zemalja – šta je ono čega treba da se odreknu u sopstvenom suverenitetu i da to prilože na zajednički oltar Evrope?

Šta sve podrazumevate pod srednjom Evropom?

Srednja Evropa je širok pojam, ja ga razumem najpre u kontekstu sedamdesetih i osamdesetih godina, vremenu političke emancipacije, tu je spadala i Jugoslavija. U srednju Evropu spadaju i Klaudio Magris, Vitgeštajn, Herman Broh, Muzil. Pojam srednjoevropskog vrlo je blizak istoriji koja snažno utiče na našu svakodnevicu. Ali, najviše srednjoevropski pisac za mene je Danilo Kiš. Kod Kiša je najviše uočljivo to snažno prisustvo istorije, kao i forme.

———————————————————–

„Moj favorit nije na prvenstvu”

Fudbal je vaša igra, i ovo jeste vreme fudbala. Kažu da svaka zemlja ima fudbal kakav zaslužuje, pa ko je vaš favorit na ovom Evropskom prvenstvu?

Šta da kažem? Favorit mi je Mađarska, a nevolja sa tim odgovorom je u tome što Mađarska već dvadeset šest godina ne učestvuje ni na kakvim evropskim i svetskim takmičenjima. A kada je poslednji put bila na svetskoj sceni, onda je moj mlađi brat još bio reprezentativac mađarske fudbalske ekipe. Nije sasvim tačno da svaka zemlja ima fudbal kakav zaslužuje, jer u mađarskoj istoriji najgenijalniji tim je igrao u onom periodu kada je zemlja bila u najkrvavijoj diktaturi. Puškašova ekipa bila je najbolja mađarska ekipa svih vremena, dok su zemljom vladali krvavi dželati.

Marina Vulićević
objavljeno: 27.06.2012

izvor: politika.rs