Bogdan A. Popović (1936), jedan je od naših najuglednijih književnih kritičara. Bio je stalni književni kritičar „Književnih novina”, a potom gotovo dve decenije nedeljnika NIN. Autor je knjiga: „Načela i dela”, „Poezija i tradicija”, „Poezija i kritika”, „Savremeni pesnici”, „Dnevni poslovi”, „Epski raspon Miodraga Pavlovića”, „Pesnici i kritičari”, „Kritički kolaži”.

„Beogradska knjiga” nedavno je objavila novu knjigu eseja Bogdana A. Popovića „I pesnici i kritičari”.

Knjigu otvara esej o poeziji Vaska Pope. On je primer modernog pesnika koji se oslanja na tradiciju?

Tekstovi o poeziji Vaska Pope i kritičarskom delovanju Zorana Mišića nalaze se u prvom od četiri odeljka knjige koju spominjete. Reč je očigledno o čelnim modernističkim učesnicima terminološki problematično imenovanog, ali itekako dramatičnog i dalekosežnog sučeljavanja naših modernista i realista s početka pedesetih godina prošlog veka. Ma koliko se činilo paradoksalno, najeminentniji predstavnici evropskog i našeg modernog pesništva svojom prirodnom, pa i prioritetnom obavezom smatrali su stvaralačko aktiviranje tradicije. To posvedočuju i pesnička dela Vaska Pope. Zbirke koje on zove –zatvorenim, pogotovu. „Sporedno nebo” i „Vučija so”,ponajpre. Ove Popine zbirke čine sponu između tradicije i poetike modernog pesništva, jednu od najčvršćih kojima naša književnost raspolaže.

I ostali pesnici kojima se u knjizi bavite: Miodrag Pavlović, Jovan Hristić, Ivan V. Lalić, Borislav Radović, Ljubomir Simović bili su moderni, ali se nisu odricali tradicije?

Nema sumnje, u pitanju su moderni pesnici najvišeg reda, srpska književnost druge polovine 20.veka dobar deo svojih vrednosti duguje upravo njima. Između ostalog i zato što su poetiku modernog pesništva obogatili množinom različitih mogućnosti prožimanja sa tradicijom… Istini za volju, moj pristup poeziji Pavlovića, Hristića, Lalića, Radovića i Simovića je esejistički, ne pišem o njihovom integralnom pesničkom opusu. A to će reći da na njihov odnos spram tradicije češće upućuju podtekst i kontekst.

Analizirate i njihov esejistički rad. Jesu li bili bolji pesnici ili kritičari ?

Pesničko i esejističko stvaralaštvo ovih autora predstavljeno je jedno naspram drugog. U esejističkom žanru, moji „izabranici” demonstriraju vrhunsko majstorstvo primereno rangu njihove poezije. Moglo bi se reći da ih, kao esejiste, u blisku vezu dovodi načelan stav, nastojanje da novim čitanjem i vrednovanjem srpskih pesnika kanonizovanoj tradiciji srpske poezije pariraju jednom znatno šire i složenije shvaćenom. Reč jeo bliskosti koja ne podrazumeva neopozivu podudarnost u mišljenjima. Njihovi sudovi o nekim od najmarkantnijih predstavnika srpske poezije 19.i prvih decenija 20.veka, pa i o celim razdobljima, neretko se bitno razlikuju.

Zoran Mišić je imao značajnu ulogu u sukobu modernista i realista, podržavajući moderniste. Opstaju li njegove ocene i danas ?

Kakvi god da su, promašaji i nedostaci kritičarske prakse Zorana Mišića (a ima ih, dovoljno iscrpno sam o njima pisao),ne mogu umanjiti njene visoke vrednosti. Mišić je nesumnjivo prvi kritičar koji je u jednom odsudnom vremenu, uprkos različitim piruetama, zastupao stvaralačka načela kojima nema prigovora. Bio je promotor i branilac avangarde koja će postati klasika. Inicirao je prevrednovanje srpske poezije u vekovnom rasponu njenog trajanja i menjao predstave o nekim nepomerivo pozicioniranim pesnicima. Nagovestio je,pa ako hoćemo, i zasnovao mogućnost utemeljenja srpske poezije u jednoj bogatijoj tradiciji.

Poezija Branislava Petrovića, kažete, unela je nov duh i nov kvalitet u srpsku poeziju. Šta je ovaj „pesnički vulkan” doneo novo ?

Pesnički postupak Branislava Petrovića (i drugih predstavnika „novog talasa”,s početka šezdesetih godina prošlog veka),kritika je tumačila kao izraz težnje za komunikacijom, težnje koja je nalagala saobraženje poezije sa svakodnevnim životom. Pripisivali smo Petrovićevoj poeziji estradna svojstva i „režim slika otvorenog tipa”, opisivali ga kao zagovornika principa pesničkog aktivizma, uznosili kao pesnika koji je, računajući sa dejstvom urbanog idioma i „udarnih” metafora, obnovio –moć govora. Nismo propuštali da naglasimo da je progovorio pesničkim jezikom koji se ne libi humora i groteske, pa ni automatske asocijativnosti… Vrlo je verovatno da se većina ovih i njima sličnih ocena i danas drži i sasvim je izvesno da antologijske pesme i poeme Brane Petrovića žive u našem pamćenju. U ovom kontekstu izdvajam njegovu poemu „Gradilište” zato što se u njoj, u jednoj dinamičnoj viziji života, sjedinjuje većina delatnih činilaca njegovog pevanja, zato što u savremenoj srpskoj poezijinema snažnije apoteoze čoveka i čovečnosti, stvaralačkih pregnuća kakav god da im je ishod.

Bavite se i kritičarskim delom Mihajla Pantića. Njegov posao, s obzirom na kvalitet današnje poezije, nimalo nije lak ?

Esej o Mihajlu Pantiću, kritičaru koji deluje u vremenu ravnodušnosti, bitno različitom od vremena u kojem je delovao Zoran Mišić, finalizuje moju knjigu. Svakodnevno savlađujući haotično poetičko komešanje, ovaj kritičar već tri decenije pokušava da odgovori na pitanje: nova i najnovija srpska poezija – šta je to? Naš nesporno najagilniji savremeni književni kritičar, Pantić je tumač kadar da pesničke zbirke i opuse poetički diferencira i da ih „opiše” kombinujući nekoliko efikasnih kritičkih postupaka. Ume da pronikne u itekako suptilne i komplikovane relacije u poetskom tekstu i da svoje otkriće formuliše sa neuporedivom lakoćom… Kada bi tzv. integralni kritički metod bio dosežan ideal, Pantić bi imao najbolje izglede da mu se približi.

Imamo li mi danas ozbiljnu književnu kritiku ?

Teško da smo u našem vremenu nekad imali ozbiljniju. I najpovršniji pogled na bibliografiju kritičkih naslova objavljenih poslednjih godina dokazuje neslućenu, kvantitativnu i kvalitativnu, ekspanziju književne kritike u svim njenim vidovima i formama…Ako stvari tako stoje, mogli bismo da postavimo i drugačija pitanja. Recimo: zašto je, uprkos njene kvalifikovanosti, uticaj kritike na književna događanja krajnje problematičan ? Ili, još pre: šta je zapravo to što od kritike očekujemo?Lako je moguće da bi nas pokušaj da na ovakva pitanja odgovorimo odveo na jedan klizav, vanknjiževni teren na kome za probleme umetnosti –smislenih rešenja nema. Utoliko pre,što ih za probleme koje imamo u vidu nikad i nije bilo, jer su disciplini o kojoj govorimo imanentni.

Zoran Radisavljević
objavljeno: 04.06.2012.

Izvor: Politika