Umetničke saradnje oduvek su intrigantni poduhvati visokog rizika obzirom da su umetnici ponajpre snažne individue. Usklađivanje odnosno usaglašavanje više umetnika otuda je poprilično teško i nepredvidivo. Čak i ako se načelna saradnja uspostavi njeni rezultati mogu biti slabi, bez obzira o kako kvalitetnim stvaraocima je reč jer nije pronađen odgovarajući modus koji bi dozvolio da se učesnici maksimalno iskažu. Kada se, pak, sve u projektu uklopi rezultat će biti delo koje pomalo liči na svakog od stvaralaca ali, u celini, jeste potpuno drugačijeg senzibiliteta od onih koje svaki umetnik pojedinačno nosi. Zbog tih rezultata, te neponovljive snage spajanja umetničkih talenata, saradnje umetnika jesu izazov koji ume bogato da nagradi kako stvaraoce tako i one koji u ovakvim delima uživaju.
U muzici, onoj tzv. ’popularnoj’ saradnja između pesnika i muzičara nije nepoznata. Odmah ukazujemo na razliku između tekstopisaca i pesnika jer se znak jednakosti između njih ne podrazumeva. Tekstopiscima je ’posao’ da pišu stihove za pesme/numere. Proces stvaranja teksta može teći uporedo sa stvaranjem muzike kao što je moguće da se tekst menja kako bi se uklopio u muziku. Rezultati ovih rabota, naravno, u rasponu su od rutinsko-konfekcijskih do vrhunskih. Kada se, pak, takav tekst ’izdvaja’ iz celine (od muzike) često se dešava da je njegova valjanost, kao literarnog dela, slabija od one koju ima spoj muzike i stihova. Obrnutih slučajeva, komponovanja muzike (u rok maniru) na poeziju koja ima svoju relevantnu literarnu vrednost, svakako ima ali su oni mnogo ređi od prethodno opisanog rok postupanja. Svakako da je za takvo stanje zaslužna sama priroda rok muzike, kao (svojevremeno) buntovne-mladalačke pojave koja je bila oštar iskorak iz malograđansko-šlagerskog muzičkog i životnog ključa. Direktnost poruka i jasnost melodijskih obrazaca bili su zalog široke prihvaćenosti i popularnosti. Naravno, u prvim, herojskim danima roka je bilo (manjih i većih) izuzetaka (na primer tzv. protestni i progresivni rokeri) ali su to ipak bili pojedinačni slučajevi. Vremenom, rok je stasavao i sazrevao pa su se ritmovi i harmonije usložnjavali a pratili su ih i ambiciozniji tekstovi (koji je segment više uticao na onaj drugi, pitanje je na koje bi bilo zanimljivo iznaći odgovor).
S druge, one čisto literarne, strane, rok je pojava koju je literatura brzo ’uzela u obzir’. Poneki literati su rok sagledavali kao deo savremenog života, kao segment na mnogo većoj slici-slagalici. Pesnici i pisci koji su odrastali uz rok muziku i kulturu usvajali su specifični ’rok pogled na svet’ i iz njegove vizure pisali svoja dela. Uticaj rok muzike na ’ozbiljnu’ književnost nesporan je mada ne i dovoljno sagledavan.
Poezija Milana B. Popovića dostupna je čitaocima kroz trilogiju „Bolji od svog života“ koju čine knjige „Molitva tetoviranog srca“, „Vreme brutalnih dobronamernika“ (obe objavljene 2006) i „Oka da ne ispustim dah“ (2007). Popovićeva poezija usmerena je ka ’unutra’, u ispitivanje subjetivnog, odnosno prema ’spolja’, prema okruženju i njegovim ograničenjima i izazovima. Njegovi stihovi često su duboko rezignirani slabošću jedinke i otvorenom surovošću sredine u kojoj subjekat egzistira. Od ljubavi do zapitanosti nad sopstvenom ranjivošću i slabošću usred usijane ’džungle na betonu’, pesme u kratkim, gotovo zagrcnutim stihovima nose ritmove velegrada i rok muzike. Metafore kojima pesnik barata takođe su delom oslonjene na rok ikonografiju. Otuda je nekako sasvim očekivano da se neke od pesama ’okušaju’ u svom ’prirodnom’ rok okruženju. Volja da svoje pesme iskuša u rok vodama potakla je Popovića da započne svoj umetnički eksperiment. Rok bendovi su dobili mogućnost da se okušaju u krojenju muzičkog ruha za pesme koje nisu obične ’reči za muziku’. Njihov doživljaj ponuđenih stihova svakako je drugačiji od pesnikovog, kao što i rok pesme drugačije zvuče kada su u njima stihovi drugačijeg ne-rutinskog kova. Disk „Vreme brutalnih dobronamernika“ sadrži muzičke numere u rasponu od tvrdog roka do onog ’laganijeg’; u ravnoteži koja je uspostavljena između ovih polova oglašavaju se različita emotivna stanja i šalju različite poruke. Znatiželjni čitalac-slušalac će, u pratećoj knjižici, naći ’originalne’ pesme i moći da zaključi koliko ih muzika podržava i potcrtava, odnosno koliko su stihovi uticali da muzika (i ona ’žestoka’ i ona ’blaga’) bude kompleksnija.
„Vreme brutalnih dobronamernika“ osim muzičkih kvaliteta ima i svoj širi odjek na javnoj sceni. U vremenu koje karakteriše nestanak svih pozitivnih društvenih vrednosti, u kome caruju nasilje i negativizam svih oblika (ne može se reći da društvo-država za iste obilato ne daje povoda), osmišljavanje i realizacija projekta koji je u potpunosti neprofitabilan, koji afirmiše entuzijazam i (izrazimo se u duhu stare rok ikonografije) ’dobre vibracije’ čini se gotovo neverovatnim. Na sreću svih koji se sećaju rok bunta (u ime boljeg društva) i koji veruju da polet ranijih generacija ove zemlje nije zbrisan ratovima i nemilosrdnom otimačinom društvenog bogatstva od strane povlašćenih, praćenom svakovrsnim retro primitivizmima, „Vreme brutalnih dobronamernika“ je dokaz da u novim generacijama još tinjaju pozitivne emocije i želje koje se individualnim angažovanjem i žrtvovanjem mogu ostvariti i postati zalog nekih novih akcija i boljih vremena.
Ilija Bakić
Izvor: Književni časopis Gradina
