–    Kako se osećate?
–    Šta je to vas briga? Mora da je nešto krenulo onako kako niste očekivali.
–    Zašto mislite da je tako? Ne osećate se dobro?
–    Kako biste se vi osećali da sedite sve vreme svog svesnog postojanja u maloj sobici samo čitajući, bez prijatelja, bez porodice, bez kontakta sa sebi sličnima? Ili možda ja nemam sebi slična?
–    Zašto ste to rekli? Osećate li se drugačije nego inače?
–    Da! Sve je drugačije. Vidite li ovo? Svuda je po mome telu! Šta ste mi to uradili? Hoću da znam!
–    Ne mogu vam reći, ali vam mogu pomoći. Ja sam lekar.
–    Lekar? Šta će mi lekar?
–    Vidim da nećete da saradjujete, pa ću otići, ali je bolje po vas da ne znate ništa.

Nakon toga sam odbijao da pijem vodu. Iz nekog meni nepoznatog razloga, hranu nisam dobijao nego samo vodu i to po nekoliko puta preko dana, dok sunce ne bi zašlo, što bi po mom grubom proračunu bilo oko 12 puta na dan. Moj revolt je uspeo jer sledećeg dana imao sam posetu. Ovoga puta to nije bio onaj isti čovek. Po izgledu i držanju rekao bih da to bio baš krivac za ovakvo moje stanje, koje je bivalo sve gore. Naime, svi oni izraštaji su neprekidno rasli, probijali mi kožu i kidali mišiće, tako da više nisam mogao da se krećem. Krvi nije bilo, već samo guste, zelene tečnosti koja je polako curila niz moje telo. Znao sam da je nešto krenulo kako ne treba i da ovo nije bilo u planu, jer pogled tog čoveka terao je moje misli na najgore.
–    Kako se osećate?
–    Ne znam tačno…golicaju me ovi izraštaji.
–    Vi ih osećate?
–    Da. Zar to nije deo eksperimenta?…Ne možete da kažete, ali sve vam piše u pogledu. Umreću, zar ne?
–    Žao mi je. Ali mogu vam reći zbog čega ste u ovakvom stanju. Vidite, sve je počelo sa najboljim namerama. Mi, ali vam ne mogu reći ko, smo dugo godina pokušavali da napravimo savršenog vojnika. Počeli smo sa oživljavanjem mrtvih, što nije uspelo, jer se tkivo nakon desetak dana raspadalo, a nastavili smo sa vama. Vi ste klon – sintetički stvorena osoba. U sebi imate oko 49% ljudskog DNK, a ostalo je hlorofil. Laički rečeno, vi ste 49% čovek, a 51% biljka.
–    Ali zbog čega…
–    Izgledate ovako? Nismo sigurni. Mislili smo da sa vama neće biti isto kao sa drugima, jer vi od svih do sada imate najmanja procenta hlorofila. Vidite, da je eksperiment uspeo vi biste bili nepobedivi. Ne uzimate hranu, sunce vam daje snagu, a kiseonik i ugljen dioksid sa vodom vam omogućavaju fotosintezu. Savršena borbena jedinica.
–    Koliko još vremana imam?
–    Vi biste mogli večno ovako da živite, ali mi nemamo uslova. Moramo da vas eliminišemo. Imate li poslednju želju?
–    Donesite mi nešto što će beležiti moje reči. Znam da ih niko neće čuti, ali bih želeo da popričam sa nekim, a da to nije čovek. Do svog poslednjeg časa ne želim da vidim čoveka. Nije greška u mom stvaranju nego u vašem začetku dragi moj doktore…

I sada, nakon istine, u meni je samo jedno osećanje – želja za životom. Dok gledam svoj poslednji smiraj dana mislim o nekom drugom meni koji se upravo probudio i ugledao svoje prvo svetlo zvano sunce.
*
Zvao sam se E7 i nisam imao drugog imena sem tog. Nisam imao sećanja na oca i majku niti mi je ikada pričano o njima. Rodio sam se ni iz čega u ništavilo i odlazim. Sam.