U namjeri da doživi Hrvatsku na drugačiji način od mora i upicanja u sunce, on se je odlučija u podsezoni upoznat ljepote naše zemlje. Pa je doša na Vis. I tamo je boravija nekoliko dana u morskom i ribarskom điru. I svidilo mu se. Svi su bili ljubazni prema njemu, nije mu falilo ni ribe, ni vina, ni ničeg ostalog. Onda je izrazija želju da bi otiša negdi na kopno, di nije morski i ribarski đir, da vidi kako se živi na kopnu, da doživi nešto što se ne može doživit svaki dan. I onda su mu Višani preporučili.
Višani, kao i svi otočani, malo bacaju na ludilo od življenja pa su mu zato preporučili i Vrgorac jer u nas je stalno ludilo. I tako taj Parižanin s papirićem na kojemu je ima broj i adresu Turističke zajednice stiga u Vrgorac. Kao i sve Francuze iz ciloga svita, dočekala ga je neumorna Nelica. I sad bi ona njega smistila u hotel pa bi ga unda upoznavala s turističkom ponudom. Ali on neće. Neće u hotel. Oće čovik negdi u privatni smještaj kod neke obitelji, da on vidi kako se u nas živi, koji su običaji i da se uvjeri je li ta svakodnevnica u Vrgorcu stvarno ludilo. A novci nisu upitni. Čovik će platit koliko triba i neće bit nikakvih problema.
I šta će sad Nelica? U nas pusti privatni smještaj. Kako se nije mogla odlučit od svih mogućih privatnih smještaja smistila ga je u sebe doma. On je pogleda kuću u našem parku i reka da je ok. Čovik se malo raskomodija, popija jednu domaću travaricu, od jedno trideset trava, koja liči devet bolesti, i sija na kauč da čas odmori. Nelica mu je rekla da će čas izić vani kupit mesa za ručak, a da on uživa. Sam u kući. Nakon po ure Nelica je nogama otvorila vrata. Jer su joj ruke bile pune kesa. Ali, kauč je bija prazan. Jean-Pierea nije bilo. Nigdi po kući. Nesta čovik. Izašla vanka, oko kuće, nema ga. Di je nesta? Sto joj misli proletilo kroz glavu. Izišla na ulicu, nema ga. Otišla malo uz pijacu -nema ga. Niko ga nije vidija. Pošla nizbrdo, isto. Nema ga. Pošla opet kući, provjerit da se nije slučajno zavuka pod kauč. I tako, dok je išla uzbrdo, vidi odgori iđu neka trojica. Dvojica vode jednoga. Ova dvojica su naši. To se vidi izdaleka. Imaju šahovnice na kapi. A kapu na glavi. A ovaj treći urliče. Bez šahovnice. Dakle, Francuz.
– Pa šta se je desilo? Da nije šta ukra? Šta je radija?
– Nije radija ništa.
– Pa što ga vodite?
– Nema isprave. A sidija je na zidiću u parku. I nije mica sobon. Neće se on nama tu drogirat. Još bez papira.
Unda su ga oni malo pustili da odane i objasni Nelici. Kad je ona ošla u spizu, čovik je s balkona vidija prekrasan park. Pa odlučija sić malo u prirodu. Prošeta malo kroz park i sija na zidić meditirat. I sija, sklopija oči, malo se skoncetrira, kad, nešto šuška. Otvori oči, malo dite. Dite pobigne. Opet zatvori oči, skoncetrira se, opet šuška. Otvori oči, puno dice. Opet pobignu. Opet čovik zatvori oči, skoncetrira se, tišina. I samo tišina. Prekrasna tišina. Mir. U prekrasnoj prirodi. Kad odjednom neko mu palčevima zavrće kapke prema čelu. Otvori oči, vidi uniforme. Jedan odma oko njega traži nešto, a drugi mu zavrće rukave. Na što se je on počeja otimat. Unda je pokuša nešto objasnit na francuskom. Ali njima je bilo lakše da ga uhapse nego da uče strane jezike. Pa su ga poveli na informativni razgovor. Ko da su ostali u stanici poligloti.
……
Nakon svega gospodin inspektor se  ispriča našem turistu. A gospodinu policajcu bilo krivo. Pa ga je zovnija na piće. Jedno. Pa još jedno. Pa još jedno. Pa još jedno. Pa još jedno. Unda su pristali brojit. U po noći doša Nelici kući u komi i lega. Sutra se  diga oko podne i otiša na kavu. I srija inspektora. Kojemu je bilo užasno krivo radi onoga jučer. Pa su popili jednu. Pa još jednu. Pa još jednu. Unda su pristali brojit. I tako je zakasnija Nelici na ručak. Nije ni moga ist. Nije moga ni govorit. Pa je odma lega. Sutradan se probudija. Čin se  diga, sija u auto i otiša ća. Zaključija je da on nije za avanturizam. A da je u nas stvarno ludilo. Od življenja.