odustanem

pomislim da Vas uramim
sa natpisima značenja

glupost, gospodine
čista glupost

uramiću Vas u vlastitu kožu
tkanjem trajnosti
krivica je Vaša

malo-malo
a godinama srce mi se zbog Vas izmesti
u druge predele tela
iznikne mi na noktima
rascveta se u kosi
pa me pitaju:
“Šta ti je to!?”
“Osip.”, slažem.

Gospodine, zbog Vas mi srce čergari
ponese gitare i šator
ujutru ga zateknem na vrh kapka

vreme je da Vas ozbiljno, i opet
zaprosim
pod Vašom krošnjom jorgovana
dok bude sipila lagana srebrnasta kiša.

DANAS SE PRODAJE

Danas se prodaje kiša, sitna, sićana,
što svaku poru opije i ne znaš šta ćeš od miline,
ni šta ćeš s’ tolikim dugama,
i neizostavno,
zagrljaj prvog bicikla, trotineta,
sladoleda u kornetima,
ukus bakinih lepinja,
dedina detinjarenja.

Danas se prodaje
kuckanje očevog sata,
prvi naš muški razgovor,
danas se prodaje
brižnost bele majkine marame
dok mi je temperaturu skidala.

Danas se prodaje Sunce,
njegov privezak razbijač crnih oblaka,
danas se prodaje Mesec sa svim menama,
i neizostavno,
uzdah kada sam prvi put video nagu devojku
pod istim tim Mesecom.

Danas se prodaje miran san,
vlati trave,
zuj pčela,
livada cvetna bez postolja,
i odsjaj reke izvučen baš iz onog trena
kad bacao sam
oblutak beo,
praveći žabice na vodi,
preplavljen toplinom i vragolasto važan,
dok je ona devojčica krila simpatije pod trepavicama.

Danas se prodaje svetlost,
prvi zvižduk sa usana
kad se završila školska godina,
ona petica
svih sto sati zanosa kad mi je prva pesma objavljena,
i neizostavno,
drhtaj srca
kad shvatio sam da me iznenada voli ona Ana
za kojom sam čeznuo niz godina.

Danas se prodaje lišće jesenje,
blagi vetar u krošnjama, 
i neizostavno,
prvo pijanstvo s drugarima,
dodir prsta na starom džuboksu,
danas se prodaje osećaj prve pesme odsvirane
na akustičnoj  gitari,
odmah potom
ona žurka gde je povučeno sedela Ivona.

Danas se prodaje
lepet ptica,
oblaci perjani,
pahulja moja na vrh nosa,
klizanje na zaleđenoj bari,
i neizostavno,
miris prvog voljenja,
kapljice znojne sa naših zbunjenih čela,
i liciderski preliv s’ njenog pogleda.

Danas se prodaje
voda, šum talasa,
žubor potoka,
iskra života,
treperava,
i neizostavno,
buba-mara poklonjena jednoj ženi što me čekala
na mostu onog prosečno lepog dana,
sjaj njene haljine
u reci zagrljaja.

Danas se prodaje,
nešto je niža cena,
a sutra,
sutra će biti novih artikala
uveženih iz budućih mi koraka,
sigurno će nići nova bojanka na policama
sa nešto više bora i bola.

Danas se prodaje…
Izvolite naivčine!

Tako sam,
tako sam,
prokleto,
tvrdoglavo,
tvrdoglavo,
živ,
živ,
živ.

 

ELIZA IMA SRCE ČOVEČE

Eliza je u šok sobi hitre paučine,
motri mrtvu belinu zidova,
Eliza pokušava da pleše,
Eliza je zaboravila plesati,
čoveče.

Eliza mora da nauči ono što zna,
zlo postoji,
ekologija svesti čoveka ne,
prokletstvo,
Eliza mora da utvrđuje utvrđeno gradivo.

Eliza ima trovanje,
debelo masno,
podgojeno lažima,
trovanje
prokletstvo ona ne može da shvati
zašto joj je ubrizgan otrov,
Eliza je glupa,
beskrajno glupa,
čoveče.

Eliza posmatra životinje,
prokletstvo,
nikad neće saznati
delfini da li lažu,

delfini da li lažu
čoveče?

Eliza je loše.

Eliza hoda dlanovom linijom samoće
ali joj ne veruje,
kad Eliza tone svet se isprazni,
pobogu Eliza zar su šapati personifikacije stvarniji od živućeg,
pobogu Eliza dokle ćeš se boriti!?

Eliza ima krv, kost , meso,
kosu, kožu, pokožicu,
Eliza ima šareno srce, prokletstvo Eliza
ima srce,
čoveče!

Eliza vidi bljeskom valera,
a ljude ne shvata kao slike,
prokletstvo,
Eliza misli da su ljudi živi!

Završiće pokrivena knjigama,
pobogu znaš li šta joj se desilo
na nju se naslonio čovek u bulevaru misleći da je lutka.
Eliza diše!
Pobogu, Eliza diše,
čoveče!

Eliza ima svoju planetu mašte,
tamo ostavlja i menja svoja stopala,
preobuje jedno zakorači palubom drugog,
tamo peva i pljuje,
tamo pada i leti,
tamo gori i grmi,
tamo se gasi, psuje,
zamisli, Eliza psuje,
Eliza psuje,
čoveče,
postaje zla od trovanja,

dođavola sa Elizom
postaje zla od trovanja!

LENOĆKA  I
(ti si mi pričala da na drveću rastu baršunasti suncokreti)

Ustaj Lenoćka!
Paperje pupi po krovovima grada
od oronulih fasada
do zrnevllja svetlosti koje baca vrapcima u tmini.
Voliš ga!
Jesi li grešna što voliš taj grad i one izmišljene, one doživljene!?
Nisi, moja Lenoćka!

Ustaj, rodili grozdovi kristala po brezastim poljima,
Gospođa Mraz ispisala ti je hrpu pisama po prozorima
i deset slika ostavila ispod jastuka.
Deset slika!
Hej, deset slika uma, moja Lenoćka, ustaj!
Madrac ne pomaže trvda glavo,
ustaj,
trebam tvoj treptaj oka,

osmotri koliko parova noćas pleše.
To da propustiš moja Lenoćka!?

…
Jabuke su rodile kao nikada do sad.

Jabuke ne stižu u decembru!?
Lenoćka, ne budali,
ti si me tome učila
umočivši kist u svoju veđu od žada.

Obuci tu ribizla pelerinu,
daj mi tu malenu šaku,
videćeš sve;

jato svitaca poleglo na brda
nose ih na krilima kolibri, delfini plešu oko njih,
zreli narovi sijaju i svaki nosi po deset jorgovana.
Po deset jorgovana, moja Lenoćka!

Ustaj i ne budali.
Delfini ne prave grudve!?
Ti si mi pričala
da na drveću rastu baršunasti suncokreti i medenjaci.

Ustaj!

Ponekad pišeš kako sanjaš severne zemlje
i da ćeš tamo živeti bar deset puta duže.

Više ne,
moja Lenoćka, pogledaj irvase!
Rasti i raskrajaj stare haljine sena
pa od njih šij ulice za novi svet.

Ti si kameleon preživljavanja nemogućih nejednačina življenja,
nemoj meni da pričaš,
sećam se studentskih dana,
sećam se…

Ustaj!
Život življenjem buja
postelja smrdi na tihu smrt.
Ustaaj!

Ti si onaj vragolast crnooki list, što se baca niz tokove
najbržih voda.
Ti si onaj vatromet boja prskalica
svetlost nad zemljom,
nad sobom,

da si cela radost
bila bi najcaklenije oko,
da si cela slika
bila bi ekspresija najpotpunije sreće.
Ti si svitac Lenoćka, samo me ne pitaj kako.

…
Gledam ti rasklopljene grudi
da si cela drvo
bila bi divna mahagoni rezbarija ožiljaka,
ali ipak divna.

Svet će ostati za treptaj oka lepši,
od tebe, moja Lenoćka,
i dalje nema,
dalje nema!!!
Nećeš izmeniti sve zgađenosti pod stopama
na životnoj mapi,
svojoj ni ljudskoj,
ni onaj spisak – nikad nisam shvatila
nećeš skratiti
dalje nema,
dalje nema!

…
Ustaj Lenoćka,
život življenjem buja
a smrt ostavi na madracu nek’ mre.

Čekaju nas Moneove biljke iz jezera,
obuvaj baletanke u cvetove zarasle
i ne budali!
Ti si mi govorila
u njima se najmekanije pleše po vodi, vatri, snegovima,
oblacima, krošnjama!?

Ustaj, čekaju nas ledeni blokovi
da svetlošću ljubavi, kristalne figure isplešemo,
ne, neće živeti samo dan
bar deset vekova u hangarima lepote.
Hej, deset vekova, u hangarima lepote, moja Lenoćka!

Ustaj Lenoćka!
Život življenjem buja
smrt ispljuni na madrac nek crnu krv ispusti.
Ti, divna moja
mahagoni rezbarijo,
ne budali,
sucokreti plivaju sa delfinima u nabujalom paperju
svici pevaju iz svake mrve snežnog hleba.

Pevaj!

EDUARDE, ZEMLJA ĆE ME VOLETI

I

Iz tvog neba padaju kisele kiše
otuda usekline ovog umornog lica
Eduarde,
jagorčevina jedva raskrili latice
ali ipak nešto kaže.

Ko te je slagao da je ćutnja odlika umnih
smešan si, tragično smešan, Eduarde
nisi ti filozof
ronilac u okeanima
tumač algi naslaganih po obrisima duše
istraživač pećina uma.

Šta te je slagalo, Eduarde?
Smešan si, tragično smešan
u tom teatru nemicanja.

Eduarde, kaži S!
Među nama su svetlosne godine ponora
skulpture govore
statitikom
samo.

II

Eduarde, ekser se ne ukucava u moje čelo!
Iščupaj ga!
Da, baš taj ekser!
Znam, u svakom od nas ima gvožđa
dovoljno da se iskuje jedan od jedanaest santimetara.
Nije to taj esker
ne bi ti mene hranio gvožđem
iz svoje krvi da mi zatreba.

Eduarde,  kaži B!
Neće bolest u koprive
al’ mene je baš taj grom hteo
prepolovio me
guram taj usahli deo mene
guram, Eduarde
i vučem i nosim.

U tu živu polovinu si ga ukucao
znam, i ja znam da ukucavam
naučila sam odavno
slagaću te u kom delu životne drame.
Jesam Eduarde,
bunila sam se: Šta će mi ta veština!?
Al’ ko bi sada pravio ramove za rastezanje platna?

Eduarde, kaži D!
Dele nas svetlosne godine ponora
eksere ne ukucavam u ljude

na onoj sasušenoj polovini mene,
na tim se kostima ne rastežu bela platna
iz ove žive mene
niče
sve
niče

Eduarde, kaži P!
Pitam se šta bi izniklo
iz tvoje polovine.

III

Govorim i nema
ne umeš čitati emociju suze
(ne govori ona samo jednim jezikom)

Eduarde,  kaži Č!
Zemlja je pismena
ume da čita!

Eduarde,  kaži N!
Ne, nije nemoguće
ne umem da govorim kao visibaba usko-treno
oborene glave
lotosov sam cvet
širok, kosmički, preprostran za tvoje sive poglede
takav cvet pokida i najjače kaveze ćutnje

Eduarde,
govorim lotosovim cvetom
govorim lahorom kose
nebom kolena
oblacima pora
govorim i kad spavam
tik-tak-tik
tik-tak-tik.

Eduarde, ne paniči
(briga je ovde suvišna figura)
osećam kako mi se smrt približava
ne vidim je
njušim
tu staru šunjalicu, barabu.

IV

Eduarde, kaži LJ!
Tek da započneš
zasađivati kuće dimnacima
drveće lišćem, a korenje mu vijori gore visoko.

Eduarde, to je naopačke!
Tako se ne oslikava ona!
Obrni sliku.

U ljubavi se golim grudima juriša
bez strela, straha, bez stida
bez oklopa
iako se pokadkad svesno-nesvesno
gine na kopljima njenim.

Smešan si,
tragično smešan u kornjačinom oklopu

znam, dobro znam
da su mi srce trebali iščupati na rođenju
al’ nisu
bili bi jednosrčani blizanci tako
al’ nismo, Eduarde

ja hodam srcem
drugačije ne umem.

Eduarde, kaži N!
Moje srce ima noge
ono pleše, Eduarde
moje srce ima krila
ono leti, Eduarde
i njime govorim

Eduarde, kaži T!
Tik-tak-tik.

V

Nisam potočić beščujan
grunem kao brzak najšire što može jedna ptica
i tada govorim
tirkiznim osmehom.

Eduarde,  kaži V!
Deli nas svetlosna godina ponora
uvrtložim se plavo
al’ ljude ne davim u tim virovima

šareno govorim, Eduarde
tvoje oči ćutnje zbore jednolično
crne su ti jabučice
i više nisi smešan, samo tragičan u toj boji.

VI

Eduarde,
zemlja će me voleti
pročitaće me celu
pevaću travkama, cvećem, korovom
divljim lozama
maslačkom
pevaću, Eduarde
zemlja će ti se smejati sa mnom.

Hajde, ućutkaj nas.

Eduarde,  kaži Š!
Znaš šta,
imaćeš ti original parfeme
imaćeš markiran auto
markiranu odeću, obuću
markirane devojke
imaćeš ti i avion i aerodrome, Eduarde
ali nikada
nikada
nećeš imati ovakvo srce

sirot si

Eduarde,
zemlja će me voleti.

VASILISA

Vasilisa sa tvojih usana
zrele trešnje, posvađane s’ godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
padaju na moju put
uspavljuješ jutro
razdanjuješ dan
budiš mi noć
Vasilisa
drugi će imati dlanove
vrele dlanove, Vasilisa
ali se neće umeti dotaći
imaće prostor bez daljine
i jastuk,
jedan jastuk, Vasilisa
temena će im biti priljubljena
samo temena, Vasilisa
mi ćemo zaljuljani zelenim beskrajem
uplesti dlanove bršljana
reka i trava
drugi će imati postelju na kojoj niče jagorčevina
jednu postelju, Vasilisa
od šipražja
močvarnog bilja
drugi će imati prste
na kojima rastu okorenjeni stogodišnji nokti
grišće se njima, Vasilisa
imaće ulicu
svoju ulicu, Vasilisa
ali hodaće svako svojom stranom
suprotnim smerom
drugi će imati visove
užegle visove, Vasilisa
srušiće ih čangrizav gramofonski tok
mi ćemo blistavo protkanih duša
slušati hor slatkogrlih ptica
Vasilisa
drugi će imati svoju klupu i svoje drvo
s’ kojih će sljuštiti boju i koru
rečenicama jeda
Vasilisa
drugi će imati kose, duge kose
narasle u noćima spoznaja
ali se neće umeti zagrliti njima
drugi će imati oči,
oči bez prepreka, Vasilisa
ali se neće umeti videti
mi znamo kakve su naše oči
Vasilisa
opijeni plavetnilom beskraja
nećemo stići do tih klanaca
na našim slapovima zima neće voditi beleške
naše su trešnje posvađane sa godišnjim dobima
meridijanima, paralelama
drugi će imati… ne znam.

Mi ćemo protkanih duša k’ večnosti
jedno smo drugom kičma
kičma,
Vasilisa.

38.

Tridesetosam kamenih blokova,

samo je prvi plač i pesma moje majke:
Nisi me bolela.

Tridesetosam kamenih blokova
isklesanih pisaljkom
bojom

prinose mi propolis
znaju
koristan je za mumifikaciju
isparavam kroz smeh
(agregatno stanje)
jer odavno sam u za(grobnom) životu.

Tridesetosam kamenih blokova,

zidina crnila,
tridesetosam,
zakucanih vrata,
prozora,
tridesetosam
načina ispravanja,
tridesetosam
agregatnih stanja

ništavila.

NISAM VIŠE NIČIJA

pronalazili bi me u rekama
prekidali razgovore sa oblutcima
ne čekajući da nam dijaloge odnese njena bujica
negde do novog ušća glasova

pronalazili bi me u jezerima
na prepad prekidali tek uigrane koreografije
plesa u njihovim zelenim vlasima
ne čekajući da nam igru prekine nevreme
ili ućutanost tirkizna
negde do novog ušća ritmova

pronalazili bi me u priobaljima mora
kidali šapat naših svetova
ne čekajući da nas razdvoji bura
negde do novog ušća prožimanja
zvezdasto, školjkastih, koralnih… šaputanja

otkidali su me, nosili kako su hteli
oblikovali kako su znali i umeli
podizali jednu obrvu više, drugu manje
stavljali haljinu glazurnu po njihovoj volji
bojili posle termičke obrade, oči u zeleno i plavo

dodavali su me više gde su poželeli
oduzimali

od onih  njihovih metalnih i drvenih spravica
činilo se da sam u zubarskoj ordinaciji
čas nisam imala usne
čas nos

ostavljali bi me da se osušim
bacali

vrteli na grnčarkom točku do vaze
stavljali u mene sasušeno bilje, sveže ruže
zaboravljali da menjaju vodu
smrdelo je

razvlačili mi udove
svojim lepljivim prstima
tkali veo ili kosu

lličila sam na nakazu
boginju, lepoticu
ne keramičku šoljicu
porcelansku figurinu
dodavali su i muziku kakvom moja stopa ne hoda
sipali su vreo čaj u mene ili ledene kocke

sve to nisam bila ja
strana i predaleka

…
u neko pristojno doba
(šta su to nepristojna vremešna doba?)

zatajih duboko tragove
nisam se odrekla reka, jezera niti mora

pokvarih im kompase
oduzeh i izlomih kreativna im kormila

oblikujem se
dušinim prstima
sama
nisam više ničija

(glina)

ČUO SAM

Čuo sam za tebe da noću hodaš po krovovima
uhvatiš se za kišobran il’ balon i lebdiš
i da šetaš kroz prstenove vekova, uglavnom bosonoga.

Čuo sam,  pojavljuješ se nad kotlinama, širiš ruke magličasto
i da ti nije nikakav problem šetati po horizontu,
neki su te i videli tamo.

Čuo sam za tebe, ponekad kišiš,
a meni krov prokišnjava,
srećan zbog toga uzmem lavor il’ lonac,
ali te ne nađem tu.

Čuo sam da su te mnoge majke rodile, da čvrsto veruješ u to,
i samo jednog oca imaš.

Čuo sam za tebe kako već smišljaš imena unucima i praunucima
i ostavljaš im darove govoreći:
Ovo će se Anastasiji svideti, Davidu ili Sari, Todoru, Urošu, možda čak i Lei.
Kao da će nekom budućem detetu biti interesantno
šta je to pomahnitala baba htela da im ostavi neopipljivo,
onda se smejem svemu tome što sam čuo o tebi.

Čuo sam, kako imaš čudan popis ljudi
za koje uporno ponavljaš da ti ne smeju doći na sahranu,
kao da je sahrana neki veseo događaj
kao da se nekome žuri tamo,
ipak, čudna je to brojka, samo dvoje na spisku
obzirom na tvoja lutanja kroz prstenove vremena.

Čuo sam da pišeš pisma i razglednice na raznim jezicima
iz raznih mesta, nekih nepoznatih predela i da se najviše javljaš iz zemalja
gde ima vetra, zelenila i snega,
čuo sam da uporno tvrdiš da si najsličnija pahuljama i da pevaš:
I ovde je sneg lep kao tamo!

Čuo sam za tebe, ničeš kao paprat, loza,
i da si čudno vezana za drveće,
mučiš se da saznaš zašto je to tako.
Čuo sam da umeš pričati sa drvećem
neki su te videli baš tada
i kad je već tako, upitaj stabla možda ona znaju. 

Čuo sam da se raduješ i praviš buku u muzejima,
skačeš po arheološkim nalazištima
i da si glasno srećna:
Aaa vidiii ovo! Zar je mogućeeeee?

Je l’ znaš, da se u muzejima ne raduje?
Tamo se posmatra, ćuti i razmišlja,
obično se u kafanama veseli, restoranima, klubovima uz dobru muziku,
a ti, ne biraš mesta.

Čuo sam za tebe,  praviš sebe od gline, gipsa i kad se dobro izvajaš, isklešeš,
onakvom kakva si u tom trenu,
oživiš i izađeš, ne znam tačno kuda
da li kroz uvo, oko, rame, pupak il’ lavlja usta.

Čuo sam, da praviš sebe od pigmenata,
pomešaš, smućkaš, oslikaš, izgrebeš,
uživaš u tih par momenata otkrivanja novog lika
i onda opet išetaš, stopiš se ili zađeš dublje.

Čuo sam ze tebe, ponekad juriš za stihovima i vičeš:
Pobećiće mi stih, pobećiće mi stih!
Izgovaraš to kao neku mantru:
Pobećiće mi stih i više se nikad neće vratiti takav, pobećiće mi cela pesma!
Čuo sam, zamislio sliku i opet se smejem
ne znam kako to pesma beži, da li ima noge
ali mogu da te zamislim na ulici, poljani, bilo gde trčiš, voziš biciklo i juriš pesmu.

Čuo sam da se ponekad pretvaraš u kamilu
i u dve grbe klimaš glinene ploče, svitke hartije i drveni štapić, mastilo i hemijske, zavisi u kom se prstenu osvrneš.

Čuo sam za tebe da si vazduh, magičnim prstima opcrtaš prozirno i kažeš:
To sam ja danas.

I da su mnogu zbunjeni koga to sada dišem!?

Čuo sam da se pred ljubavnicima ne obnažuješ stidljivo
i smeješ im se u pogled – lako,
i da uporno tvrdiš:
Najteže je obnažiti se sam pred sobom.

Čuo sam za tebe,  ponekad krvariš i to je strašna slika
krvariš po zidovima, lepiš svoje meso
ali ne, ne jaučeš i kad te najviše proždire čuo sam, slušaš romske pesme i uporno tvrdiš:
Zašto vrištati kad pevanjem mogu utišati početnu tačku bola?

Čuo sam da žališ, žališ za oronulim fasadama, napuštenim kućama,
zastaješ kraj njih i isprva ćutiš, par minuta
a onda psuješ kao kočijaš i staklo i metal i plastiku.

Čuo sam da žališ sivo, crno, zeleno, ljubičasto, žuto
i opet uporno tvrdiš da se žaliti može i u belom
i ponavljaš, ponavljaš: Crveno je iznutra!
Tada navlačiš senke u tim bojama.

Čuo sam za tebe
da praštaš kao maslačak kad ga oduvaju iz čistog zadovoljstva, dosade
i da neke stvari još nedokučive, a sitne ne opraštaš, i da uporno pričaš:
Sitno, sitno i sitno i od sitnoga stvori se planeta!
Kako da ti praštam dve planete!? Nemam nameru da srušim svemir.

Čuo sam da si neuhvatljiva, plahovita,
ali da imaš dom i zidove, drveni brod i da si pred njega stavila svetionik
noću kad pogasiš svetla da može da se snađe
i muziku mu ostavljaš kao drugi svetionik,
brodareći kroz vazduh o hridi pokućstva da se ne razbije,

i da uporno tvrdiš da možeš proći kroz zid,
zidovi nisu granica,
ni pod, ni plafon,

kako bi inače bila magla, kišila.

Čuo sam kako se dovikuješ sa pesnicima kroz vreme
pogledaš neki poetski konkurs sadašnji i vidiš:
do dužine 24 stiha, dozvoljeno slati sa te i te teritorije,
i opet psuješ, čuo sam.
Šta mi se kao ne razumemo?
Šta kao treba nam prevodilac?
Čuo sam za tebe
kako vičeš Jakšićuuu Antićuu, Ujevićuuu, Majakovskiiii…
nikada vi ne biste prošli ni jedan konkurs,
24 stiha moliću, ako može 4 moliću i po mogućstvu da imate do 27 godina.
Čuo sam da si tada prgava osa,  bodeš po papiru i opet, opet psuješ kao kočijaš,
onda kažeš u redu, a posle tog u redu, odeš…
ili uđeš u skulpturu ili zađeš u sliku dublje ili postaneš kiša ili magla ili seme paprati, loze ili…
uglavnom te nema.
nema
a onda se pojaviš, čuo sam, i kažeš: Ja sam voda!
I opet pišeš razglednice u kojima u par reči objašnjavaš
kako je bilo u poseti ateljeu Ogista Rodena, napominjući da si tamo srela i Rilkea.

Čuo sam za tebe da si nedohvat-treperava
i da ponekad spavaš na Mesecu,
neki su te i videli tamo.

Ja nisam sklon verovanju u čuda,
ali tu kraj mene iz jastuka ovog trena tvoja kosa raste ka meni
otvaraš kapke
iz njih se budi naša zora
šapućem: Čuo sam za tebe…

još sanjiva odgovaraš: Šta?

TELEPORT

Po belom oblutku sejem
belo brašno

mleko niz prozore lije

belim konjem jezdim preko voda

uranjam kroz slojeve sebe
do neolitskog doba
u vinčansku kuturu
bez utvrđenja,
razgovaram sa tvorcima figurina,
keramičkog posuđa.

Teleport otkucava
java

a ja, još ne bih u prezent
kroz levak vremena,

tamo bih odmorila.

ČITAJ MI BOLJI SVET

Maleni ljudi plaču na rubovima stranica
i pesma sa njima na ivici

zarezi apostrofiraju neshvatljivu-nedokučivost upitnika budućnosti

dok srce izvrće svoju sluzokožu
ka toplijoj stranici bivanja

čičak jezike lepi o nepca uma
svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle,

u grču mozak drži peteljku slovne glasnosti.

Oni u kojima namesto srca zjapi šupljina
odaju počast vojskovođama
dok nebo urla nedužnu krv
i grize usne nemoći.

Iznutra nas gledaju oči grobova nedužnih,
kroz vekove,
kroz vek,
zapitkuju.

Želudac zla slasno se svojom osom okreće,
gotovo pleše,

dok krvavo nebo grize svoje vekovne nokte.

Mrtva me deca, garava,
iz garavih polja,
dozivaju:
Sanjaj nam čerge, muziku,
sanjaj nam.

Al’ kako da im nasanjam violinu koja pleše?

Lorka mi pruža peteljku olovke
dok pada u zadnji pogled,
čitam mu sa raskrvavljenih leđa,
s’ košulje nekad bele:
Čitaj mi bolji svet.

Uzimam peteljku i pišem,
al’ ne znam
kako da mu načitam laž?

Mrtva me deca iz gasnih komora
pitaju za majku, oca, sestru, brata…
Sanjaj nam nove igračke,
kažu, i ja im sanjam,
i pokušavam da im dosanjam majku, oca…
ali ne uspevam,

legnem kraj njih košmare da im umirim.

Nebo još vrišti dim nevinih,
stravično ozbiljne uzvišene,
nemani,
odaju počast zlim hordama.
Zar niko nedužan pao vam nije?
Zar niko neba onakva video nije,
zar ništa…?

Ta će šupljina
roditi nove,
nedužne grobove,
kroz vekove, kroz vek,
kroz dan,
kroz čas,
kroz tren.

…
Ana me grli svojim dnevnikom.

Boli me kosa onih ćebadi od ljudske kose,
boli me tuđa kosa, Ana.

Ana, ponekad ti maštam nerođenu decu.

…
Ana,
imala sam terasu mladosti sa koje sam gledala
čisto nevino zvedano nebo,
onda su mi
za početak, oteli terasu.

Krtice zla izrovarile su moju zemlju,
bacili novo mlado meso u grotla vatrena,
bacili su sela i gradove,
reke su se u krvavim očima ogledale,
novi bezimeni i imeni,
nevini,
počeli su mi se javljati:
Sanjaj nam život do kraja,
lepši,
u svoj svojoj punoći,
sanjaj nam polja radosti,
pšenicu, dvorišta, domove,
sanjaj nam ptičji pev…

I ja im sanjam,
sanjam,
al’ ne znam kako da im odsanjam spaljene fotografije,
nove ljubavi,
školske drugove,
kako da im dosanjam sve
u svoj svojoj punoći od mira,
gde niko nukud rasuo se nije
sa ove i one strane vidljivog?

…
Godina moja
a tvojih godina, Hana,
godina moja, mlada, srećna što gleda zamkove, plesne dvorane,
srećna što vidi nove predele,
godina moja
a tvojih godina,

stala je.

Vozovi,
pruga,
natpis
Auschwitz-Birkenau.

Stala je.
U reskom zvuku rizle pod koracima
dok pucala je tišina pakla.

Tuđe me cipele zabolele,
tuđi mi životi spakovani u kofere
zajecali na uho,

čičak se o nepce uma zapleo,
mladi mozak u grču presvlači sluzokožu.

Tu sam njemu lično,
šapatom postavljala pitanja – ćutao je.
Ako u svakom od nas postoje mali bogovi
i njih sam pitala – ćutali su.

U restauriranoj gasnoj komori
prevodilac je objašnjavao, opisivao,
kroz rupe na plafonu
pokušavala sam da odsanjam
da ciklon B nikad izmišljen nije,

vazduha da im dodišem.

Kakve su ovo nemani,

Ana, gde si?

Sapun od ljudi,
kosa, kosa prepune sobe,
odeća, obuća,
četkice za zube,
sobe,
sobe,
prepune sobe,

geto i metež,
(nije svako u njemu poneo četkicu za zube)

peći za ljude,
peći za ljude,
dimnjak,
fotografije,
tetovirani brojevi,
fotografije…

U grču mozak
još jednom presvlači sluzokožu,

zanemela sam.

Pet vekova trebalo je krvotok da odledim,
pet vekova bar sličnim korakom ponovo da prohodam

i samo tren:
Tu sam zauvek zbogom rekla mnogima,
s’ ove strane večnosti,
tu mi se srce u srce i u srce presvuklo,
zaklelo u mastilo ljubavi.

Hana, ja zlato ne volim,
klonim ga se,
do mene da ne dopre
nečiji istopljen svećnjak,
nečija burma,
verenički prsten,
i zub,
zlatan istopljen ljudski.
Hana, ja zlato ne nosim.

Ne bežim od tih slika pakla,
ne brišem ih iz kostiju,
ne brišem neba što vrište,
strgla sam bodljikave žice sa lica,
iščupala ih iz usta,

svako svoju tišinu nosi sa sobom,
donekle.

Koja je devojčica u ručici
nosila onu zgaženu lutku smrskane glave,
čija je čizma nasladu pila iz tih zvukova?
Iščupala sam pijavice iz usta,
pišem joj život,
(bez žute trake)
pravim joj kuće za lutke,
šijem joj topliji kaput,
bojim joj najlepše mašne,
češljam je najnežnije,
živim joj mladost,
nosim je,
i ipak tražim s’ ove strane svetlosti,
ne dam je
dok živim živa je.

Oči joj prekrijem
kad nebo nanovo zarije nokte u lice,

i sanjam,
sanjam im,
domaštavam.

…
Al’ kome pišem ovo?
U istom ruhu,
pred istim znamenjem,
nemani se klanjaju svetom zlu.

(Da li je ikada rođen čovek!?)

Nanovo i nanovo,
zaklanjam oči nevinim,
bezimenim i imenim,
sanjam im sve što mogu.

…
Ponekad sebi dosanjam kroz vekove,
da neba nisu nikad zavrištala,

dok me sa mojih svetih slika
gledaju znakovi srca,
modre im suze iz komora,
pišu,
pišu,
i sama sebe ponekad lepše dokuckaju.

Ponekad sebi dosanjam čoveka,
dok padam u poslednji pogled:
Čitaj mi,
čitaj mi bolji svet!

…
Jelena Stojković-Mirić (1972, Loznica (Draginac)), nastavnica likovne kulture; bavi se pisanjem poezije, proze i slikanjem; zastupljena u zbornicima i na književnim sajtovima; sarađuje sa književnim časopisima; živi u Beogradu.

 

“Garavi sokak”, Inđija, 2008. (zbornik pesama)
“Rudnička vrela, 2008.“ (zbornik pesama)
BKG, Balkanski književni glasnik,
sveske 21. http://balkanwriters.aforizmi.org/broj21/jelenastojkovicmiric21.htm
i 23. http://balkanwriters.aforizmi.org/broj23/Jelena-Stojkovic-Miric23.htm

“Kišobran The Best Off 2007.“ (zbornik kratkih priča, Narodna biblioteka Bor, 2008.)
“Najkraće priče 2008.“  (Priredio Đorđe Otašević.  Alma Beograd, 2009.)
“Književne novine”, br. 1190, Beoograd, jun 2011. (četiri pesme)
Prva nagrada za najlepšu pesmu u regionu 2011. časopisa AVLIJA.
“Najkraće priče 2011.“  (Priredio Đorđe Otašević.  Alma Beograd, 2012.)