Kako god mu drago, na Everest nisam, nažalost, kročila, jer sam u Katmandu stigla sa nepunih dvadeset godina. Bila sam „nedovoljno upenjana“ i za pomisao da sam spremna da se uhvatim ukoštac sa „Palicom za bućkanje okeana večnosti“ i „Boginjom majkom zemljom.” (Tako su šerpasi „krov sveta“ još zvali.)
Prvi podvig sam, ipak, ostvarila, dve godine potom, dobar deo porodične ostavštine utrošivši da bih sebi dala šansu da izbijem na vrh Palomino paso, visok 5.200 metara. Kao nagradu sam prihvatila da se, pri silasku, kupam u bazenu na nadmorskoj visini od četiri kilometra, gde je napolju bilo minus 7, a u vodi skoro plus 50 stepeni! Da sam stalni „adrenalinski ovisnik“ zaboravila sam u baznom logoru, glabajući jagnjetinu prilikom pečenja zatrpanu zemljom pa prekrivenu žarom i balegom! (Jagnje sam platila trideset dolara, ali sam, zato, za naramak drva „iskeširala“ dodatnih pedeset!)
Već narednog leta, pokušala sam osvajanje VRHA KOMUNIZMA, na planini Pamir, u Tadžikistanu! Promenili smo tri aviona i nekoliko automobila da bismo prevalili 5.000 kilometara i stigli do baze na ledenjaku Moskvin. Svakog dana bismo savladavali novi uspon od sto pedeset do dvesta metara, a potom se vraćali u logor. Odmarajući se, snagu smo krepili kiselom ovsenom čorbom zvanom „porič“ i mlekom od jaka. Do najviše tačke, na sveopštu žalost, nismo se uspeli, zbog iznurenosti i ostudenelih „neprilazina.” Komunizam je, tako, još jednom, ostao nedosegnuti ideal.
Dve godine potom, naoštrila sam se za uspon na „krov Crnog kontinenta“, najvišu kotu Kilimandžara, Uhuru Pik, visoku gotovo 6 kilometara! Znajući „da nije bitno gde se penjete, već sa kim se penjete“, u društvu odabranih alpinista sam u bivšu prestonicu Tanzanije, Dar es Salam, stigla avionom preko Dubaija. Nevolje su nas tek tu očekivale, jer smo do Mošija, najbližeg mesta Kilimandžaru, putovali više od dvanaest sati. Zgurani sa meštanima u čijim rukama su uglavnom bile korpe sa pilićima, nas dvadeset troje uznosne mladčadi na jedvite jade stigosmo u Moši. Odlaknulo nam je tek kad smo pronašli vodiča Tadeja, potomka ratničkog plemena Masai, i sa njim krenuli u pristupajući marš do „nultog“ kampa.
Ispostavilo se da su me drugari jedva sustizali u toku pentranja iako su me danima odvraćali da se upustim u rizični poduhvat! Uz put smo ostali bez kuvara iscrpljenog malarijom, pa je Tadej preuzeo i brigu o hrani! Pili smo i do pet litara vode prečišćavane jodom u tabletama, dnevno, štiteći se od edema (oticanja) mozga. Meni je, lično, najteže padalo što smo negde na pola uspona morali da prestanemo da pričamo, ne bi li i tako prištedeli snagu. Do tada, kada bi neko počeo da sumnja u sopstvene moći, ja bih ga ohrabrila stihovima: „Zamisli da si sova, i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti, a ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce!“
Konačni uspon sam obavila noću, uz čeonu lampu i orijentaciju po zvezdama. Ubedivši sebe da ću ih doseći, na prstima sam se propela nad omagljenim rubopadom!
Sad mi preostaje da se obradujem kad pročitam, recimo, da se dvadesetčetvorogodišnja Nepalka, Moni Mulepati, na Mont Everestu udala za kolegu iz tima, Peme Dorje Sherpu. Neću biti uskraćena i za blagost da bešćutno grcam iz duše praznine uz tamnika sa nadimkom SATRIJANI.
IZVOD IZ DNEVNIKA HAKLBERI FINKE
Robinja svog prvog poroka počela sam da bivam čak pre i od muzičara, Miše Majskog! On je propušio u petoj godini, a ja sam bila kudikamo mlađa kad sam se navukla da na cuclu pijem mrvljeni keks sa mlekom! Molbe roditelja da se te zavisnosti ratosiljam i ozloglašena prestanem da budem pre nego što prerastem obdanište, ostajale su bez ikakvog odziva.
Polazak u školu u Boga godine 1977. nije označio rastanak sa devijantnim ponašanjem. Jer, dok su druga deca muke ispatila sa sricanjem slova ili kosom tankom, uspravnom debelom, ja sam osmatrala gde ću da sakrijem magični napitak! Kamen mi se od srdašca otkinuo kad sam videla žbun uz školsku ogradu. Sa bakom Desom sam utanačila da mi svakog jutra na tom tajnom mestu ostavi flašicu, pa da se ja tamo na odmoru nađem, i krišom od drugih, slistim svoju dozu! I sve je išlo kao po maslacu dok baka i ja nismo uočene tokom konspirativnog poduhvata i od deke dobile prekor da smo luftikaste sakalude!
Utehu sam potražila u ljubavi, čim me je školski drug, Saša osvojio komplimentom da, mada još nemam ni osam godina, imam telo kao da sam navršila punu deceniju! Raskinuli smo čim sam opazila da mojoj najboljoj drugarici pruža smotak sa ušećerenim kestenjem!
Ljubomora nikad ne dolazi sama, pa je surevnjivost izazivao i moj rođeni čičko, kako sam tepala stricu Miodragu. Bolno mi se useklo u memoriju da je bio jedva stariji od mene kad je delegiran ispred pionira moravskog rejona da po Beogradu kreči drvorede i otklanja trnje sa crvenih ruža. (Strogo se pazilo da se Tito ili Haile Selasije ne ogrebu kad ih narod zaspe cvećem, pri paunisanju u kabrioletu!) Naredne godine strikan mi je bio dovoljno stasao da na paradi za Dan republike nosom izviri iz cokule „Ciciban“, pogledom tražeći Prvovrhovnika! Odlazak u vojsku suočio ga je, nažalost, sa neispravljivim debaklom, jer mu se pred praznik rada zalomilo da leži zauške u stacionaru. Tako je osujećen za priliku da ga uvrste u elitne regrute koji će skakanjem po glavnoj tribini testirati istu da ne pukne pod partijskim i vojenim rukovodstvom!
Mada sem petice skoro nisam znala za drugu ocenu, osećala sam se kao kad podmeče, ostavljeno pred vratima neznanaca, odraste dovoljno da nasledi prnje od starije dece! Tokom prva dva razreda do školskog dvorišta su me ispraćali na smenu majka, ujak ili baka, da bi utvrdili da nisam „štuknula.” Sva ta predostrožnost je moju raskolnost samo odložila, jer sam porodicu „zavila u crno“ nepune četiri godine kasnije! Tada sam čašćena vasp. merom – najstrožiji ukor odeljenjskog veća. Zaradila sam ga jer sam se drznula da zidne novine do filmskog plakata dopunim iscepkom petparačkog lista sa glasanjem čitalačkog publikuma o najvoljenijim tv-personama. (Ako je suditi po rezultatima, lovorike je pobrao doktor Kilder, nadmašujući i predsednika Tita (!!!?), dok su Kika Bibić i mama Huanita ravnopravno podelile treće mesto!) Sankcija me nije ič urazumila pa sam na gore već pomenuti zid nalepila još dva smehovna „bisera.” (Prvi, izjavu viđenog partijca – „Sa drugom Titom na čelu ćemo stići i na Mjesec, i to, ako treba, volovskom zapregom,“ i drugi, početne stihove narodne poeme – „Tito pokret nesvrstani stvara, / pak on zove svog kolegu, Cara!“) Tad se jedva spasoh da me naglavačke ne šutnu iz škole!
Otac Žarko, mi je, kao perspektivan komsomolski kadar i dosledni negovalac tekovina, postao direktor preduzeća za izgradnju hladnjača “Frigojugo.” Nije hajao na oblaćivanja da je od stručnih kvalifikacija imao jedino umeće kuvanja sarme od šarana za drugove iz Centralnog komiteta. Meni je užasno nedostajao jer je preko nedelje stanovao kod dede u Beogradu, tek za vikende se vraćajući kući. Retko smo se viđali i zbog toga što je često putovao na liniji Beograd-Cirih-Teheran-Mahabad, zarad posla sklopljenog sa Ministarstvom zadruga i seoskih radova Islamske republike Iran. Taj angažman nam je dugo donosio pozamašne finansijske blagodeti. Poveravajući nezavršene građevinske radove i postavljanje čelične konstrukcije lokalnim firmama “Liačeru” i “Jadensazi” otac je dobijao dodatni izgovor da na svaka tri meseca putuje u Iran, naplaćujući dolarske dnevnice. Kada su novčane prinadležnosti počele da se uvećavaju za ratni dodatak, pred kraj sedamdesetih godina, posebno mu je godila činjenica da se za dolar po zvaničnom kursu tamo dobijalo 80 riala, a da ga je na crno prodavao bezmalo pa osam puta skuplje! Proklamovane „Polazne osnove dugoročnog programa ekonomske stabilizacije“ na našu kuću se nisu odnosile!
Ćalac je, lako vam je zaključiti, za mene imao premalo vremena, ali tu je, srećom bila majka, Ana. Kao nastavnica „fizičke kulture“, usadila je u mene okretnost i pustolovnost. Postajući prava „Haklberi Finka“, zahvaljujući njoj, sa sedam godina naučila sam da lovim jarebice na omču od konjske dlake, a da plivam australijskim kraulom sa nepunih devet! Već sa dvanaest sam planinarila prehranjujući se medveđim lukom, mrtvom koprivom, plućnjakom, mesečnicom, brašnjenikom, vrbovicom, zlatnim ljiljanom, sedmolistom, a u krajnjem slučaju i kiprovinom. Malo ko je bio od mene spremniji da, u slučaju agresije sa svih strana vrebajućih agresora, opstajava u gerilskim uslovima!
Moj deda po ocu, Ranko, je do odlaska u španske interbrigadiste, branio gol kragujevačkog „Radničkog.” Sa vlažnom omaglicom u očima govorio mi je da su futbalisti zadojeni marksističkim lenjinizmom, ne samo nosili crvene dresove, gaće i čarape, nego su u boju krvi ofarbali kopačke, loptu pa i golubove puštane da uzlete nad igralištem! Odležao je i nešto robije, uhapšen u iznajmljenoj čatrljici dok je čitao „Uputstva Komsomola mladim agitatorima za rad u neprijateljskoj pozadini.” Teško je, međutim, da bih vam ja ovo ikad svedočila da je deda bio precizniji strelac! Slučilo se, naime, da su se, toplih šezdesetih, on i njegov sin, a tek kasnije, mojim rođenjem, potvrđeni otac, jadačili, glockajući piletinu. Moj budući ćalac je, kao, listajući štampu, „video“ vest da je ranjen drug Ranković, deduška je preneraženo zgrabio novine, a njegov naslednik je kriknuo – jadac! Sreća je da je maglir’o kroz vrata, jer mu je kraj glave proletelo tane!
Posle Brionskog plenuma dedi je pred kuću stalo pet „tristaća“, sa policajcima zaduženim da mu oduzmu oružje! On je pristajao da ga preda samo neposrednom ratnom komandantu! Penzionisan je po kratkom postupku i povukao se iz javnog života, posvećen zbiranju utrunka prošlosti kao kakav nostalgični staretinar. Bakina bolest je bila glavni razlog da iznajme stan na Južnom Bulevaru i da starost provedu u Beogradu.
Mog dedu ste tada mogli da vidite kako paradira noseći „Kadrijina“ odela, košulje iz „Adama Šemizijea“ u Knez Mihailovoj i cipele majstora Šureta iz radnje kod bioskopa „Zvezda.” I danas ga se iz tih dana sećam, sa tragikomično visokim strukom, nalik na kaišem opasano jaje. Dolazeći kod njega češće nakon što je baka Desa preminula, ustanovila sam da mi je rodno mesto prva a Beograd prava ljubav! Kao jednu od najdražih relikvija ljubomorno čuvam njegov zlaćani sat sa likom Maršala, firme „INSA-Zemun“ koji je dobio još kao komandir stanice milicije Ravna Reka.
Moj deka po majci, Obrad zvani Čarli, je, kao samoučni pijanista u sedištu UDB-e dao iskaz da je džez – “muzika potlačenih crnih masa.” “Ako su ti tvoji crnci poniženi, zašto ondak taki drmoguz drndošu, umjesto da pjevaju, razumiješ ti mene, o interkontinentalnom komunizmu? A na stranu to što nigde nijesam čuo da su javno podržali pravednu borbu naših naroda i narodnosti protiv fašizma i klerikalizma.” – čuo je vaspitnoobrazovni prekor od idejno svesnog šefa policije. Na primedbu komesara za kulturu da je džez-muzika “buržoaski mamac”, deka je odgovorio da je džez, zapravo, “folklor sa asfalta”, na vrat namakavši dodatne probleme. Iskupio se tek kad je osnovao grupu “ADŽOS.” (Antifašistički džez orkestar Srbije!) Pred javne nastupe klavir je, kao buržujski instrument, sa leve premeštan na desnu stranu bine i kamufliran je panoom sa parolom „НАПРИЈЕД U OBNOVU!“ Slutnje da će deda Obrad ispoljiti “nezdrave tendencije ka ideološkoj koegzistenciji sa neprijateljem” obistinjene su već sa prvim gostovanjem na Zapadu.
Baka Anđelija se u deku Obrada zaćorisala mada su je roditelji odvraćali primedbom da izabranik njenog srca “preže skakavce u kola od karata.” Pred kraj života se sa dekom po Evropi stranputnuvši starodrevnim “kadilakom antilopa”, doživela je čast da je ugoste u Karlovim Varima. Na pitanje domaćina – ima li istine u glasinama da je drug Kardelj objavio knjigu “Socijalizam i rat”, promrmorila je:
– Da, i prodaje se jedva malo sporije od udžbenika – “Komunist na delu u kolhozu i na selu”!
Na molbu da im, čim se vrati kući, pošalje primerak tog, sasvim izvesno, epohalnog dela, odgovorila je da bi bilo bolje kad bi im poslala samoga Kardelja! Blagodareći njenom angažmanu, pre bilo koje pesme o “najvećem sinu naših naroda i narodnosti koga majka više ne rađa”, naizust sam naučila napev: “Milenko je lovac kakvom nema para / kad nišani vuka pogodi bumbara!” Njena zasluga je i što danas nosim kičerast nadimak – Okolomotalo, i što mi je u amanet ostavila porodični dnevnik. U njemu je sačuvana pribeleška o danu kad mi je ispao prvi zub, pa vi zamislite ostale zapise!
Iako su se svi prerano “predali Onome koji uzima bez ruku”, i danas ih bezuslovno obožavam jer me zbog njih ne napušta osećanje o uslovnom otpuštanju iz detinjstva! I, jedini moji uspeli redovi, kažu, jesu oni, kad iz zapretanog ugljevlja prošlosti vaskrsnem Feniksa melanholičnosti.
Bi(bli)ografija:
Milan Janković je rodjen 1961. godine u Požarevcu. Nekada je u lokalnim okvirima bio aktivan kao gitarista rok-grupa “Hogar” i “Tamo daleko”. Najveće priznanje za književni rad dobio je osvajanjem PRVE NAGRADE NA 17. KONKURSU “MILUTIN USKOKOVIĆ” ZA NAJBOLJU SAVREMENU PRIPOVETKU NAPISANU NA SRPSKOM JEZIKU U 2009. GODINI.
Do sada je objavio sledeće romane:
“Psalmi huliteljstva” 1984. g.;
“Avramov žrtvenik” 1988. g.;
“Djavo u cik zore” 2001. g.;
“Srp nad Everestom”, (IP “Dobar naslov” iz Beograda, pod uredništvom Božidara Andrejića), 2011. godine.
“Detinjstvo večnosti”, (izdanje na CD-romu), 2009. godine;
Pored toga, oglašavao se u brojnim književnim časopisima i zbornicima.
