Svuda smo navikli na isto
Iste stolice, isti razmak imeđu rečenica
Isti razmak između svake
Prežaljene žene ili muškarca
Ako se zamisli muzika bez ijednog drhtaja tela
Negde u zaboravljenoj sobi našeg bivšeg života
To će biti poslednji trzaj i
Prvi dokaz da novo ne postoji ni
Smejanjem ni Predelima ni Ljudima
Van toga sam ja
Sferično izopštena iz sveta sa
Hiljadu nagona ka spajanju
Mesa, sluznica i bledila
Zarivena u budućnost
Pomahnitala i prevarena
Sudbina
II
Da, boraviti je strašnije nego otići
Napolju se ne čuje
Ovo je strašno vreme za
Ptice koje pale svoje cigare zamišljajući
Godinu u kojoj će smak sveta pokositi sve sem
Sećanja na baš ovaj trenutak
Upregnut u neočekivanu silu straha
Gospodari naših života se smeju strašno
I mrznu sa druge strane prozora
Mi smo ih odavno zaključali
Pomazili sebe po remenu a
Pogledaj kako se noćas opet budi
Sram da nekada nismo uspeli ni
Ljude ni samoću ni
Prihvatanje toga da smo baš sve razumeli
To nam odavno hladi sobe i stopala
Zaljubljuje nas u sekunde i
Ne ostavlja mesto tim
Nedovršenim padovima sreće
Noć je sigurna a
Napolju se ni ne čuje
Neminovnost jutra
III
Da, jednoga popodneva će se ponavljati zauvek.
Negde
A svako Negde je vrlo bitno
Svi smo isti
Ako pokrenemo u našim ionako besmislenim
Zgusnutim i prenagljenim istinama
Tačke sastavljanja i rastavljanja
Onih srazmerno posustalih bolova
Saznaćemo bedno
Saznaćemo nespremno i pitko
To
Upinjanje u trajnost koja nam je
Nedostižna strana prirode
Peto godišnje doba gde
Niko još nije rođen
Niti je iko umeo da se tamo voli
Ja sam
Kao i sve što pored mene čuči
Ozbiljnom ljubavnom vedrinom premerila
Mnoga sveža i ustajala lica i
Drugo što su mi poturili
Lep si
Svakako
Čudno, neočekivano i
U sebi nosiš senku nečega što bi postao
Da nije tebe
Lep si
I ako staneš naspram sveta
Onako kako se svi trudimo godinama
Videćeš prostranstvo koje kipti jače od
Bilo kog tvog osmeha
I ko smo Mi
I ko nas pretvara
IV
Da, strah je jedina prava reč.
Prostiru se preko dosadnih, zamišljenih posmatrača
Preko osećaja bliskosti
Tope samo nepotrebne i užarene oči
Lišene sna
Podupiru pogrešne slike
Nesigurnim i suviše svesnim lažima
Magle otvorene prozore
Zatvarajući zatvorene i okrugle
Mesnate i krvave
Užegle želje
Prostiru se
Izjedajući, krkljakući
Stahovi
V
Da, jutra se ustvari ne bude.
Umreti baš tu
Pod ili sa nogama
Jednog vrelog i bledog tela
To se tužno
Prebrodi jutrom.
Sve će postati isto
Dim do plafona i
Plafon nad prozorom i prozor
Zatvoren i prozor
Nepotreban.
I bilo koji čovek
Negde sadi svoju ženu
Koji je uvek bila bilo kakva i naš
Život koji smo proveli zajedno
Skupo plaća grobna mesta po oblacima
Svaki put kada se čuje
Glas koji ne poznaje dodire niti
Nešto uspava
Pobediti sve to
Značilo bi da je pesma bila u pravu i
Ništa ne bi ostalo sem laži i fabrika
Legenda svemira govori o takvim susretima zvezda. Ugašenoj melodiji nestajanja. Odbijanju drugačijeg.
VI
Da, svejedno je da li ćeš poći tuda I da li ćeš poći.
Zasitila si se do pucanja
Grkljana punog tvojih reči koje
Putuju besmislom brže od
Bilo kog osećanja za koje si sposobna
Sada
Kada si negde na sredini
Prostora bez puta
Magle od oblaka i
Kada ne znaš kojim rečima
Da opravdaš ono što ćeš od sebe napraviti
Slažu se iza tvojih vrata
Misli koje si skinula sa odeće i tela
Slažu se ka nebu i
Ti se nadaš da će te zatvoriti na vreme
Pre nego što uspeš da izađeš u
Prostore iz kojih si jednom pobegla
Ti moraš završiti sa drugačijima
I ostati Sama ako niko ne ume
Čitanje tvojih pokreta ili
Apoklaiptične snove
Dešava se.
Nespretni skupe snagu
Prošlost se udavi u ušima.
VII
Da, ono što vidiš je ono što želiš.
Ako se, recimo, nečija pluća raspore od dosade ili nesrazmernih dana i noći i ako nismo navikli da gledamo istini u intimne delove prošlosti, svako od nas će morati da kaže
Ja sam lagao
Moja ljubav vredi koliko i
Neprospavan sat,
Zaboravljena uspomena
Svi patimo naučeni
I urođeni u takva doba noći a
Mrtvilo nikada neće proći
Samo zato što nikada nećemo umreti
Da,
Svi smo lagali
I danas prići sudbini
I zadržati joj ruku na nečijem ramenu
Ne znači ništa sem
Suludog igranja neizvesnoti i sreće
Život ne prestaje kada nas ne vole odrazi ili ljudi.
I nisu nas lagali jer nisu
Postojali oni koji su izvan
Šatora varljivih prstiju
VIII
Da, nikada nećemo izgubiti čula.
Tako ću se i sutra probuditi. Vesela svest o tome da smo nekako preživeli noć. Ptice ne umiru, ptice nikada nisu ni bile žive, ptice su kamenje sa neba i dreveća, ptice NIKO NIKADA NIJE VIDEO.
Slepimo se svakim delom promrzle kože
Uhvatimo sebe za ruku, recimo
Ispod tih hiljadu debelih sreća kojima prekrivamo
Strah od svega što nas dodiruje.
I to će proći. I to će se zakovitlati u još jednoj igri minuta, posustajanju prostora u našim dušama, rasipanjem misli po požudi ili kojim već putem smo naučili da puzimo i razvlačimo svoje utrobe.
Tako ću se i sutra probuditi. Mekanija od jutra, površno zagrebana o život, nesposobna da objasnim šta se dešava svetu kada ustane jedan čovek koji je nesposoban da objasni.
Kada smo sami
Jačamo i bivamo gušći
Ali to niko nikada nije video.
IX
Da, ptica je samo san čoveka koji je izmislio krila.
I dok preletiš ulice koje su više žive
Nego ostaci koji po njima hodaju kao
Zauzete ruke koje se hvataju za kvake,
Otvaraju banke i nemaju više veze sa
Zemljom i blatom
Lastave
One sve umeju i
Ko god da je video pun mesec
Zna da mesec ne postoji i
Zbog toga mrzi sebe više nego obični
Mi se zaustavljamo retko i
U tom zaustavljanju pravimo mali
Ponoćni krug oko voljene žene
Čiji horovi urlaju
Nešto što nije pesma
Nešto što
Nas zaustavi retko i besmisleno
Lastom
Pobediti prošlost
Samo je manje dosadno nego
Statično priznavati kroz otvorene prozore
Mirise, mirise
Večnosti
Ili mnogo mutnijih i strašnijih stvari.
X
Da, sreća se podrazumeva.
Ja u to verujem beskonačno dugo
Tamo negde u onim malim ulicama u kojima su svi
Navučeni na hors i vazduh više nije
Ono što nas vezuje već
Pretvara ljude u mehurove i
Svrstava po godinama i propadanju
I to beskonačno dugo
Tumaranje u mestu koje nije
Nikada ni bilo deo onoga što samatraš danom
Što svi imamo pored svog doma ali
Niko se ne usuđuje da pogleda i pomiriše
Niti da beskonačno veruje
Prezasićenom i divno sačinjenom
Obimu sreće
Koji nas sve grli i davi
Pa čak i mene
Ovakvu
Dok pišem ovu pesmu negde
Zaboravljena negde
Tek rođena
NIJE SRCE KUĆI
Na sve strane hodamo
Da bi zaboravili kuda smo pošli
I da su se sakrili od nas
Mi ne bi umeli da želimo trag
Svet mi je kuća
Ali nije srce kući
Drobila sam godinama o razlozima
Razlog je kao pravi demagog
Stavio ponosno nad osećanjima
A ja sam danima promatrala trenutke
Koji se nisu borili ni za živ sat
Krenuti 19. aprila te 1999. na put
Destilisati se ka budućnosti
Bez previše teških kofera prošlosti
Koji nikako da dođu po svoje
A kuća
Ne lepa koliko zlobna
Nekadra da uhvati kadar zrelog osmeha
Čeka neminovnost
Nije srce kući
Iako se skučilo u četiri zida ovog najmanjeg
Sveta od svih svetova
Još uvek se sanja sloboda
Još uvek spava nada sama sa sobom
Još uvek ljudi pokušavaju umetnost
Razapinju noć
Čekajući svojih jedinih ruku moć
Onih ruku što će svemire svući
Nemire dotući
I zato Matija
molim te
Isteraj me napolje
Nije srce kući
Ana Marija Grbić, rođena 1987. godine u Beogradu, student srpske i svetske književnosti. Bavi se pisanjem poezije, proze i kraćih dramskih oblika. Dobila je nagradu Filološkog fakulteta za dramsko delo 2006. godine. Imala je samostalnu izložbu poetskog stripa 2012. godine. Jedan je od osnivača ARGHa – organizacije koja već dve godine okuplja pesnike na poetskim večerima. Poezija joj je objavljivana u časopisima i zbornicima i prevođena na poljski te objavljivana na poljskim internet portalima.
