Bile smo to majka, i ja, novorođeno, usnulo dete koje je ispičutura pod prozorom pozdravljao glasnim, zanesenim urlicima. Šta se njega ticalo da li je neka gospođa Jokić šištavo izbacivala zrak iz bolnih pluća, i da li je nečijem lakom snu škodio šušanj, a nekmoli nemila dreka čiji su odjeci lupali o krhka okna, objavljujući gradu i svetu da se Atanasiju Mandiću rodila prva ćerka?

Stresla sam se. U kasno predvečerje, nakon što bi kovitlanjem osušenih liski ispratili dan, vetrovi su sa reke donosili sveže, britke talase; udarci su se prelamali na našim vlažnim, ogolelim kožama. Dodirnula sam ga nadlanicom. Bio je posve hladan; toplina je oticala i iz moje ruke, polagano, skoro kao da se trudi ostati dosledna ritmu kojeg su diktirali uski potočići. Ovi su se slevali neobično sporo, ispunjavajući jedno za drugim sitna uleknuća u mekoj zemlji. Sirote bube, pomislih, i obradovalo me kada sam videla da jedan uski rukavac zaobilazi rovčevu nastambu, provlačeći se i skrivajući na tren ispod poleglog lišća, da bi zamalo izronio i ubrzao tok niz strmu padinu.

Okrenula se sam se da pogledam umireni zatiljak. Nije izgubio ništa od svoje negdašnje lepote, i ništa mu nije oduzelo čvrstinu, niti razmrsilo crne, kovrčave kose. Pomakla sam se bliže da bih ju dotaknula usnama, i dok su se neposlušni uvojci doticali moga lica, milovali mi potamnele i prljave obraze, u očima me zapekla nepodnošljiva jara, i nešto veoma nalik kišnoj kapi skliznulo mi je niz slepoočnicu. Zabacila sam glavu unazad i napola žmureći osmotrila nebo; plavetnilo se umatalo u sumrak, ali i kroz polutamu se dalo prepoznati odsustvo oblaka. Žaba je skočila u reku, rekla sam si, i kapljica je odletela pod udarcem krakova. No, uvojak me opet doticao; tog puta gurajući me nešto grublje, snažnije i oštrije, kao da bi me hteo osuditi ili prekoravati.

-Nisam tužna.- Šapnula sam rastvarajući kapke i dignuvši obrve, po svemu se čudeći uvojčevoj upornosti.

Mora da su sa obale opet u reku skočile žabe, jer mi je slepoočnicom nanovo kliznula zabludela kaplja.

Boru sam upoznala zahvaljujući nizu srećnih slučajnosti zbog kojih sam poverovala u postojanje sudbine. Naravno da u to vreme, u trenucima tokom kojih mi ništa nije polazilo za rukom, nisam o njima razmišljala kao o bilo čemu srećnom. Suzana i ja dogovorile smo sastanak za osam sati uvečer. Dogovor je podrazumevao da će me Ognjenka i ona čekati ispred niske, neugledne zgrade u kojoj smo živeli već dobrih petnaestak godina, i već u pola osam bilo je jasno da će me čekati duže nego smo predvidele. Nameravala sam obući nešto čedniju suknjicu čiji su se rubovi protezali desetak santimetara ispod kolena; da sam uspela pre svega navući i bele čarape umesto što sam ih poderala ne opazivši čavao, verovatno bismo krenule na vreme, mama ne bi već otišla u posetu bolesnoj prijateljici, i ja se ne bih našla u trenutnoj oskudici koja me primorala da svoje saputnice nagovorim da odemo u “Bombo” umesto u “Hot rum”. Mogla sam ići dalje, u prošlost, i setiti se čavla zakucanog u zid ćaletovom rukom pre nekih četiri ili pet godina; tada bih, verovatno, mogla pronaći i delić njegove krivice za događaje koji su nas neumitno sledili do “Bomba”, do jedinog stola smeštenog uz zid daleko od podijuma, do isprepletenih znojnih tela, do sudara i do nespretnog pokreta koji je na moju ionako zgužvanu haljinu istresao dobrih pola litra piva.

Bog mi je svedok, mrzela sam ga iz dna duše, gadilo mi se njegovo široko lice prekriveno znojem, drhtave ruke koje su sa mojih zalivenih grudi bednom isprikom od maramice skupljali pivo iako je ono i dalje curilo, sasvim me utapljajući u prodornom, alkoholnom smradu.

Ne, mama, nisam pila! Idiot je na mene bacio kriglu piva! Mogu i dunuti, ako treba!

Biste li vi poverovali u to?

Da mu se lice nije oblilo tamnim rumenilom nakon što su mu nemirni članci na prstima dirnuli od uzrujanosti i grubih dodira već napete bradavice, možda bih se tog neugodnog slučaja sećala samo kao jedne od stvari koje se mogu desiti ako subotom uvečer prekasno dođete u “Bombo”. Ovako sam se šiparački zakikotala, sa nekom vrstom besnog uživanja u njegovoj sramežljivosti. Odmah potom obuzeo me još veći gnev; gledao me tako zbunjeno da sam pomislila kako me vidi kao kurvicu koja u strančevoj nasrtljivosti ne nalazi drugoga do vere u ludu, besanu noć, valjanje po krevetu, jahanje, opijanje, drogiranje, i napokon rastanak u zoru, do nekog novog stranca i nekog drugog prosutog pića.

Recite da sam luda, ali morala sam ga pljusnuti. To sam učinila hitro, snažno, i da muzika nije bila toliko glasna, udarac bi vraški odjeknuo; ovako ga je spazilo samo nekoliko bliskih, nezainteresovanih posmatrača, i on, ukočeno zanemeo pred neodređenom vatrom koju zamišljam kako suklja iz mojih očiju pri svakoj provali besa. Sažalila sam se. Stajao je preda mnom pognute glave, sa kriglom u jednoj i natopljenom maramicom u drugoj ruci. Šta sam mogla drugo nego da mu naručim još jedno pivo? Nevoljko je prihvatio ponudu, i kasnije sam opazila da kradomice trlja bolni obraz, pazeći da to ne primetim. Razgovarali smo koliko se moglo u vrevi, ali udarac više nije pomenuo ni rečju.

Bilo je jako slatko od njega da nije prigovorio.

Prvih nekoliko dana zaljubljenosti po definiciji su zlatno doba osećaja, pre nego urnebesni ushit preraste u potmulu ljubav ili zamre; naši su prvi dani proleteli utopivši se u vihoru uzburkanih strasti, koje nisu bile praćena mahnitim stezanjem udova, niti celovima vrelim poput pustinjskog podneva; skladni se ritam koraka iskazivao kroz duga lutanja ulicama, trku kroz sokake obasute mesečinom i okupane slapovima kojima je Bog zatirao staze i umivao ožednelu prirodu. Istina je vrlo često nedohvatljiva za sve ljude čija mašta ne ide dalje od plamena, niti im se gladni pogledi spuštaju niže, na druga neba osim sedmoga; naša je istina bila mirna, jednostavna, uporna i neprekinuta, jednom ispuštena iz utrobe i po tome zanavek usecana u srcima.

Ljubav je naša bila više od vatre i vrućine. Bila je reka. Tok joj se nije dao predvideti.

Ipak, nepredvidljivost njena je lebdela nad našim glavama kao da se usteže poprimiti drugi oblik do nežne ruke, ili načiniti druge kretnje sem blagog, drhtavog milovanja kosa smešanih u nerazmrsivu gužvu nad osmesima i pocrvenelim obrazima. Samo bi otac i majka, srdaca rastaljenih u milju, smogli doticati dečija lica takvom ustreptalom brigom.

Dan, utelovljen u nebesima, namrgođeno je osmotrio opustele ulice, gurnuo mesec u zapećak i naoblačio se poput čoveka nagnutog nad okrnjenim lončićem u kojem voda za kafu nikako da prokuva, mada je rano jutro i vreli gutljaj prvo je što tera nelepe sne; možda ta prvotna namrštenost jeste bila iskrena, a kasnije rasteravanje oblaka i vešanje sunca o svod nije posedovalo veće vrednosti od osmeha kojim od pogleda skrijemo tugu. Mama je zujala po stanu pevušeći u disonanci sa televizorom, beskorisnom krpicom lupajući ormane i pretvarajući se da zaviruje u utrobu dotrajalog šporeta nadzirući pečenje. Neka je čigra tresla i njeno prepodne, provođeno u sedenju, pletenju i kuvanju prostih jela, te se nikako nije mogla umiriti. Poslednjeg puta kada sam je videla takvu, razigranu i bezbrižnu, javili su da je teču ugrizao poskok dok je na salašu raskopavao kamenjar. Ko inače veruje tim glupostima? Teču bi zmija ujela za golu cevanicu i da je mama lenjo počivala na kanabetu, čitajući kakav ljubavni roman, umesto što je skakutala i trudila se biti dobra domaćica. Gluposti, najobičnije gluparije, ponavljala sam si to svakog sata, ponavljala sam si to i kada je časovnik na mom zglobu pokazao četiri, pečenje se davno prestalo pušiti, a mama, izmorena poskakivanjem, nemo sela u široku stolicu za ljuljanje koju joj je, valjda gonjena nekom zlobnom mišlju, u amanet ostavila pokojna debela ujna.

-Pa već čitav sat…- Promrljala je. Ja sam klimala glavom, sedeći u blizini, zureći u komad neba vidljiv kroz prozor napola pokriven heklanim zavesama. Sunčeva svetlost koristila je taj otvor i rupe u zavesi, šarajući zlaćanim bojama pozdrave koji su se od dobrog dana vukli preko tepiha i penjali ka zidu i dobroj večeri, dok blesak nije potamneo i pretećim grimizom obojio nebo. Poslednjom snagom sunce je bacilo slabašnu svetlost, i povuklo se da pomogne praskozorju probuditi drugu stranu planete. Tek tada, kao da je čekao Lunu da ga prati, neki se čovek teško oslonio na kvaku i uteturao u stan. Kažem, neki čovek, jer spodoba koja se podmuklo uvukla u našu domaju nije posedovala onaj laki, veseli korak i brzi uzdah za kojim usne nestrpljivo čekaju da se rastvore i progovore jednako živim glasom; ćale se vukao uskim hodnikom, oslonjen na okrečeni zid, i tresao nogom čekajući da mu cipela sama spadne.

-Pa gde si dosad, Taso, pobogu si brate?- Mamin je glas drhtao prilazeći mu, ali nije dočekao odgovora, jer ju je ćale odgurnuo mlohavom kretnjom, pristupajući kanabetu. Ljuljao se, i ustala sam da ga pridržim; čim je bio dovoljno blizu da mu osetim dah, primetila sam da je pio, i opravdano se prenerazila. Slave su dolazile i prolazile, venčanja, sahrane, božići i vaskrsi smenjivali su se po zakonu i redu, ali Atanasije Mandić nikada nije video ni grlić, a kamoli dno boce, sem one koju je čuvao u stisnutoj ruci pre osamnaest godina, pevajući i udarajući njome spoljne bolničke duvare. Uzdahnuo je, podigavši dlan nad mojom glavom. Na tuđoj obrazini poigravali su trzaji, kapci su se unezvereno skupljali i širili, terajući čelo da se naizmenično navora i glača; i u mojim su listovima poigravale mišice, podlaktica mi je poskakivala, ali sam odbila slušati telo koje je htelo bežati ili se braniti. Pomilovat će me, rekla sam si, još ljutita pred nevičnom napitosti, ali neću mu to dopustiti.

Glava mi je poletela natraške, vukući za sobom naglo umrtvljenu telesinu i bacajući je na mekoću kanabeta. Magla koja se u magnovenju spustila i zaklonila mi vidik polako se razilazila, i ja sam počela primećivati spuštenu nadlanicu, bridenje u licu i usnama. Dotaknula sam prstom nausnicu. Na njemu je ostala krupna kaplja; slazila je niz ruku doličnom sporošću, povlačeći mi dlanom purpurnu brazdu, i mozgom misao da se u tom trenutku odigralo nešto zbog čega mama rukama steže grudi, ne zaustavljajući suze. Htela sam ustati, pritrčati joj, udariti joj i šamar da se pribere. Pljusnuti je, kao što je moj rođeni otac, koji jedva da je na mene viknuo tokom dve decenije življenja, pljusnuo mene. Moj otac, moj ćale…
…moja pretnja.

-Venčati se, je li?- Taj je glas bio daleki, jedva čujni brbot, brundanje zemlje koja se buni i ljuti, da bi u ljutnji probušila rupu i rumenim, vrelim gnevom se okomila na nebo. Ton je polagano rastao sa svakim slovom, od šapata, do visokog titranja za kojim se čekao krešendo.

-Za koga bi se udala, je li?- Krkljao je kroz kašalj. –Za Boru nekoga, je li tako?

-Ne…ne znam…

-Evo ti ćerke, Pavo!- Zagraktao je, napola se osvrnuvši na mamu i dalje stisnutu u ćošak. –Ona bi se udala za Boru! Znaš li ko je Bora? Iz dobre je loze, oho! Sve do čukundede pekari, Šiptari, crni lopovi! Čuješ li me ti, Pavo? Ide ti ćer u Arnaute!

Mama je ćutala.

-I meni se na radost večeras cela kafana okrenula kad me Leka oslovio sa “prika”. Baš sam mu prika! Gde li nam se deca nađoše, moj prika! Tebi je brljica besplatna! Mamu li mu šiptarsku, šugavu, meni je brljica besplatna!- Niski stolić ispred kanabeta obreo se pod prozorom, turobno se klimajući na trima preostalim nogama; neman je i dalje lomila ruke nada mnom.

-Reci nešto, boga li ti tvog! Zašto sad šutiš? Što ne kažeš, šta bi u miraz? Da vam uzmemo negde sobicu u kiriju, pa pecite kifle i lebove! Je li to oćeš? Može i prika pripomoći, dabome!- Ućutao je i počeo koračati po sobi, ne obazirući se na mamino jecanje. Zgrabio je pune šake kose i netremice se zabuljio u prazninu; gledao je u prošlost, pitajući se gde, gde, gde je pogrešio, za kakav ga greh sudbina okrutno kažnjava, kojem je đavlu stao na rep.

-Volimo se,- progovorila sam kroz zube stegnute oko donje usnice, trudeći se ustegnuti od plakanja.

-Ništa tu nema ružno, ništa…

Pograbio mi je nadlakticu, zarivajući mi nokte u meso, životinjski ga stežući; hteo me rastrgati zbog tih reči, videla sam to u razrogačenim očima, hteo me razderati, ubiti, iskoreniti iz mene dušu i prokleti je svakim dahom.

-Znaš li šta si rekla?- Dahnuo je.- Pljunula si na Hrista, Jelena, sve si pogazila, razumeš li?

Rekao mi je da sam pljunula na Hrista; pogledala sam ga, obešenog o nepravilni ekser na zidu, ćutljivog i mrkog, i ništa se nije cedilo sa njegova svetog tela sem sopstvene, posvećene krvi. Prazni, drveni pogled nije me gledao ni prekorno ni osuđujući. Suze su grunule, kapajući po njegovoj košulji koja se gadljivo izmaknu.

-U sobu, kučko!- Viknuo je protresajući mi ruku, s njom i torzo. –Nisi moje dete! Marš!

Letela bih, da mi je dano; ovako sam mogla samo potrčati. Od vrha dovratka do niskog praga, između moje i dnevne sobe, pala je železna zavesa.

Prevrtala sam se u krevetu, ali nisam mogla usnuti. Mržnja u čoveku koji je zauzeo mesto moga pokojnoga oca terala me na plač; mržnja me terala u očaj, u bedu, u jadikovke i jecaje. Divljalo je nešto u njegovoj utrobi, što nije više bila ni obična mržnja, razbuđena gnevom, podgrejana magnovenjem, nego je pre ličilo na iskonsku slepoću koja pomno bira šta će opaziti u drugom čoveku, pazeći pri tom da ono opaženo ne kosne svetinu i izvitoperenu viziju božjeg određenja.
Vera u Hrista, Hristovo vaskrsnuće, Hristova krv i večiti život, Hrist.

Počev od Njega koji je s nebesa bio poslan da spasi već izgubljeno, a ljudska ga oholost, mržnja i prezir bijahu razapeli, pa do današnjice u kojoj jahači pominjani u Otkrovenju besne planetom razdirući svekolike niti i spone istinski ljudskog, ostavljajući tek onaj isti prah priličan smrti, čovek se survava, poput zveri, na istovrsnog sabrata.

Zanemela sam u stravi.

Ne, ćale mi nije neprijatelj. Ćale nije sekira nad mojom glavom, nije krvnik, nije gruba ruka niti preki pogled.

Zlo je u duši koja mu ne pripada. Nju mu je podario Bog, Hrist, podarila Zemlja, iskrom ju je zadahnulo narodno bivstvovanje, potvorilo ga ćelijom jednog tela, koje ne podnosi neposluh svoga delića. Ćelija koja ne uzdiše i ne izdiše sa telom postaje tumor, crna tačka iz koje se šire raskol, smrad i trulost.

Nije me ćelija mrzela, niti me se odricala, niti me grabila, mlatila i tresla, nije se ćelija opijala u očaju nad mojom sklonošću ka telu van gnevnoga ustrojstva pred kojim se ćale savijao i za kojim je kaskao, ponesen nekim drugim pijanstvom u koje se ne zapada bocom.

Cela duša, celo telo nadvijali su se nad jednom sirotom, ostavljenom glavom, koja je htela ljubav, mir, spokoj, sve što bi moralo pripadati čoveku i ženi spremnim da se prepuste sreći i barem nakratko zaborave okoreli svet.

Protiv jedne ćelije mogla sam se boriti, mogla sam smoći snage da je oslobodim tela, da joj pomognem da shvati, da razume; no kako ozdraviti tkivo, kako oporaviti organ, kako, napokon, uzdrmati telo dovoljno snažno, ne da oseti pretnju, nego da ispravi svoj put? Ćale je bio jedinka koju se moglo promeniti, osvestiti, ali ćale je imao batu i seku, bato i seka imali su svoje supruge i muževe, svoje ćerke i sinove, a oni, svi oni, ćale, bate, seke, bratučedi, sestrične i rođaci, imali su svoje susede, svoje prijatelje, svoje zetove, snahe, devere i jetrve, previše ćelija, previše za jednu zdravu dušu koja se mogla povući ostavljajući za sobom pustoš, ostavljući pretke na milost i nemilost ogorčenoj svetini, prepuštajući zloj kobi ono što joj je za celoga prošlog života bilo sveto, drago i voljeno, da bi ono u sadašnjosti voljeno, drago i sveto moglo živeti.

Železna je zavesa pala na svoje dosuđeno mesto, i nije bilo izlaza.

Ne, nije se moglo drukčije.

Bora me razumeo, jer me voleo.

I ja sam volela njega.

Stali smo pokraj reke, uspravni i čvrsti. Vetar nas je milovao; grejao nas je toplim dahom, grejao nas je mirisom jeseni, usahnulog lišća i dalekih povika veselih berača sa druge strane nabujale vode. Bosa su nam stopala rešeno gazila zemlju. Podigao je ruku, ali ne do moga lica; ono mu je bilo isuviše drago da ga oskrnavi. Osmehnula sam se, hrabreći ga. Prst, htela sam verovati da je to bio prst sudbine koja je vodila neumitnom, dotaknuo je mesto na mojim grudima, pod kojim se ni srce nije odviše bunilo, potmulo lupajući i lako poskočivši pred praskom. Bora se okrenuo; ruka mu se povila prislanjajući prst na srce puno moga imena.

Jeka je zastenjala.

Ptice i dim uplašeno su se raspršili ostavljajući drveće i noseći svoj nemir tamo gde neće uznemiriti nas dvoje, poleglih po mekoj crnici. Primakla sam usne njegovoj kosi, osećajući jednu suzu kako se meko spušta niz obraze. Htela sam verovati da je to žaba skočila u vodu, i da je nekoliko uplašenih kaplji skočilo i dotaklo mi lice. Nisam osetila dušu kako ga napušta; nisam osetila ni sopstvenu. Znala sam da će nas sa one strane dočekati veseli povici, da će biti mnogo tihe sreće, spokoja i mira; neki će berači u tople, podstavljene košare položiti naša srca, i ta će nas toplina nositi dalje. Okrenula sam se da još jednom pogledam padinu i tamni potočić; tela su nam se mešala, stapala, tonući u tamu. Smešala nam se i krv, slevajući se do reke, nabujale reke koja će ju odneti dalje, do mora, i taj svet, krvav i obojan drugim bojama načinjenim od vode i ljudske slabosti, konačno će biti beo, i savršen, i naš.

Loris Gutić rođen je 22. 05. 1986. u Zenici. Studij prava završio je na Univerzitetu u Zenici 2009. g, i danas radi kao pripravnik u Tužilaštvu BiH. Od najranije dobi autor se bavio  spisateljstvom, kao i pisanjem članaka za pojedine časopise, da bi u Zenici juna 2007. g. objavio u privatnom izdanju prozno književno djelo hibridne koncepcije romana/zbirke priča pod nazivom „Mozaik“, koje je ušlo u uži izbor za književnu nagradu “ZORO” u Sarajevu 2007. g. Sljedeće godine osvaja drugu nagradu na književnom natječaju “Marko Martinović Car” u Vitezu za priču  “Svaki pas ima svoj dan”, koja je objavljena u časopisu “Panorama”. Pojedine priče i odlomci su mu objavljene u zbornicima Udruženja za kulturu Novo Sarajevo “Kad progovori tišina” i “Gravitacija riječi”, u lokalnom listu „Naša riječ“ te „Balkanskom književnom glasniku“.  2009. g. ulazi u uži izbor za književnu nagradu “Stjepan Džalto” u Uskoplju ( priča „Prah u Kanaanu“ ) i književnu nagradu “Zija Dizdarević” u Fojnici ( priča „Oko“ ), a iste godine osvaja drugu nagradu na natječaju za kratku priču u Bugojnu. 2010. g. osvaja treće mjesto na konkursu za kratku priču BUKA portala, te po pozivu postaje saradnik BUKA portala na kojem je do danas objavio niz članaka, također prenesenih na drugim portalima u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. 2011. godine kratka priča „Denisovi dusi“ ulazi u zbirku priča „Vrijeme pričom otključano“ na konkursu „Gratiartis“ za objavljivanje na domaćim jezicima, te francuskom jeziku. Trenutno živi i stvara u Sarajevu.