Nije bio u stanju počiniti ma šta rđavo, rado primajući novog posetioca u stari salonski stan s prozorom na ulicu ili žureći kod njega kući, u dvorište što je gledalo na Savu, gde je Marjan imao brojnu porodicu. Dva nedavna poznanika živela su kao kompozicija kakvog starog i dubokog ulja; opet neopterećena, kao samo platno.

Krupnog ali onižeg rumenog čoveka pomalo je pritiskala crta sopstvenog karaktera (malko oličena samim krštenim imenom – da se svemu raduje), jer živeo je sam i skoro da nije imao nikog. Beše bezmalo nevidljiv noću u onoj šarenoj sobi, i pored širokih pleća, a samim ulaskom u Marjanovu kuću, njegova je dobrota donekle mirisala na tugu. Ni posredstvo jednog slučajnog događaja nije bilo dovoljno da shvati kako za nju nema razloga.

Prijatelj je mnogo voleo Radovana, jedanput ga silno zagrlio, govoreći da mu je od svih ljudi u gradu on najdraži, nekako… kad ga samo pogleda. Marjanova žena napravila je ukusne salčiće, prozorsko staklo oplakivalo komade razbijenog leda na reci ispod, – svojim promrzlim kapljicama. Ostali su sami za drvenim stolom i ukrasima u ćošku zidova, kada mu je Marjan pomenuo svoju prvu devojku. Radovan je u njegovim rečima nazreo lik osobe koju nikada nije video. Imali su dete, barem u začetku. Nije da je baš tvrdila kako ga voli, a ovaj je tada bio u vojsci, u dalekom zavejanom kraju. Belina je iznela samo jednu ideju – misliti o budućnosti. Platio joj je abortus, koji je zapravo i želela. Osećala se nespremno, prazno kao onaj sneg, otprilike te boje u licu. Kad mu je prijatelj otišao, u kuću su se opet vratila deca.  Ona ista. Možda su mogla doći i ranije, pomislio je Marjan, a supruga rekla kako su se zadržali na snegu, kao da je bukvalno pročitala rečenicu u njegovoj glavi. Ušla je u prostoriju, nalik nečemu prvom na šta će on pomisliti, sa smeškom koji pledira da tu bude oduvek.

Možda je ona druga, sećao se (to jest prva), mogla odustati od te intervencije volje; šta da prosto nije bilo novca ili klinike za tako nešto i stvar se prepustila slučaju? Ako to nije bio slučaj? Veče ga je već ostavljalo samog, i pored buke u kuhinji, predviđajući noć u kojoj će se zapitati da nije nehotice oštetio nekog za mogućnost da ima decu i šta ako je ta devojka podsvesno želela bebu, najviše u životu?

Radovan je otišao u svoj kraj, gde je staroj prijateljici već godinama plaćao za seks. To su znali jedino njih dvoje. Kako se on samo stideo toga! Upoznali su se preko šarenog oglasa za masažu, okrenuo je broj iz sredine stranice, te večeri je ona kročila u njegovu sobu, činilo se skoro da je došla odmah zatim. Izgledala je tako lepa i kao da je doslovce iskočila iz knjige, jedino što je i najudaljeniji prizvuk bajke izbrisala sintagma: iz knjige oglasa. Radovan je i dalje bio tužan u svojim posetama Marjanu, čija se kuća na reci doimala gotovo idilično. Televizija je vršila hajku na oglase za „masažu“, švedski komiteti pozivali muškarce da cinkare prijatelje koji plaćaju za žene. Sve je to zaboravljao u dubokim poljupcima sa svojom drugaricom u prozoru ili ležeći na kanabetu u njenom krilu. Problem mu je predstavljalo da vidi ostali svet, možda se zato i spustio u ćošak posmatrača, iznebuha umislivši kako su ljudi poput njega samog nešto drugačiji.

Jedan bezazlen detalj u proleće uslovio je novi događaj koji će ga zbližiti sa Marjanom. Noću mu je napravio društvo u pecanju na keju; Mesečevo lice zinulo je kao riba ili čovek koji otkriva banalnu tajnu. Marjan mu je rekao kako njegova žena ne želi ni čuti za seks i da je ponekad boli kičma, ali da često dođu do toga spontano, pod njegovim izgovorom da je samo želi izmasirati. Te ponoći Radovanova drugarica dobila je izvestan alibi. Zaličila na ženu. Možda mu je zato Radovan i ispričao za nju, od prvog susreta-masaže, do činjenice da joj još uvek plaća. Vrativši se u stančić sred centra, više nije mogao spavati. Beli zgužvani jastuk podsetio ga je na Zemljin satelit, a ovaj na Marjanovu nerođenu bebu. Idila kuće na Savi izgubila je atmosferu, kao površina nebeskog tela odjednom prašnjava pred našim očima. Šta ako ta devojka više ne može roditi, ponovio je Marjanove misli od nekoć. Čak mu je izgledalo kako je prijateljev sadašnji život tražio nečiju minulu žrtvu. Ova je, doduše, sama tako htela. Bila je mlada. Možda nije trebalo podržati njenu odluku, pomisli.

Tamo na Savi, Marjan se probudio u čudu: Radovan se činio kao nesvakidašnje dobar čovek. U Marjanovim očima beše svetac, naivni div, koji ništa nije zgrešio. Kako to da odlazi kod kurvi? Šta ako ovaj samo misli da voli tu svoju prijateljicu, a zapravo se viđa s njom jedino zbog orgazma, i to sigurnog, pomislio je. Marjan se setio i meseca koji otkriva banalnu tajnu, što je tog jutra ličio na mrlju od žvake skinute s neba. Beše razočaran prijateljevom ispovešću, toliko da čitavog radnog dana nije mogao sastaviti kraj s krajem.

Ako je Radovan nešto pouzdano znao, to je da više nije tužan zbog sebe, kad odlazi u Marjanov dom. Ni njegovog prijatelja više nije mučila činjenica da je zgrešio to što jeste. Uplašio se čega drugog.

…
Ivan Despotović je rođen 1978. u Beogradu. Diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, 2003, na katedri za Opštu književnost. Radio kao novinar. Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn” (Zagreb), 2007; Тhe best of the Kišobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, Aždaha iz Kragujevca, Maxminus iz Sarajeva. Član je Srpskog književnog društva.

Knjige poezije:
„Ništa nije tako” (Fond Dejan Mančić, Niš, 2007.)
,,Prekoračenja”, (Brankovo kolo, 2011)

Proza:
„Bezazlene priče” (Branko Miljković, Knjaževac, 2008)
„O Nataši i Nevenu” (roman, Alma, Beograd, 2009)
„Pesnikove priče” (Alma, 2010.)

Nagrade:
„Stražilovo“ za 2011. godinu
„Bal u Elemiru“ za humorističku prozu, 2007.

Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu” u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom, slikarstvom;
Saradnik je sajtova www.knjizevnost.org  i http://www.hellycherry.com/.