Veliki Besednik, Branislav Nušić, na časak podiže veđe i dotače levom rukom kolajnu – otvorenu knjigu koja mu je visila na grudima – kao da očekuje aplauz na otvorenoj sceni, 3 x 3 u tekućem slučaju, ili barem znak odobravanja, jedan puf! rukavica po kolenima Braće.

Veliki Prvi Nadzornik, koji je prema Konstituciji zamenio Najuvaženijeg i Moćnog, sedeo je, međutim, ophrvan teškim mislima, ništa mu se ne dopada ovakav razvoj situacije. Još će i svoj potpis morati da stavi na taj dokument… K meni, Braćo, sa tri puta tri! nije stizalo sa najistaknutije pozicije, pa Nušić nastavi:
„Moje drugo načelo sastoji se u ovome: naša odluka mora da štiti interese otadžbine i da joj obezbedi blagodeti mira.“
S ovim načelom vladalo je već opšte saglasje, čita se po licima Braće, jedino je prof. dr Spasić malko sumnjičav oko toga da je baš Bratstvo kadro otadžbini da obezbedi te blagodeti mira, celoga dana samo živcira Brata Timotija, izaziva komešanje u njihovom zajedničkom telu koje nikako ne priliči trenutku. Veliki Besednik nastavlja:

„Evo mog trećeg načela, gospodo: čak i kada činite dobre stvari, vi ih možete činiti na rđav način tako da u potpunosti poništite njihovo blagotvorno dejstvo. A ako želimo postati apostoli mira sa ciljem da profanima omilimo svoja ubeđenja, smatrajući ih za savršena, pa radi toga njima poričemo njihova prava, onda ćemo, to je više nego sigurno, srušiti vrednost svojih načela. Po mome mišljenju treći uslov nalaže da se borimo za širenje i održavanje, do krajnjih granica, evropske framasonske solidarnosti; da radimo na što tešnjim i prisnijim odnosima sa bratskim Velikim Ložama. A zašto? Zato što kroz to i takvo jedinstvo vi sputavate i kočite sebične nagone koje svaka od njih može da ima.
Ja sa ovoga mesta ne želim laskati ni Majci, Velikoj Loži Engleske, niti bilo kojoj drugoj Velikoj Loži“, Svevideće Oko munjevito pokri azimut od 360 stepeni i zaključi kako se ovde kanda formira kakav patriotski blok. Pojedina Braća su na ove reči kočoperno ispravila leđa, još bi i grlo pročistila u znak odobravanja kada bi to dopuštao ložinski red. Glasno kašljucanje dolazilo je samo iz pravca Severoistoka, iz pluća Velikog Sekretara, Borislava Pekića, ali, ne budimo zluradi tvrdnjom da je zvučalo posprdno, to je ipak od onolikog duvana koji je malopre navrat-nanos ispušio u dvorištu, pakujući pacijente u bolnička kola.
„Sve one imaju sebičnih želja onako isto kao što ih po nesreći i naša Velika Loža tokom poslednjih godina ima.“
Ooo? Trepnu Svevideće Oko od čuda i propusti da proprati reakciju Braće.
„Zajednička saradnja znači smrt za sebične prohteve. Zajednički napori pretpostavljaju zajedničke ciljeve, a ciljevi radi kojih ste jedino u stanju da udružite evropske Velike Lože jesu oni koji teže zajedničkoj koristi svih i svakoga. To je, gospodo, moje treće načelo za vođenje našeg spoljašnjeg delovanja, te korespodentno odlučivanje.“
Veliki Besednik ovaj put nije zastao u iščekivanju frenetične reakcije Bratstva, ali je ipak morao uzeti vazduha. Sasvim dovoljno da se Brat iz Niša nagne Timotiju:
„Bate, koj moj ga ovaj sve udrobi? Ništa ne razbiram?“
„Ćuti i slušaj“, obrecnu se tiho Brat Timotije, pošto ga istim pitanjem prof. dr Spasić sve vreme začikuje u srednje uho. A Veliki Besednik, Branislav Nušić, nastavi:
„Na četvrtom mestu, potrebno je izbegavati primanje nepotrebnih i zamršenih obaveza.“
Ispravno, da ispravnije ne može biti, pomisli Veliki Drugi Nadzornik, Adolf Stipčević, čije je proceduralno pomeranje na stolicu Velikog Prvog Nadzornika – koji je, opet, konstitucionalno zaseo u stolicu Najuvaženijeg i Moćnog,  koga su prethodno bila odvezla bolnička kola – malopre izazvalo novu pometnju u loži. Prvo su se imali natezati s ludim Simom, jer je sam sebi namenio predsedavajuću ulogu, a na osnovu uspeha koji je postigao sa, što bi rekao Veliki Sekretar, translatio: reanimacijom Dulenceta Nikolajevića ezoteričkim putem.
Natezanje je prekinuo Šef policije, Brat kome biskup nikako ime da upamti, kod Srba je to i tako krajnje privremeno nameštenje, zapretivši Simi Sarajliji da će, ukoliko se ne smiri i ostane da sedi gdi je, narediti da se preore Tašmajdansko groblje. Što je, doduše, urađeno još 1905, ali otkud bi to Sima mogao znati, on je mnogo duže mrtav. Braća su, faljen Isus, aklamacijom bez treptaja oka prihvatila ovu belu laž, ili belu pretnju, tek Sima je ućutkan. A onda je Veliki Prvi Nadzornik stao da se nećka i snebiva kao kakva mlada iskušenica…
On sam se disciplinovano translirao sa Jugozapada na Severozapad, da bi, Srbi su čudo, nastala polučasovna verbalna tuča za njegovu upražnjenu stolicu. Na poslednjem zasedanju?! Borba za dva sata vlasti? I to drugonadzorničke? Nešto mu govori da će ovo samouspavljivanje biti trajno, makar za njega, te da se sa ovom družinom vidi poslednji put. Lepo kaže komendijant, još je smešniji kada je ovako ozbiljan nego kad se bavi onim što odista ume, pomisli, vrag da me nosi i kad poslušah kardinala i Službu i prihvatih se ove nepotrebne i zamršene obaveze, ništa pametniji nismo postali od mog bratimljenja s ovom bulumentom pravoslavnih neznabožaca…
„One nas mogu navesti na samohvalisanje. Možete reći da ste njima pojačali ugled svoje organizacije; možete tvrditi da radi njih jedan jugoslovenski framason treba da korača uzdignute glave. Možete isto tako isticati da politička situacija danas nije u rukama vlade koja misli samo o dinaru u sopstvenom šlajpiku. Ali čemu sve to vodi, Braćo? Čemu drugom do povećanju naših obaveza bez jednovremenog povećanja naše snage. I ako vi povećavate vaše obaveze a to isto ne činite s vašom snagom…“
Kakav traljav prevod, kod mis Pluskvamperfekt bi za ovolike prisvojne zamenice popio klečanje na kukuruzu, pomisli Veliki Sekretar, Borislav Pekić, „…vi je krunite i upropašćavate; vi stvarno slabite vašu organizaciju, čineći je manje sposobnom za vršenje svojih dužnosti. Vi stvarno predajete vašim poznijim pokolenjima u amanet jedno nesigurno nasleđe.“
„Bate“, Nišlija ponovo muva ramenom Timotija.
„Mir, Brate, mir!“ otkačinje ga ovaj rasejano, jer se prof. dr Spasiću pali neka sitna sveća u daljini, kanda je sve ovo…
„Peto moje načelo glasi: valja svima narodima priznati ravnopravnost!“
Jebem ti sunce, šta ovaj lupa! I kud mi sad procuri nos, opsova u sebi Bane, što odista retko čini, biće to fin momak jednog dana. „Vi možete biti više naklonjeni jednom narodu nego drugom. Štaviše, vi morate neke narode voleti više od ostalih. I po pravilu vi ćete više voleti onaj svet koji vam je blizak po jezičnim, krvnim i verskim vezama“, aha, znao sam da će i to danas doći na red, raširi nozdrve i ispusti paru Veliki Drugi Nadzornik, Adolf Stipčević, „odnosno narode koji se sticajem prilika jače nameću našoj naklonosti.
Međutim, u pogledu prava svi su narodi jednaki i vi ne smete stvarati poredak u kome bi jedan narod bio izložen moralnoj sumnji ili postao predmet stalnog napadanja.“
Pod uslovom da nije jevrejski, pomisli Marko Depolo, treba da posluša Anu, odlaze odavde. Ako je i Brazil dovoljno daleko.
„Ako tako ne radite, a naročito još budete li sebi prisvajali pravo da se smatrate većim i višim od ostalih naroda, i to farisejski većim, onda, po mome uverenju, vi možete pričati do mile volje o svome rodoljublju, ali zato ipak predstavljate nerasudne prijatelje svoje otadžbine i time podrivate ugled i poverenje u vašu zemlju od strane drugih naroda, tj. svojoj domovini donosite najtežu uvredu.“
Ček, ček, ček, ček, navr mi jezika, firca vijuge prof. dr Spasić, potpuno je izludeo Brata Timotija. I on iznutra, i Nišlija sleva, samo se beče na reči Velikog Besednika… koji se sad, oprosti mi VNSS, klanja ko da je usred Narodnog pozorišta, završio je. Ene, ne, nije završio!
„Saopštio sam vam, gospodo, pet svojih načela za donošenje današnje presudne odluke. Dozvolite mi sada da ovo izlaganje završim objašnjenjem svoga šestog i poslednjeg načela.“
Ako baš insistiraš, blablatruć, pomisli Bane, šmrcnu i poče da pretura po pločama, gde da pronađe neki tuš kojim bi efektno mogao da isprati Velikog Besednika u sedeći položaj? Vo vjeki vjekov, ako može.
„To šesto načelo, po mom mišljenju, zahteva da odluka Velike Lože, u okviru ograničenja koja sam naveo, mora biti prožeta ljubavlju za slobodom. Ona treba da voli slobodu, da želi njeno što jače širenje i to ne vizionarski, već na osnovu iskustva mnogih pokolenja koja su delovala u Bratstvu.“ Petar Ičko se na ove reči nepogrešivo trže iz dremeža, za razliku od Đorđija Vajferta koji će današnji rad očito u celosti prespavati, pao mu pritisak, šta li, dok sa druge strane Sima Milutinović Sarajlija i dalje uvređeno zuri u korintski stub na Severozapadu Hrama, za njega je, naime, Sloboda jednako Lepota, i šta tu više ima da se priča kad ne daju njemu starešinstvo, „i koja su stvorila ubeđenja da na slobodi počivaju javni mir i poredak; da je sloboda osnova za razvijanje individualnog morala i najbolje sredstvo za stvaranje blagostanja širokih slojeva naroda.
U analima južnoslovenske masonerije ime Brata Đorđija Vajferta je na počasnom mestu“, kojega čak ni direktna prozivka ne natera da otvori oči, „imena Prethodnog Velikog Majstora, Brata Dušana Milićevića i konačno Najuvaženijeg i Moćnog Brata Andre Dinića, za čiji se brzi oporavak svi usrdno molimo, ostaće zanavek u svetloj uspomeni u srcu svakog Brata. Duboka ljubav prema redu i poretku, kojom su se oni rukovodili u svom životu i framasonskom radu, treba danas da nam posluži kao zvezda vodilja prilikom donošenja ove sudbonosne odluke.
Koja može biti samo jedna.
Samouspavajmo se!“
Pauza. Muk.
„Rekao sam.“
Veliki Prvi Nadzornik s kiselim izrazom lica kucnu čekićem i zahvali Velikom Drugom Nadzorniku, sada u ulozi Prvog, kakva je to zavrzlama, na prozivanju Juga. Adolf Stipčević rutinirano je obavio zadatak, ta ovde su samo strane sveta pobrkane, inače je zadužen za Sever, što se ne može reći za Brata koji se izborio za njegovo staro mesto, taj se ušeprtljao, pa se mimo svake procedure i njegove kontrole visoki mršavi čovek sa jarećom bradicom i naočarima ogromne dioptrije, mi već znamo da je to Borislav Pekić, ispravio na svom mestu Velikog Sekretara, i započeo svečanim glasom:
„Veoma Uvaženi Zameniče Velikog Majstora, Veoma Uvaženi Veliki Oficiri, Uvažene Starešine Poštovanih Loža i Braćo Delegati!
Viljem Ivart Gledston, 1809–1898.“
I tu zaćutao.
Zato je srce prof. dr Spasića stalo udarati na sva zvona – setio se! Božanin ispit iz retorike na Pravnom fakultetu. Naglas se preslišavala. Umalo da i on sam poskoči i prekonosira Bratu Timotiju: Rekao sam da mi je poznato! Rekao sam! Ali se uzdržao. Rekao sam! nije rekao ni Veliki Sekretar, iako je predugo ćutanje moglo najaviti tako štogod. Umesto toga je nastavio:
„Papazjanija nastala u pokušaju da se parafrazira Gledstonov govor o načelima za vođenje spoljne politike, London, Donji dom, 27. novembar 1879. godina. U kojoj je već izvorno klimava unutrašnja logika potpuno narušena do nivoa praznoslovlja.
Ukoliko od mene očekujete da jedno po jedno pobijam načela za odlučivanje Velikog Besednika, grešite. Nema ni potrebe ni vremena“, akoli da i ovaj jednom povede računa o vremenu, ote se misao Velikom Prvom Nadzorniku, sada u ulozi Najuvaženijeg i Moćnog, u kojoj se oseća ko puž golać nasred Bulevara kralja Aleksandra, samo čeka odakle će ga zgaziti, i pogledava u Nebo Hrama pitajući se je li sklono padu, „da se ovim nonsensima bavimo.“
„Bate, koj mu je toj nonsensi?“ javlja se ponovo ispotiha Nišlija, a Bratu Timotiju dođe nešto žao, sviju mu dođe žao, pa mu šapnu na uho:
„Gluposti.“
„Koj, mori, zbori gluposti?“
„Ama svi“, provali iz prof. dr Spasića pre nego što se Brat Timotije snašao. „Psssst!“
„Ono što tražim od vas, Braćo“, nastavi Borislav Pekić, „jeste da zaboravite svaku reč koju je izrekao Veliki Besednik, veliki retoričar, veliki komediograf, veliki putujući glumac, naš počivši Brat Branislav Nušić“, koji se prihvatio astala da ustane, da neće da se bije?
„Zaboravite sve osim jedne jedine rečenice. Da i ja citiram Gledstona: sloboda je osnova za razvijanje individualnog morala. Te, ukoliko ćete vi danas ovde izglasati samouspavljivanje Velike Lože ’Jugoslavija’, a pokojna Braća izvesno znaju šta budućnost nosi“, ako bi pogled mogao da uguši, Veliki Besednik bi se upravo, krkljajući, strovalio na patos, on je, međutim, i dalje napeto sedeo sa rukama na ivici astala kao da će upravo skočiti na Velikog Sekretara, „molim da mi se to odmah saopšti. Jer ću u tom slučaju uzeti slobodu, a sve u cilju razvijanja individualnog morala, još sam mlad i imam još mnogo da poradim na sebi, da pre tog sramnog glasanja istupim iz Bratstva. Mene uspavljivati nećete!“
Ko sa decom spava, popišan se budi, složiše se Brat Timotije i prof. dr Spasić, sad samo još fali da mali Pekićkin krene da se inati i ostaćemo ovde do Božića. Njih dvojica se najbolje slažu kad dođe vreme za ručak, a sada im već uveliko krče creva. Dočim se kraj rada ne nazire ni sa jedne od četiri strane sveta u opticaju.
„Hteo bih takođe da napomenem da odsustvo Najuvaženijeg i Moćnog sa današnjeg skupa možda i možemo nazvati nesrećnom okolnošću, ali činjenica da niko nije pozvao Veoma Uvaženog Prethodnog Velikog Majstora Brata Dušana Milićevića, sveže pokojnog, te stoga valjda ornijeg za rad od nekih drugih istorijskih eksponata, izaziva veliko podozrenje. Kao i ovolika nezabeležena pospanost Veoma Uvaženog Prethodnog Velikog Majstora, počivšeg Brata Đorđija Vajferta, kao da mu je, pribogu, neko nešto sipao u pivo.“
„Hrrrrrrk!“ stiže glasni odgovor sa jedine zauzete gostinske stolice na Istoku. Ovo je zaista teško povezati sa ocem srpske, ako ne i celokupne južnoslovenske, masonerije. Braća se samo zgledaše i već poče podgurkivanje oko dr Kićevca, dr Timotija i dr Ostoje, kad Veliki Muzički Majstor, Bane, ponovo presudi mimo bilo kakvog ložinskog protokola. Skoknu do Đorđija Vajferta i odlučno a nežno ga prodrmusa za rame:
„Brate Đorđije, Braća žele da im kažete svoje mišljenje o samouspavljivanju Velike Lože.“
Starac se trže, pogleda u Baneta kao da ga prvi put vidi, što i jeste slučaj, i odsutno reče:
„Ko, ja? Ne mogu. Ja sam danas umro po drugi put.“
Jebem ti, što je smrt laka, pomisli Veliki Muzički Majstor.

MIRJANA ĐURĐEVIĆ (1956), doktorka tehničkih nauka, profesorka, književnica. Napisala seriju od šest parodija na kriminalističke romane sa detektivkom Harijetom kao glavnom junakinjom: „Ubistvo u akademiji nauka“, “Parking svetog Savatija”, “Deda Rankove riblje teorije” (nagrada Žensko pero za 2004), “Jacuzzi u liftu”, “Prvi drugi, treći čovek – srpske legende” i „Čim preživim ovaj roman“. Takođe “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, non-fiction; romane “Treći sektor ili sama žena u tranziciji” i “Aždajin osmeh”; istorijsku metafikciju “Čuvari svetinje”, “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac” (regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne gore u 2009. godini) i “Bremasoni”. Živi i piše u Beogradu.