Posećivao sam jazbine koje su vonjale na ustajali duvanski dim, gde se mešao zvuk poker-aparata, audio komandi elektronskog ruleta i muzike sa radija. Forsirao sam zero seriju na elektronskom ruletu i proturao kroz ruke i do desetine hiljada evra. Da sam se snašao za više, više bih i ulagao. U svakoj takvoj rupi, sretao sam iste ljude. Ekipa koja se vrti u krug od kazina do kazina, poput kuglice na ruletu. Po takvim mestima kružila je priča da je nepoznati izumitelj ruleta ubrzo po pronalasku sprave izvršio samoubistvo.
Netačno.
„…Rulet je nastao na području bliskog istoka. Izmislisli su ga Arapi i u početku je na  njemu bilo 36 životinja. Kasnije je umesto životinja francuski fizičar i filozof Blez Paskal stavio brojeve. On se smatra izumiteljem ruleta kakvog ga danas poznajemo (A on se nije ubio). I tri stotine godina nakon njegove smrti rulet je jedna od najpopularnijih igara na sreću…
Najgora stvar koja može da vam se dogodi na početku kockarske karijere je dobitak. Ako čovek ode u kazino prvi put i izgubi sve… Pa mu se to dogodi i drugi put… Pa treći, peti, sedamnaesti put, nema šanse da se navuče. Možda mislite da je nemoguće da čovek uđe u kazino sedamnaest puta i izgubi sve što ima para? Hm…
Dobitak je inače najgora stvar koja će vam se i kasnije događati. Svaki dobitak vodi do bezbroj gubitaka. Što je dobitak veći, više gubitaka nosi sa sobom. Zamislite dušu čoveka koji je u stanju da izgubi više nego što ima, trideset i pet puta za redom i da na ista vrata uđe trideset i šesti put. Kako izgleda nečiji karakter posle trideset pet uzastopnih poraza?

* * *

„Imaš li sto evra na zajam do večeras?“, pitao sam Žiku, a već sam mu bio dužan trista.
„Imam“.
„Večeras vraćam, stižu mi neke pare iz Crne Gore…“
„Ma važi, čoveče.“

……………………..

Seo sam za elektronski rulet i uplatio hiljadu dinara. Uložio sam na zero seriju. Dobitak. Točak se ponovo zavrteo. Pogodak. Povećavam ulog i ponovo pogađam. Zero serija pada kao luda i ja dobijam vrtoglavo velike cifre. Dve hiljade, pet hiljada, deset hiljada, dvadeset hiljada, pedeset tri hiljade, sto pedeset osam jebenih hiljada dinara… Da li da prestanem? Dovoljno je! Točak se brzo vrti i usisava moj mozak. Nemam vremena da stanem i razmislim. Tek što pogledam dobitak ispisan na ekranu, kreće nova igra i ja ponovo uplaćujem. Dobitak! Dosta je! Ne, ‘ajde još jednom? ‘Ajde! Tap!!! Opet zero!? Sad više nema zaustavljanja! Krenulo me i trajaće još dugo. Biću bogat! Neću više nikad ništa da radim! Opet zero! Oho-ho, od ovoga može lepo da se živi! Već imam za polugodišnji boravak u Pragu. Dobro, nema veze, sad me je promašilo ali biće. Evo ga! Zero! Ovo je dan velike serije! Opet ćorak!? Orfanel. A sad? Ponovo orfanel. Možda bi trebalo da počnem da igram orfanel? Ne, ne! Sad će zero ponovo početi da hara. Još jedan orfanel. E, ovo počinje da me brine. Sad, sa ovim parama, jedva da mogu i do Sofije. Smanjiću ulog. Orfanel! Zatim 34, takođe iz te serije. Orfanel, orfanel, orfanel, orfanel, orfanel! Devet jebenih orfanela  zaredom!? Počinjem da igram nekontrolisano, do zadnje pare u džepu. Smak sveta! Gde ću sad? Kuda? Nemam više ni dinara! Nemoguće! Ne gube se pare tako brzo! Pa, malo pre sam imao hiljade evra u džepu!?
Ostajem da vidim šta će da bude sad, kad sam prestao da igram. Nula!?
Izleteo sam iz kazina užarenih očiju. Nije bilo potrebe da se laktam kroz gomilu, ljudi su mi se sami sklanjali. Neka ptica, mogla je da vidi koridor koji sa preda mnom otvarao, kao da sam pokojni Haile Selasije. Put do zgrade i ne osećam. Sivilo od ljudi i automobila koji prolaze u oba pravca. Gradska popodnevna buka, prosto me nosi prema mojoj jazbini.
Ušao sam u stan i legao na krevet. Ležao sam neko vreme i ćutao, a onda me uhvatio napad panike. Ustao sam, pustio disk Pavla Aksentijevića i počeo da rolam džoint. Zapalio sam ga, stao pored prozora i počeo da posmatram sivilo. Moj crni mačak Psiho, umiljavao mi se oko nogu. Odjekivale su srednjovekovne crkvene pesme i otvarale me tamo gde sam mekan. Zubi savesti postaju sve oštriji i agresivniji, počinje da me hvata nejasan strah, koji nekoliko minuta kasnije prerasta u pravu paniku. Bacam se na kolena i počinjem tiho da se molim:
„Oče naš Koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja i na zemlji kao što je na nebu; hleb naš nasušni dažd nam dnes; i oprosti nam dugove naše kao što i mi praštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas vo iskušenije, no izbavi nas od zloga. Amin!“
A onda sam krenuo mnogo glasnije i brže:
„OčenašKojisinanebesimadasesvetiimeTvojedadođeCarstvoTvojedabudevolja-
Tvojainazemljikaoštojenanebuhlebnašnasušnidaždnamdnesioprostinamdugovenaše-
kaoštoimipraštamodužnicimasvojimineuvedinasvoiskušenijenoizbavinasodzlo…“
Ponovio sam to desetak puta, a onda sam počeo da gubim koncentraciju i kontakt s Bogom. Misli su počele da mi lutaju. Počeo sam da obraćam pažnju na jezik kojim se molim.        
„Ej, ej! Stani malo!“, oglasio se neki glas u meni i započeo unutrašnji dijalog.
„Šta je sad?“
„Jesi li primetio da si u dva navrata koristio strane reči?“
„Da, i to preciznije: prva sintagma dažd nam dnes, bila je na staroslovenskom. Nju sam pokupio čitajući Majakovskog, Oblak u pantalonama u prevodu Bore Ćosića. Druga je vo iskušenije i zvuči tipično ruski“.
„Dažd? Zar to ne znači kiša?“
„Da, ali na starom srpskom“, nastavio sam da se preslišavam, testirajući znanje davno stečeno na univerzitetu. „Dažd je na staroslovenskom imperativ od glagola dati. Stara slovenska reč za kišu bila je d'žd, koja je kasnijom vokalizacijom poluglasnika u srpskom dala dažd, u ruskom dožd, u bugarskom je ostalo…“
Naglo sam prekinuo dijalog. Nisam mogao da se otmem utisku da sam totalno prolupao. Panika, koja se u međuvremenu bila primirila, ponovo je zarobila moj mozak. Opet sam zauzeo kvazipobožnu pozu u nameri da se molim Gospodu da me sačuva od „iskušenija“. U tome me sprečio zvuk telefona. Melodija The Final Countdown sekla je srpske crkvene srednjovekovne napeve, koji su treštali sa mog plejera, i vraćala me u realnost, razbijajući uzvišena osećanja u meni.
„Petar Mihajlović?“, čuo sam muški glas.
„Da?“
„Stigle su neke pare za tebe iz Crne Gore. Dođi na autobusku stanicu…“

……………………..

Već sedmi put za redom padaju orfaneli i mala serija. Još dva minuta tako i kraj! Nema više ništa! Nema nikoga koga bih zvao u pomoć. Svi krediti su potrošeni, sve kartice izbušene.
Obliva me hladan znoj, imam jak nagon za povraćanjem. Znojavom rukom pritiskam dugme i čekam da se zavrti još jedan krug. Kuglica čudno poskakuje, iskače iz sedamnaestice i zakucava se pravo u trideset pet! Moju omiljenu tridesetpeticu! Moj mršavi ulog je upetostručen!
Duboko iz mene izvire nada.
„Miki!“, zovem radnika kockarnice.
„Dolaziiim!“
Naručujem kraći espreso sa mlekom i čašu kisele vode. Odnekud znam da će ovo da potraje, da je ovo jedan od onih velikih dana.

Dragan Drobnjak