Šareniš samoća

Pomrli kraljevi

Daleka sreća

Draperije

 

Sav taj Klimt

 

84, 85…

 

Ruža u kosi. Nasumično –

osamdeset četiri, pet…

Još jedna Ofelija… Usnuli tirkiz.

Ukroti bol! Ovo je reka, brojimo. Pluta

lutalica, prosuta nafta. Rimuješ

sa mojim mislima grimase.

U vrtu šljunak, piljevina, korov,

stara testera, ptica na ljuljašci.

Zigfride, zašto?

 

Ruža u kosi, svilasti sjaj. Svet je

samo pokisla metafora – nasumično –

načini iščezavanja, prisećanja –

još jedna Ofelija… Osamdeset

četiri, pet… Ovo je reka, svedenost

na proticanje – siva sonata,

iznad vode lake kapi. Odričem se

prizivanja, obraćanja. Ukroti bol!

Kurbeovi oblaci, meka pornografija.

Na ulici prosute breskve,

zgažena igračka, piskava riznica.

Zigfride, zašto?

 

 

Krajem marta u našim krajevima

 

Putuješ da zaboraviš.

Smeješ se lastama, govoriš

o prelivanju, saplitanju,

gravitaciji.

 

Maslinasto. Heroina polomila nokat.

Zelene čarape

i suknja sa čipkanim rubom

ne stoje joj danas. Biti površan –

to je prelamati odsjaje, to je

laki ples na vetru, ekstaza!

Biti površan – gledati

pokisla stabla i mrtvo pruće,

besne reči na zidu, a videti –

samo boje, boje, boje.

 

Putuješ da zaboraviš.

Nosiš sa sobom suvišna znanja kao –

krajem marta u našim krajevima (ili)

zelena salata, rotkvice, anemone (ili)

fenomenologija samoubistva, proleće,

pa to je čisti strah (ili)

so i voda dijete, večna mladost (ili)

gumene bombone, da, one kiselkaste (ili)

pokisli koloseci, nema pobednika.

 

Unutra bori se plima,

jecaju galebovi, pali se slama.

Unutra veštice na mesečini

krvare i jašu.

Na današnji dan poželela si.

Procvala stabla i kandže.

Putuješ da zaboraviš.

 

 

 

Pena

 

Ovo šarenilo je tamnica.

 

Jurcaju čopori besni

na mesečini. Danima

sneg i vetar crtaju

na dlanu mapu besmisla.

 

Arapin stavlja

viski i hašiš

u nargilu. Krilata deca

u groznici.

 

Zauzdaj otkucaje, poveruj

ovom penušanju, dopusti dimu,

dozvoli prolazniku, poslušaj

neverni lepet, podaj se

strancima, prospi u bescenje

svoje demone.

 

Ovo šarenilo je tamnica,

veje sneg i Arapin stavlja

viski i hašiš

u nargilu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Cataracta senilis

 

Starački prsti,

iskrivljeni. Pogled

zamagljen, u sobi svetluca

korpa od pletenog pruća,

ormar, vitrina, stari kofer.

Napolju prigušena buka –

krcati kolovozi, pokisle cirade,

siktava žurba.

 

Hodnik, strmo stepenište,

hladni rukohvati, iskidana

beskonačnost. Dečak –

dobar dan – protrčava.

Teško disanje. Srce je

pakleni rudnik, pluća –

teški lokvanji. Govoriš

o šaci lekova,

o ništavilu.

 

Samotinja, to je

nepoljubljen pejzaž,

pokazivanje pauna, lepeza

drečavog perja – potok

i stena i slap – nežno

rasipanje. Dobre oči

kroz park, preko pločnika,

nogu pred nogu,

do kamenog trga.

 

 

 

 

 

Laki bolovi

 

Pusti me opet

da verujem, bila bi to

savršena smrt –

krijumčarenje svile,

kostiju, droge, iznutrica,

zatrpavanje krivice, kobno

komadanje – izgubiti se

u tuđim dvorištima,

posteljama,

 

dok prostireš čaršav,

belu ravnicu

(znam, zlu ne trebalo, stare

veštičje mantre, konci,

beli luk, petlova kresta),

vidim mirenje sa sudbinom

i vlast, dok prostireš čaršav,

belu pučinu, jer

 

besani smo svedoci,

na mrtvoj straži neprimećene ptice,

dva osmeha na puškomet, bilo bi to

savršeno bekstvo

(stari sofizmi: ti si ja,

ja sam ti, mi smo mi i slično),

u nedogled isplažena priča,

palacanje mislima,

laki bolovi –

 

znam, reći ćeš,

kosti su procvetale, puzavice

zaklonile zid i opet

jedan pogled s prozora u suton,

poneki suncokret i svaka

noć nam je kratka,

sviće već, reći ćeš, bio bi to

savršeni let.