0

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ, proza i poezija

Drame: Sistem (Narodno pozorište Užice, 2001), Zubi ( Srpsko narodno pozorište, Novi Sad, 2004)  Aladinova čarobna lampa (2007, Pinokio) i  Naš čovjek (omnibus, koautor) Hercegnovsko pozorište (2008). Zbirke drama: Bliskost( Svetozar Marković,  Zaječar 2006) i Posle Utopije (KCR Kraljevo, 2009) . Romani: Glečer (Dereta, 2007), Keltska priča ( Mali Nemo, 2008), Dva u jednom ( Mali Nemo, 2009) i Vođa (VBZ, 2010).
Knjige aforizama: Pij Sokrate, država časti (Matica srpska, 1998) i Neće moći (Alma, 2006). Teatrološke studije:  Kako je Tito razbijao “ Tikve“ (Narodna knjiga, 2005), Slomljeno slovensko ogledalo (Mali Nemo, 2010). Otkupljen mu je scenario za kratki film „Killing Moon“ (2009) na konkursu za „Beogradski omnibus“.

Dobitnik je nagrade Josip Kulundžić za izuzetan uspeh na polju dramaturgije (2004), druge nagrade Radio-Beograda za radio-dramu (2003), Vibove nagrade (2001) i Zlatne kacige (1997), aforizmi, nagrade za najbolji domaći tekst za lutkarsko pozorište (Novi Sad, 2007) i nagrade Mali Nemo za roman (2008). Dobitnik je teatrološke stipendije John McGrath, Edinburgh, UK (2007). Dobitnik je regionalne VBZ nagrade 2010. godine  za najbolji roman napisan na hrvatskom, bošnjačkom, crnogorskom ili srpskom jeziku.

Objavljivao je i objavljuje kako književne tako i stručne tekstove te prikaze u časopisima i listovima: Danas, Koraci, Booksa, Treći trg, Beton, URB, Reč, Male novine, ETNABraničevo, Kvartal, Znak, Polja, Gradina….  Svirao je gitaru i komponovao autorske numere u dva rok benda (South Park Team, Skribomani). Trenutno radi na solo projektu pod pseudonimom Billy Pilgrim.

Kontakt:
www.myspace.com/aleksandarnovakovicworks
www.myspace.com/billypilgrimbg

U nastavku možete pročitati odlomak iz Novakovićevog romana “Beograd 789”, ciklus pesama “Slatki pokolj”, kao i nekoliko priči ovog autora.

*********************

BEOGRAD 789

odlomak iz romana “Beograd 789”

Filipov psiho – test je prava psiho – drama. Zgrčen nad musavim fotokopiranim upitnikom štiklira odgovor na pitanje : „Da li smatrate da različiti narodi i pripadnici različitih kultura trebaju da imaju zakone i pravila koja vama nisu bliska ali funkcionišu u njihovoj sredini?“. Odgovor može biti: slažem se u potpunosti, slažem se, delimično se slažem, ne slažem se, potpuno se ne slažem. On se potpuno ne slaže jer ne veruje u bilo kakva pravila i zakone, demokratske ili despotske. To je sredio. Još samo da odgovori na 249 ovakvih pitanja. Pre toga je zaokruživao dva od pet geometrijskih oblika koji liče jedni na druge a pre toga je zaokruživao dva geometrijska oblika koji se mogu uklopiti jedan u drugi tako da čine savršenu kocku. Imali su dva a zatim četiri minuta za 40 zadataka. Sad ima neograničeno mnogo vremena. Nije popunjavao testove inteligencije od svoje desete godine. Tada je procenjeno da je njegov IQ 110. Ni danas ne bi prošao bolje. Možda i gore jer nema dana da se ne oseća bar pomalo  pomalo debilnije nego prethodnog. Posmatra svoje konkurente za radno mesto scenariste na PRIMA TV. Pognuti su nad teškim zadacima, svako od njih  pet za svojim stolom. Bradati kolega deluje kao starovremski general nad mapom ratišta. Izrazi na tim mladim licima variraju od mrgodnih maski purpurne boje do ravnodušnih lica ukrašenih oniričkim očima s kapcima na pola koplja.

Psihološkinja im ponekad uputi blagi osmeh iza naočara, namesti gustu tamnu kosu i upiše nešto u sveščicu. Prođe mu kroz glavu da test nije toliko bitan već njihovo ponašanje na samom testu. Ono malo reči što su izustili pri zvaničnom upoznavanju, njihov body language, zvukovi koje ispuštaju dok pišu, sve je to mnogo bitnije od samog teksta. Da li pomeraju usne dok čitaju pitanje? Na kraju krajeva, ko bi pregledao ceo test? Postoje, načuo je, određeni paterni pomoću kojih se može otkriti da li je lagao ili ne ali to nije bitno. Slagaće i ovako i onako. Svi lažu. Što da on bude izuzetak? Kancelarija u kojoj se nalaze gleda na teški sivi zid zgrade prekoputa. Iz monolitne mase boje slonovske guzice tu i tamo proviri narandžasta cigla posuta sa par fleka od maltera. Sunčev zrak padne na zid a zatim bojažljivo utekne, kao da ne želi da kvari bljutavi utisak.

Sedi pod veštačkim svetlom i grči se. Da li je narcisoidan? Da li je iskompleksiran? Da li je i jedno i drugo? Da li će jednog dana dobiti potpuni popizd, zgrabiti pušku i zaređati po komšiluku? Da li će posle svi govoriti kako je on bio fin, učtiv dečko te da niko nije očekivao da će to uraditi? Ili će se naći neki mudrica koji će tvrditi da je bio toliko normalan da je to bilo sumnjivo? Podiže pogled s hartije. Razgleda svoje sapatnike kao retke primerke. Neke od njih zna s Akademije. Da li će ovaj neupadljivi momak sa nagoveštajem podočnjaka zastati kod pitanja: „Da li alkohol pijete samo u društvu?“ Filip pomisli da će ova lepa brineta napisati na margini nešto o svom odnosu sa majkom, o tome kako su se stalno borile za očevu naklonost. Tu su i neka dva neobrijana, pseudoboemska momka, ni po čemu zanimljivi. Takvi obično biraju da se prvo izjasne kao humanisti a posle kao čovekomrsci i da, možda, nacrtaju kakvu bezobraštinu. Jedan od njih petlja oko praznog pakovanja cigareta. Kao nekom magijom među prstima mu se rađa papirnati čovečuljak. Povlači  ga malo iznad struka i iz njegovog međunožja iskoči pljosnati, pravougaoni falus. Smeju se šmirglasta lica kao da su u četvrtom osnovne i juče su otkrili čemu još mogu da služe njihove piše.

Napravi iskeženu grimasu, identičnu onoj koje je napravil ojedno od šmirglastih lica. Uvek je voleo da oponaša ljude. I uverk je bio uspešan u tome. Mogao je da bude glumac a izabrao je mastiljarski, scenaristički posao. I šta će on ovde, s ovim lakrdijašima? Zar nije svestan svoje titule? Šta ga je navelo da izabere ovaj posao? U struci je. Sasvim dovoljno. Sigurna luka daleko od virova free lancinga. Bilo je tu još nešto. Ovo je mesto za čoveka bez ambicija, bez kvaliteta. Okej, mogu tu da zalutaju i neki pametni, talentovani ljudi ali on nije taj. Nema tu žicu u sebi. Mislio je  da je ima kad je upisao Akademiju. Držalo ga je do treće godine a onda je diplomirao i završio priču o piscu u nastajanju. Ostao je sjaj u sopstvenom oku.  Ovde nema autorskih prava, kritika, treme, kreativne blokade. Nevidljiv je, autor koji to nije. Piše površne stvari za površne ljude poput njega. A sad, na rabotu. Nema nikoga u prostoriji osim njega i psihološkinje. Gde su su svi nestali? Završiće što pre s popunjavanjem upitnika. Mogao bi da se stvori pogrešan utisak kako je on zapitan nad svojim „ja“.  Još gore – mogao bi da se stvori pogrešan utisak da on ima svoje “ja“.

2.
Psiho- test je, Boga pitaj kako, završio uspešno i sad je došao do druge faze- razgovora sa mogućim poslodavcem, direktorkom televizije. Sedeo je u udobnoj kožnoj fotelji dok se ona nervozno vrpoljila na stolici sa točkićima, plastičnoj i, pretpostavio je, neudobnoj. Da je neko ušao u kancelariju pomislio bi da šefica referiše Filipu o stanju u televiziji.
– Radno vreme je od devet do pet. Slažete li se da sledeća tri meseca radite svake subote od devet do dva?- upitala je šefica.
– Slažem se- rekao je s tragom oklevanja u glasu.
– Slažete li da vaša plata bude….- i tu je lepuškasta devojka ovalnog lica rekla cenu.
– Slažem se.
– Da li si član Komunističke partije?
– Nisam i nikad nisam bio član Komunističke partije.
– Za koga? Za Partiju, za Tita.
– I koga još? Za Staljina!
– Da li se odričeš Satane?
– Odričem se.
– Da li se odričeš zapadne jeresi?
– Odričem se.
– Da li veruješ u Oca, Sina i Svetog Duha, trojicu jedinosuštnaju?
– Verujem.
–  A da li bi za platu prodao dušu Đavolu?
– Da. Doduše uz markicu za prevoz za obe zone, dodatak za topli obrok i mogućnost bonusa za marljivi rad i isticanje na poslu u iznosu od 20%.
Razgovor je mogao da ide i ovim pravcem i on bi opet, bez treptanja, prihvatio sve što mu je ponuđeno. Bilo je to „nema hoću- neću“ vreme, jedno u nizu „hoću-neću“ vremena slavne srpske „trt ili  smrt“ istorije.

3.
Intervjuisan je u petak. Rekao je da može da radi već od ponedeljka. I, tako je i bilo. Njegov drugi dom je postala islužena fabrička zgrada koja je užurbano preuređena u televizijsku stanicu. Rezultat ove „perestrojke“ bio je da je pola zgrade imalo taj ruševni soc-realistički izgled. Drugi deo zdanja je izgledao kao predstavnik bezlične biznis arhitekture s početka 21. veka. Bilo je u svemu i neke atmosfere konspirativnosti. U nekad fabričko dvorište, preuređeno u parking ispred ulaza u zgradu, ulazilo se provlačenjem iza teških fabričkih vrata. Tako se stvarao utisak da svako ko ulazi u zgradu to radi kao da ima neki greh na duši. Šta je unutra? Skrovište bande ili javna kuća? Možda oboje? Rekao je sebi, dok se penjao stepenicama  boje bele kafe koje su mirisale na novo, da ne sme da shvati svoj posao previše ozbiljno. Štaviše, ako nešto i treba posmatrati analitički bilo je to samo u službi umetnosti. Zapisivaće crtice, utiske i sl. Možda dobije neku zanimljivu ideju i napiše scenario, dramu, roman?!

Smestili su ga u kancelariju koju je video prilikom dolaska na intervju. Zamrzeo je na prvi pogled. Stakleni zid. Gomila stolova spojenih u obliku ćiriličnog slova „p“. Zaposleni, stisnuti jedni do drugih, izbezumljeno zure u fercerave monitore i kuckaju. Prozori gledaju na jebeni zid u koji je zurio na psiho-testu. Šefovi su u kancelarijama s druge strane hodnika. Njihove kancelarije su sa staklenim zdovima ali kod njih nema veštačke svetlosti jer gledaju na ulicu i park. Šeficina kancelarija je bila prekoputa. Na kraju hodnika, s leve strane, bila je Vlasnikova kancelarija, uvek u senci navučenih grimiznih zavesa. Niko nije video Vlasnika iako se svakog dana pojavljivao na poslu i održavao redovne sastanke sa šefovima. Bio je usamljenik, bez žene i dece.

Neki su verovali da Vlasnik živi u svojoj radnoj sobi a drugi da ima tajni lift kojim se spušta do garaže gde ga čekaju blindirana kola a zatim nestaje u nepoznatom pravcu. O njemu se nije znalo mnogo a ono malo što se znalo- bolje da nije. Preuzeo je pre nekoliko meseci ovu zgradu iz ruku pređašnjeg, četrdeset i trećeg tranzicionog vlasnika, pretvorio je u televiziju i poslovni prostor. Podigao je ogromni novi studio (zgrada ružnih sivih zidova koja je Filipu zaklanjala Sunce) i čekao pravu priliku da zablista na pasmurnom medijskom nebu Srbije. Ta prilika je, sudeći po mizernom rejtingu, bila van njegovog domašaja. Na desnom kraju hodnika bio je „Konus“, firma koja se bavila prodajom cigareta, puna užurbanih, vitkih ljudi naguranih u malim prostor. Niko od zaposlenih u „Konusu“ nije bio pušač.

Dobio je svoj sto, smešten s unutrašnje strane kraka ćiriličnog kraka slova „p“. Jednom rečju, svako malo bi neko prolazio iza njegovih leđa. Morao je da se pomera napred tako da bi se grudima zabio u ivicu stola. Podrazumeva se da je svako u kancelariji ili u hodniku u svako doba mogao da vidi šta piše. Pogotovo šefica koja mu je odmah dala prvi zadatak: pisanje zadataka za učesnike u bastardnoj formi „Velikog Brata“ –  „Vila Promaja“. Da skratimo priču: u podrumu televizije su obitavale strahotne medijske zveri iz pradavnih vremena. Tri meseca je prošlo od kad su poslednji put videli Sunce i, kako su stvari stajale, nisu smeli da ga vide još mesec dana. Trebalo je nečim zabaviti ukućane laguma ali i publiku posustalog entuzijazma. Što više ideja to bolje. U Filipovoj ideji se rodila sledeća ideja: Zaboravili su na učesnike rijalitija. Kamere isključene, televizija rasformirana. Niko im nije rekao. Niko nije gledao. Na kraju se omraženi propaliteti jedu međusobno u slast dok poslednji od njih ne umre od prežderavanja.

Filipovo okruženje nije bilo ni najmanje neprijatno. Naprotiv.  Bio je jedini momak u kancelariji a oko njega su bile privlačne devojke i žene. Njih devet. Kostimografkinje, scenografkinje, muzička redakcija. Blažen među ženama reklo bi se. Avaj, bile su udate, u dugim vezama,  sveže razvedene ili u povremenim vezama. Prihvatile su ga kao prekvalifikovano akademsko posvojče, bubalicu bez ikog svog. Toliko o njegovim šansama da pored plate dobije i neki romantični bonus. No, nije sve bilo tako sjajno. Svima je nad glavama igralo pitanje:” Ko će biti otpušten?“ Atmosfera u firmi je podsećala na low budget varijantu rijalitija multimilijardera Donalda Trampa “Apprentice”. Jedina razlika je u tome što su se zaposleni borili na život i smrt za 400 jura. Na poslu su “grizli” svi redom. One iz unutrašnjosti  je razumeo- nisu imali gde nemaju gde. Imućni Beograđani su to radili iz drugog razloga- bili su gladni tuđe krvi što ne znači da su ljudi iz unutrašnjosti bili na dijeti.

Saznao je i neke korisne informacije. Ne treba koristiti mobilni u hodniku. Ne sme se stajati u kancelariji duže od pet sekundi jer će se činiti da bogoradite. Ne smeju se stavljati torbe na sto (mogu ali ćer vam možda reći da ih sklonite). Za stolom se može jesti (nema menze) ali gazda to ne voli. Pušači mogu da puše na određenim polulegalnim mestima dok se ne kaže suprotno. Svako može da napreduje za pet dana i da bude otpušten za pet sekundi. Nikome se nikad ne kaže zašto leti s posla. Desetoro ljudi je dobilo otkaz za tri sedmice a zašto? To je velika misterija. Kafemati izvlače pare a neretko su zaglavljeni. U  klozetu dominira sledeći natpis:
Poštovana gospodo, upozoravamo vas da sem (osim, dopisano) wc- papira ništa drugo ne bacate u wc- šolju! U suprotnom, svi klozeti će biti izvan (van, dopisano) upotrebe! …

*********************

CIKLUS PESAMA SLATKI POKOLJ

Zašto si podigao ovaj spomenik?

Zašto si podigao ovaj spomenik?
Eno ga, ko krnjotak krnjeg zuba
na prilazu Novom Sadu-
fali mu pola slova boje zubnog pleha
i smisao.
Nazirem datum i nagađam-
izginuli ljudi u Drugom svetskom ratu.
Ali ko, koliko njih, kako, od koga?

Zašto si ga podigao, hajde, reci?
Da kažu da si se setio?
Da kažu da ti je stalo?
Ili da ne pričaju o prolivenoj krvi?
To li je?

Šta bi pričali kad spomenik
ćuti za sve?

Слатки покољ

Пробуди се у испринтану зору, не трљај очи
док твој дух лута
између трепавице и зарозаног капка,
Гајгеров бројач што брзином пужа
јури ка епицентру експлозије-
то је крцкање костију под темељима
твоје нове зграде,
слој за слојем праска и мрви се,
прави а као шећерни костури
под зубима мексичке деце на Дан Мртвих,
слатки покољ-гозба за археологе и историчаре.

Те кости не притискају твој храм
како с неба тако и из земље,
ти су пагани рођени у погрешно време
и због тога, некрштени, у вечним мукама
а ти си миран, срачунат и поравнан,
клањаш се себи сакривеном иза  једног Бога
који има три надимка и псују га са 333 псовке,
дао си новац за храм уз гаранцију да се Његово име
ту неће чути и нема га вековима
само ташти гласови монарха и бек вокали пајаца-појаца:
„Ово је моје ја сам платио ја сам подигао
Ово је моје ја сам платио ја сам подигао
И овде сам ја Бог во вјеки вјеков амин!“
обезбедио си себи и породици
хладовину мермера и вечну хвалу за живота
а боље од тебе сахрањују изван гробља,
трампио си златне свештенике и дрвене калеже
за дрвене свештенике и златне калеже,
Проповеди на Гори си близак
мање од предака сраслих с јагњећом кожом
и кунеш Му се да си спалио храстове тотеме
и да на месту паљевине ништа не сме нићи
наредних хиљаду година или нешто дуже
а посадио си идоле у темељима храма
као дрвена јаја у ускршњу кошарицу
и крстио си децу именом племенске звери
појећи их млеком са две капи суседске крви
a заставе липицанерске трибалне славе
си предао земљи, не могу порећи, све три
а сашио милион и три, све различите и све исте
и готова работа, само да се измакнеш и кажеш
сломљеним гласом: „Децо моја, вукодлаци,
радите како вам драго ал’ немојте много!“
да запамти историја да си био умерен
а деца су кренула у љуту похару
додајући археологији слој по слој
и дерући кожу својим ближњима
оставили су само тебе,старца
да правдаш изостанак из људске врсте:
„демони, омађијани, заведени,
ратна психоза, депресија, криза,
хибрис, хамартиа, охон ис охон о,
предестинација, фатум, силе зла,
бла бла бла бла“
а нема утехе-
све је ово направио
човек.

И кад су и последњем непријатељу
одрали кожу као некад јеленима
вукодлаци су осетили мирис
који је некад титрао у ноздрвама
Пер Гинта кад је стигао
до самог срца луковице коју је љуштио:
дашак влаге плитке земље
и ништа.

Човек средине

Ја сам човек просека у својим крајностима:
гласам за демократе и верујем у јудеомасонску заверу,
свака силиконска дојка и пластична брадавица
одбљесак су зенице и беоњаче свевидећег ока,
закрпи ми рупу новчанику-заборавићу ону посред чела
јер желим да се искључим и привремено умрем
спустим претешку главу на амбалажу кожног троседа
од две хиљаде евра, отплата у року од две године,
дај ми седатив да убијем бљузгави осећај живота
мада шта вреди сада олакшавање неумитног
ако је дупе седело на хладном седишту линије 601,
није овај свет за мене, ученог да будем скупа курва
гладног мириса свежег, мириса  новог стана, младе жене,
кад је мој новац фришак испод пресе и ја сам такав
и ништа од пре не постоји,ни удаљени гробови предграђа
ни откопана губилишта у прекјучершањим вестима.

Mengele je umro kao lep starac

Mengele je umro kao lep starac na brazilskoj plaži,
Artukovićevu presudu je prestigla smrt od starosti,
Nikson i Buš su ruku preko kostiju  otkrckali u istoriju,
Milošević je umro u toploj ćeliji od  nečijeg srca,
Karadžić se u potaji bavio alternativnom medicinom,
Hitler je sebi namenio metak i falsifikovane dnevnike,
Pinoče je iz senatorske stolice skočio u paklenu jamu
i  sve opsesije, frustracije, manije, fetišizmi, perverzije,
prežderavanje, prejebavanje, isihazmi, okultisti, vizije,
tajne službe, duhovnici, sektaši, istorijski susreti,bolesti,
fama sitnog zločinca  živi duže od sećanja na svaku žrtvu
čiji će se  izribani ćošak  istorije već danas zvati nikad
i sve to za bolji tiraž i skok prodaje izbeljivača za 0,5%
i sve to za fine ljude koji vam nikad neće pomoći
i sve to od holokausta do trača- samo za našu zabavu.

Eто мене

Вратио сам се, вратио сам се
I will go, I will go
кад ратовање поново отпочне
из ове земље у којој сам рођен
у земљу којој нећу бити војник
вратио сам се, вратио сам се
нема оних шара у тартанима
не оних које сам тражио- потписујем.
Анализирао сам илуминације помно
The Book of  Kells, page to page,
тражио објашњење, Venerabilis као Beda
у митским бићима изниклим из слова
а они кажу-ма јок, то је због украса,
слеп од туристичког калеидоскопа
глув од гајди, светлих, чупавих обрва
спуштених ниско као небо изнад Дерија
вратио сам се у моју фенси зграду
мирисну од фарбе, струготине, креча,
чоколаду за кување побијену у ледину,
спустио сам се са планина Dun Eadana
на песковити, каљави  друм за Вождовац
и сећање заискри понекад као uisce beatha
скривена под мајицама и пешкирима, ех тих
слатких осамнаест рођених у бачви шерија,
златасто опасне као крила сокола на мом прозору
док мрсном њивом испод прозора иде сељак
тера козе, ђаволске животиње и тера кера
вуче га земља наниже, ни градска ни сеоска,
њему у сусрет клизе ловци у маскиркама с ратишта,
неми као после битке, са птичарима, гордим
онако како то само слугерање могу бити,
а о ловачким појасевима клатаре фазани
бескрвни, са смарагдним одбљеском перја
полетеће поново, али препарирани, морају
јер овде  је сезона лова стално отворена
а смрт је ништа  друго до тричав изговор
I will go, I will go

*********************

ВАН КОНТРОЛЕ

Паклено је ово место. Где год погледа Виктор види само окрњена лица, жућкаста,  офуцана колико и сценографија овог треш прибежишта. Многи пале цигарете и сакривају се иза дима и полумрака као Бланш Дибоа у „Трамвају званом жеља“. Вентилатори  раде и врата су широм отворена али не осећа ни трачак ваздуха. Живота ипак има.Могуће је да Бог бдије над свим овим сподобама али не и над њим и, сасвим сигурно, не данас. Закључио је још много пре у много  места попут овог да се ништа неће догодити. Митске приче о упознавању у ноћним клубовима спадају у прошли век.ови људи се неће дрзнути да понове грешке „предака“. Разбацани су по клубу, у ситним скупинама, преокупирани својим клановским причама које су толико пута прежвакане као да оно мало животног сока што је било у њима није већ исисано са првим загрижајем стварности.

Мења визуру, намешта проређену косу, стреса раменима  .Зури у своје безобразно мало пиво које је у року од пола минута спало на две трећине а да га није лизнуо. Ако је било каква помисао о томе да ће се нешто занимљиво збити вечерас икад постојала она је одавно распршена са мехурима пива који су нестали у тој једној „трећини“. Прави згађену гримасу. Као да му је неко пљунуо у пиво и пружио му лажну наду да је та пена која га мами заправо пиво. Ништа више до смрадни мехурови који се дрско расплињују пред уморним очима које носе коју деценију више у себи.

А онда долази ново друштво- буцмасти момак у два броја мањој кошуљи и његова девојка ,неукусно офарбана у црвену која краси британске поштанске сандучиће. Ухватила је „стриперску шипку“ на средини подијума и трља своје међуножје о њу. Забацује главу уназад као слуђена ждребица.
“Sex bomb, sex bomb,
you are sex bomb!”
-Свингери. Жена баца удицу а онда се муж убацује кад наиђе довољно пожељна жртва-каже момак до њега са жалостивим осмехом, као директор који ми се вајка што је баш у овај локал залутала штићеница његове институције за смештај сумашедших. Не гледа свог сапатника и каже, више за себе:
-Паклено је ово место.

Саркастични момак који седи до Виктора је Ненад, висок,  мршав, блед са дугим и танким носом. Крије се иза леноновских наочара и рокерског имиџа који подразумева црну јакну са нитнама, црни, сад више сиви џинс, цигарете и често намрштено лице оивичено дугом светлосмеђом косом. Пред Виктором не мора да се сакрива- знају се већ двадесет година, побогу. Бољег пријатеља није имао и бољи пријатељ му није остао. Његов једини пријатељ. И нико не би рекао- а он зна- Ненад је геј. Рекао му је то пре дванаест година. Било је, првих годину дана од  Ненадовог „изласка из ормана“, малих знакова хомофобије које је Виктор показивао. Зазирао је да га пита о особама с којима излази, о томе како је провео дан или о „другачијем осећају“ који хомосексуалне преференције доносе. Заправо, изгледало је да, пренеражен  пријатељевим преображајем,  не жели да га повреди. А желео је. Прва реченица која му је заиграла на врху језика у тренутку кад је чуо непријатну вест била је: „Зашто, скоте?“. Јасно је да је никад није изговорио. Његов пријатељ је ипак то осетио и рекао:
– Схватио сам да су мушкарци оно што желим. Не брини, не желим да спавам са пријатељима. Нико од вас ме не привлачи. Схвати, то сам и даље ја само имам такав сексуалан порив и то је све.Ствар укуса, капираш?

Наравно, било је то превише једноставно објашњење. Требало је да прође годину дана па да се опусти и схвати да ће све бити исто. Ненадова „стрејт маска“ је , на срећу, била део његове праве личности и нико није ни посумњао. Био је само један од ексцентричних рокера и то је све. На глупом канцеларијском послу који је добио преко породичних веза нико није постављао питање, друштво је чувало тајну, родитељи се нису бринули (ко зна, можда су и знали?) па што би се Виктор бринуо? „Бар није почео да носи ружичасто“ тешио се Виктор.  Испрва му се чинило да ће се променити поред таквог  пријатеља и изгубити интерес за женем али није. Штавише, безуспешно их је јурио као и пре. Четвртаст, гојазан и онизак, Виктор није спадао у  оно што се сматра заводницима. Недостатак лепоте није надокнадио шармом и „личношћу“ . Био је  преплашени несрећник који је повремено плаћао проститутке за секс у којем ни најмање није уживао. Није био ружнији од већине мушкараца али је мањак самопоуздања убио и оно мало шанси које је имао.

Једном му се, додуше, догодило да се није „алармирао“ кад је требало. Проститутка је то приписала треми и замору, узела паре и отишла.  После је, под тушем, згађено перући сваки милиметар свог бледог, пониженог, посрнулог  тела, замишљао како касапи Ненада огромном мачетом.  Сигурно му се на неки перверзан начин увукао у мозак и одузео му сву мушкост. Желео је да га зграби за то уображено лице, расцепи га на пола и пљуне, да га баци на под и изгази својим стопалима која су се, као и његов уд, смежурала од получасовног прања. Није се три месеца јављао Ненаду а онда је скупио паре, платио проститутку, уживао у осредњем сексу, замислио омиљену порно глумицу, свршио и назвао га. И од тада се чују скоро сваки дан. Иако је све било  у реду ,слике бруталне, језиве оргије над телима свих који су му се икад замерили нису престале да га прогањају.

Не треба двапут рећи да су многи били на том списку: од момка који га је нагазио у аутобусу до најближих. Страх од казне је био једино што је стајало између убиства и малог огорченог човека. Био је под сталним притиском и , да се претворио у претис-лонац, пиштао би на све стране.  Пар пута је ухватио себе да булазни  у пијанству, на журци, у неком мрачном углу собе, са речима  које су заударале на крваво лудило на уснама.  Кужне мисли  би наврле одједном, без објашњења,  не би ни чу осебе како их изговара а оне су већ биле ту, жариле  све око њега. На срећу сви су, као што је и код Едгара Алана Поа био случај, његово лудило приписивали пијанству а не обрнуто. Неретко се дешавало да код њега дође до потпуног искључења свести и рупа у сећању с првим вибрацијама јутарње мигрене.

Опијао се у правилним временским размацима,  вагајући тренутке у којима је очајање било највеће. Оно што га је чудило било је то да је после пијанства често замишљао како налази савршену девојку и живи с њом срећно до краја живота. Хватао се за сламку на којој је ситним калиграфским рукописом било исписано да сваки човек има право на срећу а ли би се тај сламка тако брзо измигољила и оставила траг настимла на његовој краткопрстој шаци. Убеђивао је себе да је добар човек, вредан запосленик осигуравајућег друштва, да га родитељи и пар ректих пријатеља воле, да је успешан, да ће добити унапређење и нешто урадити од живота али није ишло. Мучење  би почело чим би му се било ко приближио и нарушио привидни мир. Тако је, један од Ненадових пријатеља (само пријатеља) којег је упознао на једној од оних необавезних седељки  намењених томе да морате причати са најближим до себе или ћете полудети, упознао Душана. Образован, пријатан тип с којим би многи радо попили коју чашицу или више, што Душану очигледно није представљало проблем. Иако уметник, Душан није боловао од егоизма који је Виктор по дифолту приписивао овој бранши. У разговору није чак ни у назнакама подвлачио своју привлачност супротном полу, нити је говорио о својим сликарским успесима, продатим платнима, изложбама, није се разметао било којим од бројних талената које је имао али га је опет пробуразио са само неколико реченица:
-Знаш-говорио је Душан, благо зацрвењен од јевтине вотке- срамота је да признам али мислим да сам дошао до тачке у мојој вези са  Иреном да не могу више. Схваташ, не могу! Не, није то што ти мислиш. Навучен сам, потпуно, непоправљиво, доживотно, разарајуће навучен на Ирену. Само сликање ме накратко извлачи из слатког бедака али и то само накратко. Након три замаха четкицом ја сам већ с њом. Мислим да сам у стању потпуне алармираности. Зовем је седам пута у току дана. Веруј ми, звао бих је и више да смем. Она ми је рекла да је то већ претерано-седа-осам пута у реду али пре… не смем да ти кажем ништа осим да су ми стизали петоцифрени рачуни за телефон. Некад сам, кад бих остао сам у атељеу знао да, знаш, удовољим самом себи. Више не, не могу да доирнем самог себе а то је, мастурбација, тако нормална ствар. Попушта тензију, капираш?  Више не. Чини ми се да то немам право да себи радим. Једном је нисам видео три седмице и полудео сам, болеле су ме препоне,  будио сам се, превртао, забијао главу под јастук. Пар пута сам се додирнуо само мало, вршком шаке и расплакао се као последња… А кад се опраштамо ја желим да је још једном додирнем , миришем,. Да постоји начин ја бих прошао кроз њену кожу и потпуно је прожео. И не бих се ту задржао само зато да бих могао да то урадим још једном и још једном и још једном…

Душан је човек којег би већина људи желела да види у блату. Што више таквих, лепих и паметних буде у блату то ће више среће, утехе и наде бити за оне неостварене. Да Виктор дође на власт за мање од двадесет и четири сата би нестао сој Лепих Људи. Урадио би оно што пет хиљада година назови-цивилизације/варварства, светски ратови, геноциди и гасне коморе нису успели. Не би остало ни спомена на лепоту. 

А сад је у дискотеци, усамљенији но икад, поред свог друга, педера. Кући га чека његова супруга Васја. У вези су били три године. Робијају две године у браку. Јуче им је била годишњица. Заборавио је.  Васја се није љутила. Није је то превише изненадило од неког кога „људи тако лако заборављају па што он да се неког сети кад не постоји“. Дебела, вечито незадовољна, рошава крава. Мисли да је главни успех пустити неког несрећковића да излети из утробе. У колевци је сад, њихов плод. Спава мали Милован, у сновима, толико мали да још не мора да се заварава да је изван злог света у којем живи његов отац.

Можда ће једног дана бити леп и интелигентан мада сумња. Радује се и плаши тога истовремено. Ненад их је спојио, опет он! Какав Херувим такви и младенци. Тада је била повучена, плашила се свега од прехладе до нуклеарног рата. Увлачила се у његову постељу да је згреје, мршаву, са чудним осипом по леђима. Прибијала се пијавичасто уз Викторово  ваљкасто тело. Знала је и да каже неку лепу реч, неки ситан комплимент који би му помогао да заспе као скоро задовољан човек. Није му сметало ни то што је почела да се гоји ни то што је имала израз лица као да је управо прогутала грејпфрут колико те ситне очице из којих  је, то је открио тек пред олтаром, са нахереном круном од злата на глави, севала ситна злоба какву у литератури имају само вечите уседелице. Осамљивао се тако пред њом, у некој врсти интерне изолације, без могућности да изјури из сопствене коже.
-Остани овде и суочи се са проблемима као човек!- викала је на њега.
И остајао је и трпео. То није личило на мушку борбу. Као што је рекао  Душан оне вечери која му је истранжирала срце: „Мушкарци издрже а шоње трпе“. Виктор је трпео. Нема милости у брачном животу- само бескрајан рат у којем се крвари, седам, десет, некад и педесет година а умире по неколико пута.Тамо негде тамо неки сликар умире од овисничке кризе или слатке смрти док он мења пелене и збраја једну те исту хрпу рачуна по десети пут. И њу је желео да убије али никад није био тако маштовит као код других. Требало је ударити кад тренутак дође, у афекту, без премишљања, једном, прецизно и завршити ствар. Да ли има довољно снаге у рукама за тако нешто? Који је то тренутак?  Да ли је боље отићи у затвор или лудницу?

Прилазе им два момка у белим кошуљама. Они су раскопчали своје одоре до тамних пупкова, длакавих колико и њихове гузице. Један од њих, онај нижи и маљавији, наслања се на њихов сто леђима. Лежерно пије „Хајнекен“. За трен очеше Ненадову шаку. Како су се препознали? Можда је само случајност. Виктор се мршти- жели да изгледа што мужевније, као да је неки каубој који пије виски после дугог јахањa. Каубој? Као онај из „Планине Броукбек“? Показаће им да је стрејт. Само да је овде Васја видели би они да имају посла са хетеро особом. Oна изгледа као „камуфлажа“ за љубитеље истог пола. Ненад измиче руку. Дечко ослоњен на сто баца благи, заједљиви осмех преко рамена.  Даје знак свом другару и одлазе, оставивши полуиспијена  пива на столу.
– Ионако није мој тип- примећује суво Ненад.
– Ко то?
– Приметио си а сад питаш?
– Не, нисам. Онај у кошуљи? Ма, не знам ја то.
– Ниси ваљда љубоморан.
– Нисам. Ја једноставно то не волим. Мислим то, мување као такво. Давање сигнала, играње око некога, смарање, понижавање. Ја стварно не знам чему тај ритуал.
Ненад га слуша са смешком за који није сигуран да ли садржи подсмех или разумевање какво се осећа према тешко исфрустриранима. Шта може Виктор, он је само жртва друштва опседнутог фитнесом и лепотом, зар не?
-Ти не волиш кад се било који људи упознају или си само хомофобичан?
-Не немам ја ништа против смувавања…
-Ако су у питању мушкарац и жена?
-Не, не мислим то. Ја сам само…
-Мизантроп?
-Па, ако ти инсистираш!
-Онда још једно пиво, да убијемо ту мизантропију. Важи?

Иде још једно пиво. Благо је припит. Музика се убрзава, старомодни лајт шоу ферцера. Заборавља се. Више није толико ружан а стари хитови га враћају у време кад ове друштвене игре нису биле потребне. Завучеш се у собу и слушаш музику у тами и нико не прави питање. Депресиван си и тинејџер, кажу.
“I am creep, I am weirdo,
What to hell I’m doing here
I don’t belong here…“

То је тада било тако нормално, искрено, а сад, сад сви желе да имаш срдачан осмех на лицу или ћеш, ако промениш тај фацијални грч макар на трен, нестати из списка запослених. Намести неки пријатнији глас, будси сигуран и стабилан, стрељај и скенирај тим оком, убеђуј их да ћеш их повалити под палмом ако потпишу осигурање, тааако! Посматра девојке- сад је клуб много пунији и неке од њих му се чине прилично лепим. Помисао да би можда с неком од њих  желео да легне га плаши. Пре или касније нека лепушкаста ће попити коју више и сешће му у крило. Можда ће се узбудити и шта онда? Да ли ће издржати до њене куће или неког хаустора? Ништа горе од пијаних жена- постају праве бахаткиње које су немилосрдне ако мушкарци ропски не испуне њихове жеље. Његов уд мора бити на готовс, стално! Ненад га гурне лактом:
-Види, онј мршави тамо, то је онај порно глумац!
-Не занима ме његове огромна утока!
-Откуд знаш да је огромна?
Стварно, то је онај тип из „разузданих Београђанки“.Чини м у се да се тестиси увлаче у стомак.
“She grabs the nearest passer by
She lost control again…”
–  Гледаш девојке?
– Видиш и сам- одговара мачистички.

Поред њих седају две девојке. Она до плесног подијума jе службеница, има око тридесет и пет година, опрала је косу пре пар дана, позајмила крпице од млађе сестре као да ће младост да пређе на њу. Зна такву сорту. Ради све да побегне од обавеза: цигарет пауза, хитан разговор, жалост у породици, све што треба само да би своје бедно постојање заменила неким другим нивоом полуживота. Њена другарица је пет-шест година млађа, и даље је скоро па  девојчица. Има леп профил, као холандска луткица , предивна плава, коврџава коса, љубичаста дуксерица. Скоро да нема груди. Можда су јој брадавице осетљиве? Танка је, као Васја некад. Ненад се окреће према њој и нешто мрнџа. Наручује дупли пелинковац.  Плавуша му благо додирне длан. Пита га нешто. Збуњено клима главом. Претпоставља да га пита да ли често навраћају. Она се смешка и пита га још једном. Сад је чује.
-Шта мислиш о дечку до тебе?
-О Ненаду?!
-Не, другом!
До Виктора, с леве стране,  на тапацираном зеленом седишту, седи дечко мирног, лепушкастог лица. Има криве зубе и пивски стомак.
–  Не мислим. У реду је, ваљда.
Ненад се ортачки нагиње према њему и скоро па виче:
-Допада јој се тај тип али је мало стидљива.
-Направи сама први корак и све ће бити у реду-каже хладно девојци. Није му јасно, загледа момка док овај не упиљи своје водњикаво плаве очи у његово лице. Боже , такав несрећник неког занима а он, шта је он сад?  Ненадов љубавник? Драга Савета?
-Еј, знаш шта ме питају?- довикује му Ненад.
-Шта?
-Хоће да плешемо с  њима.
-Чекај, али њу занима….
-Да, он је баш симпатичан момак. Хајдемо!

Ненад га хитро  граби за раме и извлачи на средину подијума. Девојке већ плешу. Нема у томе никакве провокације, исмевања и то њихово отворено држање га чуди. Чак му и службеница удељује нешто што  личи на охрабрујући поглед. Осећа се чудно, као да је поново на прослави матуре само што је тада завршио испод стола у десет увече, излечен од треме прошверцованом вотком . Не сећа се кад је последњи пут плесао са девојком а покрети су му као да је  међу додолама а не у рокерско-клошарском свратишту. Мораће да се опусти. Наилази момак са послужавником на којем се клати тропсратна кула од стакла. Још један дупли пелинковац. То ће довести ствари на своје место. Плавуша игра стидљиво, као што јој и приличи. Прави ситне кораке,  благо кокетно пребацује косу преко ружичастог уха. Виктор прави нешто као покрет према њој,чини да ће је узети за руку а онда наставља да призива кишу. И сад је ту, пред њим. Сама је дошла. Да ли је могуће да је занима? Не она само све време гледа преко његовог рамена. Покушава да на неки начин исконтактира Ненада али се он одавно запричао са плавушином другарицом. Нека наивчина би помислила да жели да је одвуче у кревет. Можда само размењују искуства о мушкарцима, мисли Виктор.
„Jealousy, turning sands into the sea,
Turning to sick lullaby, choking on your allibies…“
Спасио га је келнер – закаснели дупли пелинковац је стигао у прави час. Бежи назад за сто. Прави се да проверава ствари. Јакна, торбица, новчаник… Никад се не зна са  људима данас. А онда гутљај, па два, три, серијски. Самоћа не постоји кад је пиће близу. Та девојка, могло је нешто да се догоди- можда само да је рекао како је  онај са хмељним бојлером лош тип за њу, да је показао да му је стало. Па шта ако је ожењен  и има дете? Ово није превара- ово је оно што је требао да уради кад се оженио. Човек који је отпутовао времепловом  не може се окривити за садашњост. Нема одговорности за вечерашње поступке! Плавуша је требала да буде његова уместо оних дрмофуља којима  је напунио џепове  и он сад само враћа своје. То је то. Спустиће се на подијум и рећи јој све, било шта, нек цркне онај плавооки. Где је он?!

Већ је на подијуму. Причају као да се знају сто година а ту је и ненад са задовољним кезом да ли је  то он смислио? Сигурно јесте. Додирује му руку на онај исти начин на који је његову додирнула пре неколико минута. Али, Виктор није намењен, Виктор никад није намењен.Имају близу тридесет и зна се куда то води. Нема много мимикрије. „Симпатични Момак“ пита „Стидљивицу“. Ево, узима га за руку и одлазе.
“There they go
Sun shines from their behinds
And pretty girls make graves”
-Ненаде, шта је то било?
-Како шта?
-Отишла је с њим.
-Да ниси љубоморан.? Па ти си ожењен- одговара гласно ненад. Службеница га сигурно чује.
-Да, а ти си педер! Слушај, он је педер!!!
Не гледа Ненада у очи. Свестан је своје крхкости, кукавичлука, покварености и може да живи с тим само не жели конфликте.  Зна да је његова освета бесмислена и да ништа неће променити. Има ли доказа за оно што виче, има ли смисла у целој овој шаради? Нека, нек и њега заболи, нек осети како је то кад си проказан и усамљен!

Следеће што му долази у смушени мозак је да трчи уз клизаве степенице, према површини. Град га сачекује блазирано хладан. „Пара Вечери“ нема на видику, само Виктор и његов гнев. Труди се да нађе место у себи које вапије за топлином и загрљајем али налази само хемикалије које желе да побегну из желуца. Ослања се на канделабр и бљује црвену течност у млазовима. Бесмислено је да обећава себи да више неће пити. Ненад ће изаћи, тражиће објашњење. Можда га нападне с леђа? Не треба ни брисати уста. Само да појури кући и тој проклетој курвештији коју је испросио док је заударао на вињак и хормоне. Вратиће се сину, да му се освети, да сагледа лице човека који га је створио из пожуде и диктата о продужењу врсте. Ненад само што није наишао.  Чује трупкање на степеницама и трчи преко улице, далеко, не обазирући се на свет, псовке, трубе, на трамвај који је на два даха од њега.

*********************

TANKI ZIDOVI

Ponekad mi se čini da je život u gradu a naročito život u višespratnici ništa drugo do život unutar nekog bizarnog muzičkog instrumenta kao što je recimo melodika. Dobro vama ona nije neobična ali meni jeste valjda zato što je, prvi put kad sam je video, kao petogodišnji dečak, sva u raznobojnoj dugmadi i sa balavim piskom u ustima sina mojih komšija,  ispuštala je neobične zvukove. Podsećali su na škotske gajde po kojima skače ovca. I njen izgled, kao neke bebi-klavijature u koje se duva. Prava pišurija. Pre nek idan sam u nekom kafiću video tipa koji pomoću ove skalamerije štimuje gitaru neposredno pred nastup.
A ja živim u takvoj napravi. Zaista! Moja zgrada izdaleka izgleda  kao melodika boje čokoladnog mleka zabijena u tvrdu ledinu. Kad padne mrak i popale se svetla u zgradi zlatasta, žuta, narandžasta, bledo-zelena, pa čak i crvena. Nije to toliko zbog boje lampe ili sijalice koliko zbog različitih zidova. Jer, nije isto ako neko ofarba svoj zid u monotono belo ili bledu kajsiju a pogotovu nije svejedno ako svoja, do juče bela vrata, bojadiše u jarko narandžastu. Nije svejedno, ni najmanje!
Ima i drugih sličnosti sa melodikom: puna je bakterija tj. ljudi koji zamenjuju bakterije u melodici. Ljudima se često čini da žive besmislene živote i da ne vrede ništa više od ameba ili paramecijuma. Plaše se vetra a naročito promaje koja ih može razboleti ili nešto još gore a ako naiđe neki tajfun onda im nema spasa baš  kao i jednoćelijskim oranizmima kad neko dune u melodiku. U najboljem slučaju će proći kao kratkoročni paraziti. Slično važi i za mnoge ljude, naročito one na uticajnim položajima.
Stanovi predstavljaju kako dirke tako i komore koje se nalaze ispod njih. U komorama se, uz pomoć daha plus pritiska dirki stvaraju tonovi a obično su tu i tanke membrane čijim treperenjem se postiže onaj fini treptaj magije. Ponekad mislim da smo svi mi ,svi ljudi, membrane muzike sveta ali kad pomislim kakvog sveta ima mislim da od njih ne bi hteo da čujem ni glasa ni note ni šušnja. Recimo da je atmosfera stana, još više nego karakter vlasnika,   bitna i da je od presudne važnosti od toga da li će stan pevati u duru ili molu.
Da bi se pravila dobra muzika potrebno je svirati svaki ton kad treba, sa tačno određenim pauzama. To se, zahvaljujući tankim zidovima, u mojoj zgradi može dovesti do savršenstva. Tačno u 23:05 počne da zavija ženski vokal u stanu iznad mog,  uvek u suzama i uvek u istom, gotovo mantričkom maniru (mislim da je A dur): „ Šta si to opet uradio, govno jedno!“. Nikad ne omane. Između 16 i 18 časova svakog vikenda je vreme za prebijanje dece u stanu  i to zvuči jezivo i potpuno atonalno. Komšije iz 1A se ne čuju nikad i predstavljaju sve pauze i slučajne tišine koje zahvataju zgradu. Ja slušam preko celog dana indie muziku koja je, uglavnom, u E-duru. Zašto? Nemam pojma, valjda sam ekscentričan. Bilo kako bilo , tanki zidovi prenose muziku, nekad se tonovi nadovezuju prirodno jedan na drugi, recimo seksanje komšija u stanu do mog, svakog jutra u 6 i 45 sa udaranjem  metle u plafon seksualno isfrustrirane baba-devojke ispod njih a utom upada gnevni radnik koji se vratio iz treće smene i pesnicama bombarduje vrata njenog stana. Tako se, svakog dana, komponuje po jedna simfonija moje zgrade. Jedino ostaje pitanje ko to duva u naš pisak.

*********************

SRETNI DOBITNIK

Bili su vrlo velikodušni prema meni-  pustili su me da se rodim i odrastem u ovoj zemlji. Beo sam i Evropljanin a 90% sveta to nije. Hvala im- 3 sveta nema tekuću vodu, struju, hranu tri puta dnevno. Dali su mi besplatno školovanje i priliku dabudem  deo firme. A onda su mi dali priliku da se prezadužim kreditima. Ali to nije sve- još su mi pride dali priliku da dobijem besna kola na nagradnoj igri. I da se pojavim pred kamerama nekolicine televzija, da, i to! Dao sam izjavu u „Previše sam uzbuđen da bih pričao“ stilu. Dobio sam i mogućnost da odvezem kola u drugi deo grada. Promeni osam brzine nekoliko puta, milovao sedišta, udisao miris novih kola. Bio je to seks na točkovima. Tu sam dobio veličanstvenih 250 evra a oni su kola odvezli nazad u garažu firme. Zauzvrat sam rekao: „Slupao sam ih. Koji bedak“ nekih 1250 puta. Toliko košta samopoštovanje kod nas- 250 jura. Ipak, ja sam i dalje zahvalan. 

*********************

EVOLUCIJA

Čoveku je u početku teško- rodi se, kmezi, plače, traži sisu, pljuje, kaki, šiški, bljuje, galami, balavi i nepodnošljiv je do zla Boga. Na sreću, on se s vremenom razvija u novoj sredini. Tako čovek nauči da hoda, truća i pamti gluposti i  prima batine od roditelja a docnije i od svojih vršnjaka. Onda, shodno tome, evolucija ide ubrzanim tempom: on uči i kako da uzvrati udarac i kako da napadne i kako da seče lutkama glave i spaljuje mačke. S vremenom se adaptira sofisticiranoj sredini u kojoj živi i uči da laže i krade kako bi preživeo ili odveo nekoga u krevet. Sa odsluženjem vojnog roka ili negde kasnije u životu, suočava se sa ubijanjem drugih ljudskih bića i prihvata ga jer je još u školici naučio šta znači reč opstanak. Sa srednjim godinama otkriva šta znači dragoceno samozavaravanje- misli da je uspešan i sredovečan, grabi preko leševa da bi stigao do još bolje  plaćenog  posla. Docnije formira porodicu i postaje mini diktator. Ukoliko se posebno dobro razvio u alfa mužjaka i  počeo na vreme da isključuje nepotrebne funkcije kao što su: savest, ljubav, saosećanje postaje pravi diktator i kontroliše državu ili region ili svet. Sledi nova faza- okoštava na vlasti kao hladni, mumificirani starac i tada je evolucija završena. Čovek je postao moćan, bezosećajan i potpuno bezbedan. Čoveku je vreme da umre.

Objavljeno u: Poezija&Proza

Spremi

Komentariši

Submit Comment
© 4983 Književnost.org.  | SitemapVideo Sitemap  |