Svaka priča je zasebna i zaokružena fabulativna celina, najčešće sa klasičnom sižejnom organizacijom. Ipak, fabulativne niti različitih priča prepletene su na više mesta. Priče „komuniciraju“ među sobom tako što se radnja preliva iz jedne u drugu, ili se prosto referiše na događaje iz drugih priča. Redosled priča u zbirci je pažljivo koncipiran, reklo bi se da je nepromenljiv, čime je uspostavljena precizna selekcija informacija o pojedinim likovima ili radnji koje čitalac saznaje iz priče u priču.
Miki je bivši muzičar, član kafanskog šlager-orkestra, a sada profesor muzičkog i veronauke („Miki Cigu-ligu“ i „Miki Crkvenjak“). Milka je novinarka Banatskog žurnala i strastvena autorka kratkih priča. Prikazujući njihovu vezu i zajednički život, Tešin je zamenio i na taj način parodirao rodno stereotipne uloge: Miki je „seka-persa“ sa skrivenim transvestitskim porivima i afinitetom prema ružnim ženama, dok je Milka, nekadašnja prvakinja u džudou, „njegova sušta suprotnost“ i „preko potrebni oslonac“, tako da su „oboje u onome drugom našli nedostajuće delove svojih bića“. Priča o dvoje glavnih junaka je vesela narativna igra koja naizmenično oscilira između parodije i apologije „postrodnog“ sveta. Milkina spisateljska strast, osim tematskog, na mnogim mestima ima i jasno sugerisano metatekstualno značenje. Poslednja priča u knjizi, Zato pišem kratke priče, ima formu junakinjine autokritičke imejl-prepiske sa urednikom, ali se neizbežno čita i kao svojevrsni autopoetički epilog zbirke. Milkina definicija njenog omiljenog književnog žanra glasi ovako: „Priča bi bila nešto poput zmijskog svlaka, koža koju je priča odbacila i šmugnula nazad u carstvo kojim vlada ono što se ne može izreći ili ono o čemu bi trebalo ćutati“.
Galerija likova koju čine stanovnici naselja Mars, na metaforičnom nivou predstavlja prilično obuhvatnu, nijansiranu i verodostojnu socijalno-tipološku sliku savremene Srbije: siromaštvo i urušene porodice; povezanost narko-mafije, uličnih kriminalaca i navijača sa policijom i političkim strukturama; radnički štrajkovi; ksenofobija i rasistička mržnja prema Romima, itd. Sa druge strane, u vidu izvesne protivteže, knjiga je premrežena brojnim intertekstualnim vezama sa pop-kulturom, pre svega rokenrolom i holivudskim filmom. U tom smislu posebno treba istaći priču Psi od slame, koja je Tešinov komično-parodični „rimejk“ klasičnog trilera Sema Pekinpoa.
Zbirku Ispod crte karakteriše naracija koja nije u potpunosti mimetički zasnovana i za koju bi se moglo reći da najbliža estetici stripa ili takozvane grafičke novele. Brojni opisi i elementi sižea stilizovani su u stripovski fantastičkom i grotesknom maniru, uključujući tu i prikazivanje nekoliko Mikijevih burnih snova. Treba napomenuti da je groteska kod Tešina uvek vesela, „bahtinovski“ svaćena groteska. Ako ostanemo kod poređenja sa stripom, priče iz zbirke Ispod crte predstavljale bi karikaturalno-komični tip stripa, gde su čak i negativni likovi uobličeni sa neupitnom autorskom simpatijom. Konkretno govoreći, „poetički“ su bliže Marku Somborcu (Blic Strip), nego Coraxovim karikaturama. Tešin je vrlo vešt i sa bizarnim detaljima, pa na nekoliko mesta nailazimo na almodovarovski drečave (LGBT) koreografije i artistički funkcionalizovan metakič („Miki je voleo ružne žene“). Slično prethodnim knjigama, i ovde su prisutni karakteristični tešinovski stilsko-leksički „eufemizmi“, što je u prvom redu posledica inventivne upotrebe mnoštva „retro“ izraza (od kojih mnogi implicitno sadrže plemenitu notu „jugonostalgičnosti“), kao i prilagođenog dečjeg i omladinskog žargona.
Realistički uverljivo psihologiziranje u izgradnji lika potisnuto je u drugi plan: likovi prosto igraju uloge koje su im u konkretnoj priči dodeljene. Autor provodi svoje junake ne toliko kroz fabulativno različite „epizode“, koliko kroz različite književne i „filmske“ žanrove. U zbirci se može prepoznati daleki odjek kultne knjige Rejmona Kenoa, s tim što je ovde pre reč o „žanrovskim“, nego o „stilskim vežbama“. Kada priče ne bi bile čitane sa svešću o stripovski pararealističkom narativnom modusu, nekoliko završetaka u etičkom smislu bili bi razumevani pre kao ambivalentni i „problematični“, a ne kao namerno, ali „bezazleno“ provokativni (posebno u pričama Vještici ne daj da živi i Ima li života na Marsu?). Dodatna i ubedljiva sugestija za takvo razumevanje zbirke nalazi se na kraju pretposlednje priče pod naslovom Isus iz supermarketa, kada se nakon „kataloga“ surovih pogibija svih likova iz zbirke „pozornicom“ razlegne smeh. Drugim rečima, kao što je autorski blagonaklon prema svakom liku, Tešin nesumnjivo ima poverenje u „moralnost“ zamišljenog čitaoca, za koga pretpostavlja da ne mora sve da mu bude „nacrtano“ u crno-beloj plakatskoj tehnici. Na kraju krajeva, u našoj sredini već samo poigravanje sa stabilnim, esencijalistički koncipiranim (rodnim) identitetima ima nedvosmisleno ideološko značenje.
Knjiga Ispod crte u formalnom pogledu je dorađena i precizno izvedena, kako svaka pojedinačna priča na stilskom nivou, tako i zbirka u celini, u kompozicionom smislu. Radi se o prozi koja u svakom aspektu predstavlja relevantni umetnički izraz svog vremena, namenjena je čitaocu svog vremena, a uz to je i atraktivno, zabavno štivo. Zajedno sa prethodnim romanom Kuvarove kletve i druge gadosti, ona svedoči o zrelosti autora koji je postmodernističke formalno-strategijske zanose preživeo kao etapu u stvaralačkoj ontogenezi, i to je sada sastavno ali nevidljivo iskustvo Tešinove (alterkanonske?) proze, pohranjeno ispod površine teksta.
