Pavle je Srbin iz Hrvatske, sredovečni profesor istorije u jednoj školi na periferiji Beograda, u koji je stigao kao izbeglica početkom devedesetih. U centru autorovog interesovanja ostaju, dakle, sa nesumnjivim „udelom autobiografskog“ – „pričanja i razmišljanja o ljudima sa granice (fizičke i metafizičke), u graničnim i zagraničnim situacijama“. Zajedno sa prethodnom knjigom, Andrićevom nagradom ovenčanom zbirkom priča Molski akordi, Trezvenjaci se mogu posmatrati kao Demićev prozni diptih sa opsesivnom temom „rasplitanja srpsko-hrvatskih čvorova“, gde bi roman predstavljao „teorijsku sintezu“, a zbirka priča „praktične primere“. U formalnom pogledu, Akordi su najbliži borhesovsko-kišovskom novelističkom modelu, dok Trezvenjaci najpre podsećaju na Proljeća Ivana Galeba Vladana Desnice.
Postoji nekoliko tematskih linija u romanu, koje se naizmenično smenjuju, prema (ne)predvidivim asocijativnim tokovima naratorovih misli. Njih povezuje atmosfera neodređenosti i neizvesnosti, nejasna granica između sna i jave, koja se proteže duž čitavog romana (Preokret između „stvarnog“ i „fikcionalnog“ na samom kraju je suvišan i ne sasvim funkcionalan). Naizgled različiti tematski krugovi neizbežno se „čitaju“ i u metaforičko-alegorijskom ključu, s obzirom na Pavlovu „identitetsku“ izmeštenost i emigrantsku neukorenjenost. Jedan se odnosi na ljubavnu vezu sa Anom, koja onespokojavajuće pluta „na samoj ivici braka, odnosno – rastanka“. Kad je u pitanju Pavlov brat Petar („on je lice mog naličja“), radi se pre svega o metonimijskom, „antikomunitarnom“ prenošenju gde svaki od braće označava „svoj“ narod.
„Sve se u mojoj glavi udvaja i uparuje, dvoji i razdvaja, umanjujući množi i množeći ništi“ – saopštava u jednom trenutku Demićev junak. Podvojena, tačnije udvojena naratorska perspektiva i paradoksalno sagledavanje dva naroda i kao nepomirljivih suprotnosti i kao neodvojivih identičnosti, iskazuju se u romanu na više nivoa: jezičko-stilskom, kompozicionom, tematskom. Kada voz pređe granicu, pripovedanje prelazi iz ekavice u ijekavicu, a osim naratorove „dvojezičnosti“, „kompoziciono“ opravdanje za to je činjenica da voz do granice vuče srpska, a potom hrvatska lokomotiva. Tu je i niz kovanica nastalih uparivanjem: vlakovoz, brato(lj)ubica, Kavelj, Srbat, Hrvin, itd.
Pavle je istoričar koji veruje da se prava „(h)istorija“ ipak nalazi u literaturi i umetnosti, pa zbog toga često razmišlja o piscima i umetnicima koji su na različite načine živeli i stvarali između dva naroda i dve kulture. Pre svih to su Krleža i Crnjanski, koji su, po Demićevom naratoru, izraziti antipodi. Naslov romana preuzet je od poznate slike Save Šumanovića, koja je za Pavla „repeticija Nojeve barke“, a istovremeno i „rajska ispostava“. Parnjak i antipod čuvenog slikara iz Šida je Krležin Filip Latinović. U vezi sa Šumanovićem, ali i sa zenitistima braćom Micić, jeste tema odnosa genijalnosti i ludila (jedna od glavnih Demićevih preokupacija u Molskim akorda). Tu su i Petar Preradović („čiji je on, u stvari, pjesnik?“), i Matoš, koji je proveo vek „uzalud mireći slavosrbina i starčevićanca u jednom tijelu“. U Pavlovoj vizuri, pruga kojom se voz kreće je „zmijolika neman“ koja leži na dnu nekadašnjeg Panonskog mora. Na prvi pogled reklo bi se da jedino Panonija nema u romanu svog dvojnika ili antipoda i da na neki način deluje izmiriteljski i ujediniteljski, ali ona je zapravo odsutno more, „nepregledni i neprelazni ponor“.
Dve reči su posebno bitne za strukturu romana i svojevrsne su lozinke za njegovo razumevanje. One su u tekstu dosledno pisane kurzivom: „putovati“ i „međutim“. Demiću se tu s pravom može prigovoriti suvišna artificijelnost, kao i prilično predvidljiva metafora putovanje: život. Ipak, „međutim“ dobro funkcioniše kao simbolička oznaka srednjeg puta i balansiranja između dve nepomirljive „istine“, a u autopoetičkom smislu i težnje ka književnosti koja bi ostvarila savršenu ravnotežu između etike i poetike. Naratorova emigrantsko, „transnacionalno“ iskustvo i rizomorfni identitet između slobode i „raskorenjenosti“, prirodno teže da pronađu „onu imaginarnu tačku, jednako udaljenu između jedne i druge krajnosti, u gustoj šumi isključivosti“. Imajući to u vidu, značenje Trezvenjaka najefektnije je iskazano u Pavlovoj misli: „putujem, vrebajući – međutim“.
Demićev stil nije esejistički „suv“, čak je pomalo arhaično poetizovan, podignutog tona i retorički afektiran. Iako savremenom čitaocu ta „prestilizovanost“ može ponekad da zasmeta, ona stvara jedan „patetičan“ okvir kao zgodan kontrapunkt za pokušaj „depatetizacije“ pripovedanja o Srbima i Hrvatima. Pavlovo „međutim“ otvara svojevrsni srpsko-hrvatski treći prostor i uobličava deesencijalizujuću svest o naciji kao apstraktnom, hibridnom konstruktu. Trezvenjaci demistifikuju etnonacionalne narative kao vladarske diskurse moći, gde je „utvrđivanje i očuvanje vlasti jedina strast i program“. Pozivajući se na Gombroviča, narator smatra da patriotizam mora biti oslobođen od „poslovične rigidnosti i emocija“. To je posebna, „otrežnjujuća“ vrednost Demićevog angažmana i hrabrost da se suoči sa neizbežnim optužbama za „anacionalnu jugonostalgiju“, s jedne, i „šovinističko velikosrpstvo“, s druge strane. Težnja ka objektivnom sagledavanju stvari, promišljena nezaoštrenost stavova i obazriva nedefinitivnost zaključaka, već je vrednost po sebi kada se radi o (književnim) rasuđivanjima na temu istorijskih, političkih i kulturnih odnosa pomenute dve „zamišljene zajednice“.
Izvor: danas.rs
