U moru poezije koja danas mori književnu javnost teško je prepoznati, među mlađom pesničkom generacijom, one predstavnike i knjige za koje možemo smatrati da poseduju potencijalnu trajnu vrednost. Budući da nemamo vreme koje bi odlučivalo za nas, sami nalazimo i, između ostalog, biramo i afirmišemo autore i dela koji taj potencijal imaju. Istovremenost nastajanja teksta koji govori i o kojem se govori uvek postavlja izazov. Vrednovanje i kategorizacija jedne generacije pesnika koja je tek u nastajanju je težak posao koji zahteva oštro oko i, najbolje tako, visoke kriterijume. U tom svetlu postavljanje prvih pesničkih zbirki u već postojeći kontekst deluje kao nemoguća zamisao, posebno zbog toga što se mladi stvaraoci danas naglašeno pokušavaju otrgnuti od pesničke tradicije iz koje potiču. Da li je to usled nedovoljnog poznavanja te tradicije i pisanja gotovo ex nihilo ili usled želje za neo, post ili anti avangardom i individualnih senzibiliteta, manje je važno.
Polazeći od ideje da od svake pesničke knjige zahtevamo da ona bude nova, autentična, posebna i drugačija, suočavamo se sa jednom zbirkom koja ispunjava taj horizont očekivanja, i na planu forme i kada je reč o njenom sadržaju. Ono što čitamo (i gledamo) u zbirci „Koagulum“ zasigurno je takvo – autentično i drugačije. Zato je čitanje ove ujedno smelo i nesigurno pisane zbirke izazovan i zahtevan poduhvat.
U nekoliko prikaza zbirke „Koagulum“ uglavnom smo čitali o formi i strukturi kojom je ona napisana, o tome kako ona govori, ali ne i šta govori. To se, svakako, može objasniti činjenicom da njena forma jeste ono što čitaocu prvo privlači pažnju. Ona je vrlo neobična, jedinstvena i inovativna, podsticajna za analizu, evocira uspomenu na nadrealistički skup s početka dvadesetog veka, na kojem je Tristan Cara na licu mesta sačinio pesmu izvlačeći reči iz šešira. Posebno se lako uočava intencija da se naslovom uputi na stvaralački postupak. Zgrušavanje ili svedeno govorenje nije u ovom slučju proizvod duha vremena. Skloniji smo da poverujemo da je to posledica (ne)svesne poetike pesnika.
O formi i kompoziciji zbirke „Koagulum“ rečeno je da je to poezija „loma jezika“, manifestacija moderne svesti, posledica tehnološkog razvoja i novih načina komunikacije. Rečeno je i da je ovo zbirka bez koherentnosti, da je fragmentarna i raspršena. Sve to može biti tačno i važno, ali zbunjujuće je to što je malo bilo reči o njenom sadržaju. Uslovno možemo reći da je sadržaj „Koagulum“a, zapravo, njegova forma. Forma kao autonomno područje koje poseduje sopstvenu sferu delovanja uvek biva ograničena drugim elementima pesničkog govora, na primer semantikom ili simbolikom, stilskom figurama, idejama. Međutim, ako formu želimo da tretiramo kao takvu, moramo je osloboditi, sagledati je u njenoj nagosti; posvetiti se čistoj formi.
Kako je o čistoj formi kod Tabaševića već bilo reči, ovde bismo rekli, ipak, nešto o sadržaju zbirke „Koagulum“ i njenom (usamljenom) položaju među pesničkim knjigama pesnika-u-nastajanju, jer forma uvek gubi snagu pred pritiskom sadržaja.
Postavimo jednu hipotetičku situaciju: tradicija je nepostojeća; svaki pesnik je prvi pesnik i, po prirodi stvari, prinuđen da stvori novi poetski svet bez uzora ili modela. „Koagulum“ se pojavljuje upravo kao jedan od mogućih pesničkih svetova sagrađen od simbola po automatizmu. U pesničkoj laboratoriji nastaju Nekaz, Nekljun, Mlin, Ambrozija i Porekla. Da li su, i čega ovo simboli? No, pre nego pokušamo to da dokučimo, imamo još jednu primedbu na pređašnje analize, vezanu upravo za pozivanje na tradiciju i intertekstualnost. To što na početku Tabaševićeve zbirke stoje stihovi Momčila Nastasijevića ukazuje na sadržinski nivo, upućuje pažnju čitaoca na senzibilitet koji vlada zbirkom („bolno iskustvo poniranja u sopstveno biće“), kao i na minijaturni paratekst ispod citata iz Ljiljana, a ne svrstava autora pretenciozno u pesnike nastasijevićevske tradicije.
Ono što je paralela u odnosu mladog pesnika i kanonizovanog pesnika je distanciranost od savremenih književnih pokreta i samoniklost talenta. To je, takođe, jezički eksperiment svojstven vremenu u kojem delo nastaje, donekle i lični senzibilitet. Ali, krucijalna razlika je u tome što je Nastasijević, i kada razara granice pesničke prakse svog doba, dosledno i suštinski sistematičan i uredan. On je veliku pažnju posvećivao građenju svojih stihova, bivao čak i dosledno nedosledan, nikada puki improvizator. Kod Tabaševića, pak, pre možemo da uočimo nadrealističku poetiku automatizma i haotičnost izraza nego sređen i kontrolisan verbalni potez.
Međutim, sve je to samo na prvi pogled tako i zato samo na prvi pogled Tabaševića možemo svrstati u nekakav niz ili kontekst, bilo nastasijevićevski bilo nadrealistički. Na njegove stihove možda bi bilo najpravednije gledati kao na reči pesnika koji u sebi nosi drskost i naivnost deteta i sigurnost čoveka neopterećenog arhetipskim strahovima. Ako uzmemo da je istinita Hajdegerova veoma deterministička izjava, da nas odaje jezik i da smo svi stvoreni u jeziku, onda nailazimo na suštinski problem Tabaševićeve poetske teksture. To nije niti nasleđe u vidu tradicije, niti forma kojom autor tiho ispoljava ono što govori, već želja da se govorom ne kaže ništa, takozvani Nekaz. Problem (ili vrednost?) Tabaševićeve poezije je u njenoj nekomunikativnosti i autističnosti.
Po principu „prva misao – najbolja misao“ Tabašević piše spontanu i signalistički utemeljenu poeziju, ali oni signali na koje nas upućuje mahom su sadržajno negativizirajući. Počevši od uvodnog parateksta, preko prividne promene položaja objekta (ključa) u odnosu na kontekst, usled razlike u položaju dvaju posmatrača, pa sve do “cepanja sebe” na kraju zbirke. Sve je u „Koagulumu“ ambivalentno, rasejano i fluidno, neuhvatljivo. Iako naslov upućuje na zgusnutost, na zbijenost i zatvorenost, zapravo je potpuno opozitno. U skladu sa filozofijom trenutka javljaju se naizmenično fizika rušenja i metafizika gradnje. Ako uočimo oksimoron kao osnovnu figuru koja vlada ovom zbirkom, moramo uočiti i činjenicu da oksimoron uvek ruši neki poredak, da upravo on u jeziku ostavlja prostor za Nekaz, za neizrečeno i neizrecivo podjednako. Svojim semantičkim potencijalom ova zbirka čitaoca ostavlja sa osećanjem izvesne tople praznine.
Refleksivnom i autorefleksivnom lirikom koju nalazimo u „Koagulum“u, Tabašević kao da ne želi ništa da nam kaže, ne želi čak ni da ćutanjem govori, on kao da smatra da je bolje ostati nem nego varati jezik. On „skače u sebe poverenjem u reč“, u reč koja se preslikava, u ogledalo, poput deteta u zemlji čuda. Taj skok podrazumeva odricanje od konformizma, tačnije, u skladu je sa poetikom pesnika i podrazumeva nekonformizam.
Sličnu poetsku situaciju nalazimo nakon nekoliko stranica na kojima izbijaju u prvi plan reči poput „nemogućnost, uzalud, neuhvatljive, crna rupa“… uočavamo pokušaj da se uhvati verbalni ili vizuelni zapis u samom začetku, kao i jalovost tog pokušaja. Reči kao tragovi i senke ostaju neuhvatljivi, svaka reč dolazi nakon neke druge, ali se na nju ne nastavlja. Svaka je reč pojedinačna na pozornici („Glumci jezika slomljenog / Glumci celosti jezika“). Bivajući izgovorena, reč ustupa mesto sledećoj odlazeći u „crnu rupu“.
Prostim povezivanjem, paralaksom ključa, dolazimo do izjednačavanja lirskog ja sa samom crnom rupom o kojoj piše. Gubeći poverenje u reč, lirsko ja baca tu reč u „crnu rupu“, skačući putem reči u sebe.
Ako se nekada pisalo o avanturama, sada imamo avanturu pisanja. Svaki ciklus zbirke „Koagulum“ (ako se njene izdvojene celine mogu smatrati ciklusima) čini komponentu koja je po sebi „parče loma“. Pred čitaoca se postavlja zadatak da, tumačeći, ponovo sklapa neko razlomljeno jedinstvo. To je jedino moguće imaginacijom, te je utisak takav da bi impresionistička kritika ili dekonstrukcionistička „književnost o književnosti“ ovde imali bogat izvor.
Prvi izdvojeni ciklus ne počinje, zapravo, na onoj stranici na kojoj je to označio autor, već na prethodnoj. Sintagma kojom počinje ciklus Nekaz glasi: „Početak parčeta loma“. Slično je sa ostalim izdvojenim celinama. Nekljun svoj početak ima u „mogućnosti velike ptice“, Mlin u „pokušaju tišine“, Ambrozija u preslikanoj „opasnosti proleća“. Možda nejupečatljiviji početak, pa i sadržaj, ima celina sa nazivom Porekla. Uvodna sintagma, odnosno jedna jedina reč koja stoji pre porekla je „nevidljivosti“. Ako nevidljivost upućuje na poreklo, znači li to da je poreklo ne-vidljivo, odnosno ne-postojeće? Odgovor je moguć već nakon nekoliko stranica koje su, autorskom intervencijom, potpuno bele (čitaj „neme“). Četiri stranice su takve, osim jedne na kojoj postoji numeracija (88 str.) i tri reči: „zidovi dubokog lavirinta“. Dakle, iznova pomerenom percepcijom u odnosu na konvencionalnu, čitamo ćutanje. Zajedno sa lirskim subjektom postavljeni smo nasuprot belim zidovima na kojima (bi trebalo da) nešto piše.
Ono što u nastavku zaista piše je prilično autoreferencijalan diskurs i diskurs autopoetičke samozaokupljenosti. Kao da na delu vidimo jednog pesnika koji piše i drugog u njemu koji se sveti tako što cenzuriše. Utisak koji ostaje nakon pročitanih nekoliko poslednjih stranica: oštar autoironizam, negiranje mitopejske i metafizičke supstancijalnosti pesme, gradivnih svojstava i jezičkih karakteristika koje bi nas možda konačno odvelo do ključa za razumevanje poetike pre njenog nastanka, što bi bilo u skladu sa počecima pre početaka celina u ovoj nimalo konvencionalnoj ili konformističkoj zbirci.
Neobičnost jezičkog eksperimenta koji Tabašević sprovodi, različite tehnike kojima se služi mogu upućivati na svojevrsno odsustvo stila i anarhičnost u govorenju. Jezik se u tom slučaju ne uzima kao sredstvo komunikacije i time biva lišen svoje osnovne namene. Ovde se, dakle, govori o ne-jeziku ili ne-govoru, odnosno o Nekazu. Time se Tabašević postavlja na jednu nezgodnu poziciju. Nasuprot deridijanskoj tradiciji Da-govora.
Kako je Derida tvrdio, svaka reč, zapravo, sadrži prefiks „da“ kao potvrdu, odnosno afirmaciju jezičke intervencije. Kod Tabaševića je uočljiv nedostatak tog prefiksa „da“ u svakom smislu. Reči koje se nižu bez koherencije i gotovo bez ideje da nešto saopšte, upravo govore o nedostatku, raskidu sa afirmacijom i jedino što one potvrđuju je negativizirajuća poetika Ne-Vladimira Ne-Tabaševića. Poezija postaje ne-poezija, a poetsko se javlja kao ne-poetsko. Kada bismo se potrudili da prebrojimo sve Ne-konstrukcije u kratkom diskursu „Koaguluma“, mogli bismo se iznenaditi koliko ih je.
Da li se, stoga, Tabašević javlja kao pesnik koga s pravom možemo smatrati ne-dekonstrukcionističkim pesnikom (ne tvrdeći da dekonstrukcionističkih pesnika kod nas ima), ili, kako nam zakoni post-ova i –izama nalažu, postdekonstrukcionističkim stvaraocem? Zanimljivo je kako je teorija dekonstrukcije uticala na mnoge stvaraoce, pesnike i prozne pisce, vrlo verovatno i na Tabaševića. Ali, zamislimo još jednu hipotetičnu situaciju u kojoj pesnici utiču i podstiču svojim radom stvaranje nove teorije, recimo, postdekonstrukcije. Ostvarenje takve zamisli bila bi idealna slika saradnje i izmirenja stvaralaca i njihovih kritičara, kao i vraćanje digniteta poeziji koja ima sve manje publike. No, za tako nešto je potreban veliki trud i stvaranje pogodne atmosfere koje kod nas, nažalost, još nema.
Autorka: Vanja Radaković
