Поред приповести о јунацима који носе жиг жртава у информбировским прогонима и искључивањима из света друштвености, Михаиловић приповеда о аутсајдерима, социјалним и биолошким, који се у граничним тренуцима својих живота суочавају са радом егзистенцијалних илузија и дезилузија.
Михаиловићеве приче смештене су у прошлост, ближу или даљу. А ако су ближе нашем времену, јунак отвара још једно време које је даље од приповедачког и у чије оквире смешта живот јунака или оног ко приповеда догађаје. То да се прошлост уплиће у актуални живот није карактеристика само Михаиловићевог приповедаштва, него једна од битних карактеристика прозе уопште. Михаловић је посвећен издвојеном времену у сликању друштвености у видовима практиковања полититичког, тј. револуционарног насиља. У томе је писац доследан и истрајан. То није слика револуционарног насиља као тумачење општих покрета и вредности, као једна врста филозофије човека, или истраживање судбине колективитета у његовом односу са историјом, нити концептуална анализа узрока и последица виђена у оквирима појма друштвености и његових морфологија, него прича о појединцима који бивају изложени нерасудности или нужности насиља друштвеног и револуционарног тела.
Његови јунаци носе ране револуционарног друштва, које се кроз насиље утемељује и одржава. Они су жртве које се суочавају са индиферентношћу, са друштвом које не прихвата саосећање, ни поделу кривице, па ни постојање самог насиља. Михаиловићеви јунаци се суочавају са постиђеношћу која је знак њиховог расцепа са светом, неразумевања ћутње и порицања које обележава однос према друштвеном злу.
У уводној причи Мика Џован његовог живота, пензионисани лектор, некадашњи политички осуђеник, добија могућност после политичких промена новијег доба да може да има увид у свој досије. Досијеи би требало да буду слика осуђеникове кривице кроз оптику идеологизованог закона, тако исказане да се преко ње препозна херменеутички конструкт који је заснива. Али, оно што јунак проналази је искривљено и уместо приповести о кривици која би жртву узвисила у њеној патњи и учинила веродостојном, откривају се чињенице ниске вредности које тривијализују жртву и пародизују патњу. Када у друштву, уместо права влада револуционарна воља, уместо чињеница идеолошка параноја, уместо друштва закона класна правда, онда се не изневерава само појам правде, него и појам кривице. У овом ванредном стању настаје анархија у којој се оркестира право на насиље које сваки од учесника на различит начин тумачи, све са циљем да се жртва кроз понижења учини непријатељем, искљученим, па да се и сведочанства учине неверодостојним и недостојним.
У тим записима истина о кривици се приказује без рационалне утемељености, разлози се скривају као и последице и уместо слике поступака који би се наслањали на идеолошки утемељену грешност жртве, на телеологију која показује процес борбе против јереси, имамо произвољну и неконзистентну слику кривице и скривену историју кажњавања. Жртва се прља тако што се од ње у условима тортуре захтева немогући хероизам. Дакле идеал који као недохватан срозава жртву на тло недостојне особе која због голог живота одбацује морал и солидарност, посвећеност и оданост било чему. Тиме се укида право на екстазу невиности, на екстазу жртвености која би се могла капитализирати као вредност против нељудског насиља, која би могла да ослободи појединца греха и врати га међу праведнике.
Али Михаиловићеви јунаци, заточеници по многим логорима, а највише по комунистичким, не могу да се ослободе прошлости и кривицу не могу да замене за праведно искупљење, патњу за саосећање. И када Милоје Зорић среће свог посредног џелата и прогонитеља овај не изговара ниједну реч која би значила признање да је био учесник историје зла, него га још једном искључује одбијајући да се суочи са својим грехом.
И када се Зоран, у причи Мајмун у прозору, бивши кажњеник у локалном градском затвору, враћа на место где је некад био затвор, а сада је школа, он се суочава са празнином и са заборавом који га удаљују од екстазе ослобађања од изопштености. Историја казне се прелама у хиљадама непочинстава и безочности, али и у поезији унутарње слободе коју је овај јунак освајао седећи у оквирима високог прозора и слутећи шта је с оне стране зида живота, шта су његова тајанствена анархија и разуђеност, шта је његова неиспуњена и тврда заумност.
Желећи да склопи делиће те историје бешчашћа он се као анонимни саговорник распитује шта се десило са тим некад непорецивим светом затвора који је нестао пред новим гестовима живота, а који би његов живот могао да учини поново освојеним и упркос свему испуњеним. Обраћајући се жени која је распростирала веш у дворишту новонастале куће на месту некадашње затворске реалности, он пита да ли се она сећа времена када је та кућа подигнута, да ли памти стварност пре те куће, и када је та кућа подигнута: пре тридесет, четрдесет, педесет година? Ова му одговара: Педесет година! Па то није било никад! У овом језичком локализму, који из посебне перспективе говори о кратком памћењу, о нечему што је се не тиче, крије се део одговора о злу. Лакан ће рећи: језик је структуиран као несвесно. Женин одговор писац је транскрибовао у друштвени одговор о насиљу. То није било никад. Одговора о насиљу у једном друштву нема. Друштво не прихвата екстазу самоокривљавања, екстазу греха, ни екстазу праштања, екстазу посвећења жртве. Оно је способно да успоставља прекомерност својих победа, симболичку знаковитост својих самопревазилажења и поражавања непријатеља или природних ограничења, екстазу самопросветљења. Оно не прихвата слабост. Признање би га разоткрило, подрило, ослабило. Оно би га растемељило.
Свако друштво почива на насиљу, већем или мањем. Револуционарна друштва вапе да казне непријатеља. Она у томе не виде жртву, него победу над злом. Отуда потешкоћа и немогућност да се изврши инверзија. Она би била фатална, самоуништавајућа.
Ко страда у рату друштва и појединца. Рату структура које се стално преображавају, постајући неухватљиве, које се увек нуде као новум поричући своју реалну историчност, историчност зла и појединца чије је тело краткотрајно, и фиксирано као жртвено, чији је дух заокупљен дијалектиком кривице и невиности, добра и зла.
Седамдесетогодишња архитектица Јелена Холцер, у причи Преживљавање, некада илегалка, заробљеник у четничком логору, интернирац у немачком радном логору, исповеда се приповедачу, такође архитекти, друштвеном незадовољнику, прво о неспоразуму са својом ћерком и њеним животним некоректностима, а потом о себи и дугој и драматичној повести патњи у коју је уплетена љубав са колегом са студија који је негда у послератним чисткама нестао. Исповест Јеленина се затамњује несвесним ударима самоокривљавања које долази из замршености игре кривице и невиности. Овде кривица долази из саме чињенице да сте били сведок, да ништа нисте могли променити. Насиље затамњује границе између могућег и немогућег и сваки преживели прима његову сенку, прима кривицу од њега јер је део људског поретка које сваког од нас чини саучесником. Отуда надире стид и осећање немоћи, он се увлачи у осетљиве душе праведника чији се свет руши пред сазнањем да ни пре ни после, ни у самом догађају ни у његовом тумачењу не могу ништа променити. Догађај поништава људскост, а памћење се разара пред немоћи друштва да га установи као истину зла које је нераскидиво уроњено у људску природу.
