Међутим, у случају Невидљивог, овај однос избија у први план, тематизује се и, по речима самог аутора, надовезује на његов претходни роман Човек у тами: „Брил мисли: реално и имагинарно су једно. Мисли су стварне. Па, чак и мисли о нереалним стварима. И то је истина.” (Интервју, Тhe Times, октобар, 2009.). Такође, у Невидљивом Остер се не задржава само на питању подударности стварног и фикционалног света; њега интересује питање уписаности Реалног у језик, тј. у уметност.
С тим у вези, он пише роман, састављен од неколико различитих полуфикционализованих рукописа (делова исповедне и уметничке прозе, дневничких записа, писама) са елементима сопствене аутобиографије, који су поређани око заједничког стожера – тајанствене и монструозне фигуре, извесног професора Борна, лика који ће битно одредити судбине јунака Невидљивог. Овај роман, наводно, пишу три наратора/јунака, не рачунајући позицију имплицитног аутора, тј. самог Остера. Од њих три, два су пројекције Остеровог алтер ега – Адам Вокер, писац недовршене књиге сећања на 1967. годину, која је ушла у састав Невидљивог, у виду три поглавља: Лето, Јесен и Зима 1967, рођен исте године кад и Остер, такође студирао књижевност на универзитету Колумбија, и 1967. године нашао се у Паризу и одсео у истом хотелу Hotel du Sud, с две године закашњења у односу на правог Остера; Џим Фриман, познати писац и становник Бруклина, приређивач рукописне грађе и стваралац Невидљивог, а како касније сазнајемо двоструко фикционализовани Пол Остер, који се крије иза псеудонима, и који ради заштите приватности Адамове сестре мења имена свих актера овог квазиаутобиографског романа.
Поред њих, ту је и Сесил Жуен, теоретичарка књижевности и ауторка дневника, накнадно интегрисаног од стране Џима Фримана на крају Невидљивог, у виду разрешења, тј. „кода”, који „целом пројекту даје нови смисао”.
Ова вишеструко умножена, (мета)текстуална сведочанства, или „приче у причи” представљају скуп фиктивних исповести, којима је дата могућност (од стране Остера, уписивањем чињеница из сопственог живота и умножавањем нараторских перспектива) да постану реални или могући текстови оног Другог. Односно наративи појединаца/фиктивних јунака, у сусрету са личним историјама (симболичким репрезентацијама), које су сами исписали, односно фикционализовали.
Остер овим романом покушава да превазиђе неподударност између „реалности” као симболички конструисане датости и „Реалног”, схваћеног као оно што измиче мрежи симбола, што никада не може бити симболизовано – нешто што је примордијално, ужасавајуће, несвесно. Иако његови јунаци пишу текстове који нису уметничка проза – нпр. Фридман на једном месту коментарише Вокерове мемоаре: „Да нисам био упозорен о томе да је ово истинита прича, вероватно бих прионуо и тих шездесет и нешто страна посматрао као почетак романа”, они то постају Фридмановом/Остеровом интервенцијом (обликовањем и дописивањем рукописа), чиме се оном неухватљивом и непојмљивом, тј. „реалном Реалног” – Жижек би додао „вртлогу над вртлозима” – омогућава појава у форми чулног: варке или привида. Лик Рудолфа Борна је управо пример тога; имагинарна утвара; обична конструкција; тачка око које се окупљају сви текстови и јунаци Невидљивог у тренутку херменеутичког разрешења; рупа која зјапи и прети; фантомски означитељ без означеног; тј. чиста форма Зла.
Централни текст Остеровог романа, књига о „тој дугој години (1967)” Адама Вокера, мотивисана Вокеровом потребом за искупљењем потенцијалне кривице и свођењем рачуна („Сада, када ме је болест приморала да престанем да радим, имам сасвим довољно времена да размишљам о својим мотивима… мислим да је све почело 1967, када сам видео како Борн ножем убада Седрика Вилијамса у стомак…”), врло брзо се читаоцу указује као једна од Остерових конструкција (тзв. игра речи са речима), у функцији тематизације одлучујућег сусрета Вокера са трауматском појавом – егзистенцијом Рудолфа Борна. Борн је живо отелотворење, у Лакановом смислу схваћеног супер ега, што ће бити случај и са осталим јунацима романа. Борнов идентитет почива на присвајању апсолутне слободе, он је екстернализовани Закон, који захтева покорност (није случајно што је у роману Борн приказан као политички екстремиста и радикални десничар, чији је мото „убиј или буди убијен”, и који је своју каријеру започео мучећи муслиманске затворенике, у Алжирском рату за независност).
Међутим, оно неухватљиво – могуће у својој потенцији, никада до краја не може бити исписано, и зато Невидљиви остаје игра фиктивних огледала; или како каже Остер у интервјуу за Тhe Times: „Ја се осећам као да сам у позицији читаоца. Ја не знам да ли је Борн убио Сесилиног оца. Ја мислим највероватније да не. Али, он је неко ко је можда размишљао о томе. Да ли се инцест стварно догодио или не? Џим мисли да се вероватно догодио: иначе, зашто би то Адам написао? Али, Гвинино порицање делује веома убедљиво. Тако да ви не знате, једноставно не знате.”
Ирена Јаворски (Извор: Политика)
