Međutim, kako čitam u Politikinom Kulturnom dodatku, jedna od tema kojom će se pozabaviti naši izabranici biće i Književnost i rat. E, to me se već žestoko i tiče i dotiče! Elem, srpska literatura je imala tu (ne)sreću da se samo u jednoj godini (2008.) pojave tri romana autora koji su ratne strahote osetili na svojoj koži, u najdoslovnijem smislu tih reči: „Od Ognjene do Blage Marije“ Jovana Radulovića (o Oluji u Hrvatskoj), „O vatri i noći“ Darka Barudžića (opsada Sarajeva) i „Var“ (rat na Kosovu i Metohiji) moje malenkosti. Naravno, to nije bilo dovoljno da makar jedan od nas bude pozvan da u Lajpcigu prozbori nešto na ovu temu. Stvarno, šta ćemo sa onima koji o ratu imaju nešto da kažu na osnovu ličnog iskustva? Ništa, naravno…
Dakle, razumem ignorisanje nas trojice u Utisku nedelje posvećenom ovoj temi; firma je privatna, a ja porez plaćam samo državi. Shvatam i razloge zašto niko od nas nije pozvan na okrugli sto na temu Književnost i rat, u organizaciji malopre spomenutog Kulturnog dodatka; daleko je Barudžić u Kragujevcu, a još dalji Stojanović u Leskovcu. Pa ipak, i dalje me zanima – ko će(?) i šta(???) govoriti na ovu osetljivu temu u Lajpcigu? Odavno rekoh da o ratu mogu da pišu samo oni koji su u njemu učestvovali; palamuđenje o bembanju, bez proživljenog i preživljenog iskustva „blata i krvi“ slično je švalerskom hvalisanju ljubavnim podvizima samo zato što ste odgledali najviše „remek-dela“ iz pornoteke u komšiluku. Možda o mojoj „teoriji“ mogu nešto više da kažu Hemingvej, Remark, Malaparte ili Selin?
Ipak, najvažnije pitanje glasi: koje ćemo od „opštih mesta“ odabrati za Lajpcig? Teoriju belosvetske zavere da su „svi krivi osim nas“ ili dobro uvežbano „posipanje pepelom“ da smo samo mi krivi za sve? Busanje u grudi junačke – sve do vrha sajamske kupole, ili kolektivno „klečanje na kukuruzu“, uz nadu da im ništa perverznije neće pasti na pamet? Kad dobro razmislim, možda je ovo pravi razlog zašto u diskusijama na temu Književnost i rat u Lajpcigu neće biti pisaca iz Srbije koji su „omirisali barut“. Možda nam se omakne pa – ovako neuračunljivi za autoritete – progovorimo kako je zaista bilo, ne štedeći ni sebe ni druge i dokazujući da „nemaju svi anđeli krila, niti je đavo tako crn“… U stvari, možda zaista više ne treba kvariti „lovačke i druge priče“ prestoničkih svilengaća tom odvratnom i bolnom istinom zvanom – rat …
