Koristim ovu priliku da mu na istoj čestitam.
Molim? Ne, nije greška.
I ne, nije Vlada napisao “Konstantinovo raskršće” pod pseudonimom Dejan Stojiljković. Stvar je u tome da se od 2004. godine nagrada ne dodeljuje najčitanijoj knjizi iz, kako je to svojevremeno objasnio direktor Narodne biblioteke Sreten Ugričić, straha da će ista nagrada završiti u rukama Nives Celzijus ili Ljiljane Habjanović Đurović. Tako da sada o tome koja je knjiga najčitanija ne odlučuju čitaoci i članovi biblioteka, već žiri od nekolicine mudrijeh glava (nešto kao Pravuteljstvujušči sovjet u ustaničkoj Srbiji ili Savet Pet Porodica u Nju Jorku) koje najbolje znaju koja je knjiga najčitanija i najbolja.
To vam je otprilike kao kada učestvujete u trci na sto metra, prođete prvi kroz cilj, a onda se pojavi nekakva sudijska komisija koja odluči da je pobednik neko drugi a ne vi. U stvari, to telo, na čijem čelu stoluje uvaženi Direktor, postoji tu da bi isporavilo grešku za koju su odgovorni glupi i neobrazovani čitaoci koji, eto, iznajmljuju loše knjige a ič se ne interesuju za one dobre… naročito ako su angažovane. Uvaženi žiri je, dakle, u jednoj vrsti svete misije vraćanja Srbalja pravoj literaturi i ispravljanju istorijskih grešaka. Nekada davno, kada se ova nagrada dodeljivala u SFRJ, nju su listom dobijali pisci od renomea, prvi laureat je bio Miloš Crnjanski 1973. godine za “Roman o Londonu”. Sreća da tada nije bilo tog komiteta za političku podobnost kamufliranog u Žiri, jer bi onda nagradu dobio neki pripadnik Druge proleterske brigade za svoje memoare.

Naravno, niko se nije zapitao šta se to desilo sa društvom (pa i bibliotečkom populacijom) koja je nekada najviše čitala Crnjanskog a sad otkida na religiozno-ljubavne limunade i seksi priče iz života domaćeg džet-seta? I da li se možda iza tog i takvog ukusa publike krije i odgovornost samih bibliotekara (Direktor included) u čijem opisu radnog mesta je, između ostalog, i kreiranje i usmeravanje čitalačkog ukusa? Da li su se uvaženi članovi žirija, te ne tako davne 2004. godine kada su sastavljali vickasti memorandum, zapitali kolika je njihova krivica u tome što moraju da menjaju sistem dodele nagrade samo da je ne bi po treći put za redom uručili gospođi Habjanović Đurović? I šta to tačno fali manje čitanim knjigama (poput, recimo, one koju je napisao Direktor) pa mesto da se čitaoci jagme za njih, one drežde na policama ispod podebelog sloja prašine? Da pogađam? Likovi? Fabula? Početak? Sredina? Kraj?

Ali nije sve baš tako crno.

Ima cela ta priča sa komisijom, Žiritom, glasanjem i ostalim vragolijama i svoju pozitivnu stranu. Kad bolje razmislim, ovaj sistem ne bi trebalo da ostane samo u okviru Narodne biblioteke Srbije već bi ga trebalo proširiti zbog njegove praktičnosti. Zamislite samo da su nacisti primenili ovu foru tokom OI u Berlinu 1936? Ne bi se mrski pripadnik “niže rase” Džesi Ovens smešio sa pobedničkog postolja, a na zgražavanje hiljada Arijevaca koji su došli da gledaju trijumf germanske volje i mišića. A šta bi tek bilo da je Sloba, tamo devedesetih, imao jedan ovakav “Žiri”? Ne bi uopšte morao da krade izbore. Narod glasa za opoziciju, a onda žiri saopšti da je El Prezidente “najbolji glasani kandidat”. Takođe, ovakav sistem biranja “najboljeg” odlično bi pogodovao južnoameričkim i afričkim režimima koji bi da ostave utisak demokratskog uređenja i upravljanja. Pitam se samo, kako se toga Sreten Ugričić setio pre Gadafija? Biće da su, izgleda, Nives Celzijus i Ljiljana Habjanović Đurović opasnije pošasti od razularene mase koja bi da ruši grad i poveša vlastodršce o bandere.
Ali avaj, nakon što je održana dodela nagrade, a agencije i redakcije napisale vesti, mnogi su se našli u čudu. Nagrada za najčitaniju knjigu nije dodeljana najčitanijoj knjizi. Tu nešto ne štima, zar ne? A dolazi i do simpatičnih momenata sveopšte konfuzije, pa se mnogi pitaju kome, kako i za šta je dodeljena nagrada. Tako imamo naslov u “Politici” – “Predator najbolji od najčitanijih” ispod kog se nalazi lista od prvih deset najčitanijih naslova na kojoj
tog “Predatora” nema ni od korova. Onda, “Danas” donosi naslov “Predator najčitaniji”, i tako dalje… Sreća pa je tu PDF obrazloženje na sajtu NBS pa možete da se informišete šta je u stvari cilj i program Žirita i kako oni imaju nameru da tim konceptom dodele promene neke stvari. E, sad, pošto ta misija traje već sedam godina, baš me čudi kako to da nema nikakvog efekta?
Mislim, da se zaista desilo to što su Direktor i društvo mu iz Žirita nameravali, pa ne bi ove godine opet imali bestseler na prvom mestu i strahotrepetnu Habjanovićku kao drugu pratilju. Izgleda da, uprkos dodeljivanju nagrade “najboljem najčitanjem” a ne samo “najčitanijem”, čitaoci i članovi biblioteke, ta tvrdoglava pučina, i dalje čita i iznajmljuje one “druge” knjige? Pa ja, eto, ovako dokon, pitam cenjenoga Direktora: “Đe, ba, zapelo?”
Mislim, da taj vaš prosvetiteljski rad ima nekog uticaja, ne bi vam se ove godine “Konstantinovo raskršće” zakucalo na vrh liste. Morate vi to bolje, jače, istrajnije…
Proširite Žiri, zakatančite još neku biblioteku, ne samo centralnu, naterajte na silu čitaoce da iznajmljuju angažovanu literaturu i pamflete o političkoj korektnosti prerušene u beletristiku… I ne zaboravite – “Ko čita, pobeđuje”. Jednog će te dana možda i vi. Tačnije, neko iz plejade podobnih će uspeti valjda da ima više od dvocifrenog broja čitalaca pa će se spojiti lepo i korisno, najčitanije i najbolje… Do tad, neka cenjeni Žiri radi svoj posao i ne znam zašto se ograničava glasanje samo na prvih 25? Sasvim sam siguran da među ostalih par hiljada naslova ima još nekog ko je najbolji i najpodobniji. S tim u vezi, izveštaji o čitanosti i nisu nešto bitni, kao ni knjige koje su najčitanije, ionako je sve to ovim novim konceptom svedeno na puki statistički podatak. Koga još briga šta čitaoci najviše iznajmljuju iz biblioteka? Koga je, u stvari, uopšte briga za čitaoce? Bitno je šta podobni bibliotekari smatraju “najboljim”.
Slušam danas i juče priču kako je Arsenijević ni kriv ni dužan opet ispao “kolateralna šteta”. Kažu neki da mu je devedesetih NIN-ova nagrada navodno dodeljena kako ne bi otišla u ruke Vuka Draškovića. Ispada sada, u ovom slučaju, da je Nagrada za “najbolju najčitaniju” knjigu data Arsenijeviću samo da je ne bi dobio “revizionistički” roman mrskog četnika sa južne pruge.
Odbijam da verujem u to. Vidite, kad se podvuče crta, Arsenijević ima tu nagradu i to je sasvim u redu…
A ja?
E, pa meni su ostali čitaoci.
Šta mislite, ko je u toj priči prošao bolje?