Lepo je videti da kvalitetan rukopis uspeva da, na neki volšeban način, nadvlada urotu izdavača koja ga prati od trenutka kada je završen. Na žalost, s obzirom na trend prema kojem roman ima nedvosmislenu prednost u izdavačkim agendama, veliki je problem objaviti nešto što nije ni kratka priča u klasičnom pogledu, već neka vrsta groteskne nadrealne satire ili, kako je to Harms nazivao, „slučaja“. Ipak, kada se tako nešto dogodi, čak i kod relativno malog, premda značajnog izdavača kao što je Niški kulturni centar, onda je to ono na šta mislimo kad kažemo da je pravda pobedila.
Dakle, Ivan Potić, zaječarski pripovedač i pesnik, vejač ovejane suštine, jedini preživeli nadrealista, ubeđeni postmodernista, objavio je petu po redu knjigu, simboličnog naslova Vilenjaci u živom blatu. Zbirku čini četrdeset i pet kratkih priča/zapisa/slučajeva iz zaječarske i srpske svakidašnjice koje kao da zajedno pišu Gogolj, Harms, autorski tim Monti Pajtona, Rable, Domanović i Basara. Naravno da se u tim tekstovima mogu osetiti uticaji i mnogih drugih autora, ali nije to ono što ih čini velikim, duhovitim i zastrašujućim istovremeno. Njih karakteriše pre svega jedan „naopaki“ pogled na stvarnost koji se – a ova rečenica ne zvuči paradoksalno samo u Srbiji – pokazuje potpuno tačnim. Drugim rečima, kada Potić pusti da mu asocijacije sevaju kao munje iz malog mozga, onda je njegov uvid u stvarnost najobuhvatniji, njegovo seciranje društva i društvenih pojava precizno a čitalačka avantura, koja se na momente prenapreže da bi povezala stvari u koherentnu celinu, najinspirativnija i istovremeno, kada nam to pođe za rukom, najnagrađenija.
U ovim pričama je, kao i u Srbiji, sve moguće. Ako pročitate da neko živi u tetrapaku, to je u redu. Ako naiđete na telekinezu, tetku koja je postala teča, Lenjina i Staljina ruku pod ruku, nije sasvim izvesno da ste u tekstu Potićevih Vilenjaka, ali jeste u Srbiji, danas i ovde, februara 2011. godine. Verovatno stoga Potić i ima problema da objavljuje redovno. Teško je prihvatiti da je ono o čemu on piše istina, i da to zaista postoji, ako ne uvek kao fizička datost, onda svakako kao mentalno stanje, a ono je, kao što su to pokazali i neki od najboljih prošlogodišnjih romana, najveći problem. Upravo zbog te teškoće suočavanja sa samim sobom, sa projekcijom onoga što velika većina nas koji živimo i/ili pristajemo da živimo ovde, jeste u manjoj ili većoj meri – zombiji, Ivan Potić ima problem da njegove knjige ugledaju svetlost dana u trenutku kada on smatra da je za to došlo vreme.
U Vilenjacima se na momente otkriva i novi Potić. Ako je u većini priča lucidno besan, odnosno duhovito gnevan, pojavljuje se nekoliko njih kada se cinizam, sarkazam i ironija koji su toliko karakteristični za ovog autora polako pretapaju u melanholiju, u istinsku rezignaciju. Ti zapisi napisani su bez ili sa minimalnim uplivom fantastike i mogli bi čak da se svrstaju u eseje, posebno kada se imaju u vidu Montenjevi tekstovi, u kojima je žanr po prvi put i formulisan. Možda bih kao najkarakterističniji za ovu grupu tekstova, pokušaja (što je etimologija reči esej) označio „Nepojmljivo“, iako među njih treba ubrojati i tekstove „Kajla“, „Uticaji“, „Foliranti“. Oni nameću skretanje iz tipične Potićeve narativne situacije i možda pokazuju pravac u kojem će se ubuduće kretati njegova poetika, što je veoma dobro, jer se na pojedinim mestima oseća zamor materijala. Ovo proklizavanje u već poznato i rečeno je, čini mi se, očiglednije u zapisima u kojima se pojavljuju autoreferencijalni komentari, što jeste legitiman deo postmodernističke poetike, ali u slučaju Potićevih priča, to deluje prilično nevešto našrafljeno i nametnuto spolja, kao da ne prati unutrašnju motivaciju i logiku naracije. Drugim rečima, kad god udari glavom o zid, autor se priseti ovog postmodernističkog trika, što često liči na igru skrivalice sa malim detetom koje kad stavi ruke preko svojih očiju, misli da ga niko ne vidi.
Vilenjaci u živom blatu je vrlo dobra knjiga koja će, nadam se, uspeti da nađe načina da dođe do većeg broja čitalaca, jer mi se čini da je Ivan Potić zaslužio da bude prepoznat kao jedan od važnijih pripovedača mlađe generacije. Takođe, ona bi trebalo da predstavlja oproštaj od Potića onakvog kakvog ga znamo i da, bez obzira na to kuda će ga odvesti istraživanje forme, označi slavan kraj jedne faze u razvoju ovog pisca.
Ivan Potić, Vilenjaci u živom blatu (Niški kulturni centar, 2010)
Piše: Vladimir Arsenić
