Siniša Tucić, jedan od najboljih pesnika mlađe generacije, ima pesmu simboličnog naslova „Hoće li postmoderna umeti da peva kao što je moderna pevala o njoj“ – što je, naravno, parafraza Miljkovićevog distiha iz jedne od njegovih najpoznatijih pesama, „Poeziju će svi pisati“. I zaista, ako slobodno ukrstimo ova dva poetska iskaza sa prozaističkom postmodernom situacijom, dobićemo sadašnjost u kojoj svi pišu prozu, ali pitanje o njenom kvalitetu, o njenom pevanju, ostaje otvoreno. Drugim rečima, često se postmodernistički roman pokazuje kao sterilan, da opet citiram pomenutu pesmu Siniše Tucića, odnosno kao da nema šta mnogo da kaže/otpeva o našem životu.
Đorđe Pisarev je poslednjim romanom Na stazi suza (Agora, 2010) zaokružio svoju trilogiju, koju čine još i Ponoć je u sobi uspomena i A ako umre pre nego što se probudi? Jedan od veoma talentovanih pisaca srednje generacije, čija se očigledna narativna veština, bliska Osterovom remek-delu U zemlji poslednjih stvari, može videti u prvom i poslednjem poglavlju romana Na stazi suza, koja se delimično podudaraju, čini mi se da ipak nije uspeo da se ispetlja iz jedne prilično prevaziđene autoreferencijalnosti, autopoetičke samozaokupljenosti, iz, ako hoćete, slatkih obećanja postmoderne koja nisu uspela da otpevaju ono što smo od njih očekivali. Naime, a i sam Pisarev je toga više nego svestan, mada naglašava da njega to ne zanima, postmoderna na Balkanu se zaglavila negde u vremenu i tek je prekasno shvatila da oko nje besni rat. Na žalost, u većini slučajeva, postmodernisti su zaista okrenuli glavu i pravili se da je sve isto kao što je i bilo. S druge strane, da ne budem nepravedan prema njima, njihovi romani bili su tokom osamdesetih mesto na kojem su se bezbedno mogle promišljati ideje o kojima se ili nije smelo pisati ili u datim društvenim okolnostima nisu postojale druge mogućnosti za pisanje. Ipak, čini mi se da su devedesete i nulte suviše krvavoživotne da bi književnost imala pravo da o njima ćuti, i da je na neki način obavezna da o njima progovori makar i posredno i izokola, a svakako na način na koji dolikuje. Pored toga, treba pomenuti da su postmoderni prosedei i danas prisutni u mnogim delima koje ne bismo tako nazvali, već bismo ih čak pre svrstali u neorealizam, u ono što se zove i stvarnosna proza, međutim teme tih ostvarenja su ekskluzivno preuzete iz stvarnosti. Tu, pre svega, mislim na Ugričićev roman Neznanom junaku i na Tešinovu zbirku pripovedaka Ispod crte.
Dakle, ono što mi smeta u Pisarevljevom delu jeste priča o stvarnosti kao književnom proizvodu, i mada bi se mogli složiti da stvarnost jeste u velikoj meri proizvod naše imaginacije, ona ne bi trebalo da se relativizuje i da se u potpunosti prepusti pojedinačnoj svesti. Ako je, stoga, pojedinac merilo sveta, da pomalo iskrivim čuvenu Protagorinu maksimu da je čovek mera svih stvari, onda se svet otkriva svakom ponaosob i u tom slučaju zaista ne treba da postoji nikakva zakonomernost, kako u našem ponašanju prema svetu, tako i u našim međusobnim ophođenjima. Upravo tu nastaje potencijalni problem preko kojeg književnost možda može da pređe, ali nisam siguran da joj se to na duže staze isplati. Takođe, ukoliko je pojedinac ujedno i stvoritelj i uništitelj sveta, onda je zaista nepotrebno komunicirati taj svet bilo kome drugom, jer: a) njega/nju to ne zanima – on/ona ima svoj savršen, samostvoreni život i b) čak i ako ga zanima, on/ona to ne može da razume jer je čitav kosmos u tom slučaju zamišljen idiosinkretički. Da bi se spasili iz ovog vrzinog kola postmodernisti su, sledeći Borhesa, ubacili u igru i (auto)referencijalnost i intertekstualnost i počeli da izjednačavaju svet iz knjiga sa stvarnim svetom, često dajući ovom prvom prednost u odnosu na potonji. U tom smislu, sve što je napisano moguće je i dogodilo se, a ono što se stvarno dogodilo, nije se dogodilo dok nije zapisano i ispripovedano. Postoje ozbiljni teorijski konstrukti koji će dokazivati ovu tvrdnju i možda čak i retorički nadmoćno uspeti u tome. Međutim, stvarnost ume da bude surova, što smo mi, živeći na prostoru bivše Jugoslavije, umeli odlično da proverimo na sopstvenoj koži.
Prosto rečeno, Pisarev želi da odvede čitaoca na jedno interknjiževno putovanje za koje lično, sudeći po litararnim aluzijama i pomenutim autorima i naslovima, mogu da garantujem da je veoma zanimljivo i poučno. Problem je što se meni na takvo putovanje ne ide, jer mi je dosta Potemkinovih književnih sela i posela, osećam mučninu u stomaku, ne prija mi duga vožnja, a i zaslepi me sva silna i nestvarna lepota da prosto ne znam gde se nalazim. Za sve vas koji mislite da je zaista moguće putem književnog svemira pobeći od Emira i nemira, toplo preporučujem trilogiju Đorđa Pisareva. Za one koji za to više nemaju živaca, nemam pametan predlog. Pa sad vidite da li sam u pravu!
Piše: Vladimir Arsenić
