U poslednjem romanu pod nazivom Nevidljivi (Geopoetika, 2010), Pol Oster nastavlja sa svojim dosadašnjim stilom pisanja – postmodernističkim preispitivanjem (u svom najčistijem obliku) relacija između kategorija realnog i imaginarnog, unutar jednog metatekstualnog narativa, koji je sačinjen od više međusobno zavisnih semiotičkih ravni, tj. nivoa značenja. Međutim, u slučaju Nevidljivog, ovaj odnos izbija u prvi plan, tematizuje se, i po rečima samog autora, nadovezuje na njegov prethodni roman Čovek u tami: „Bril misli: realno i imaginarno su jedno.
Misli su stvarne. Pa, čak i misli o nerealnim stvarima. I to je istina.“ (intervju, The Times, oktobar, 2009.). Takođe, u Nevidljivom Oster se ne zadržava samo na pitanju podudarnosti stvarnog i fikcionalnog sveta; zapravo, ono što njega interesuje tiče se pitanja upisanosti Realnog u jezik, tj. u umetnost.
Oster piše roman, sastavljen od nekoliko različitih polu-fikcionalizovanih rukopisa – delova ispovedne i umetničke proze, dnevničkih zapisa, pisama – sa elementima sopstvene autobiografije, koji su poređani oko zajedničkog stožera – tajanstvene i monstruozne figure, izvesnog profesora Borna, lika koji će bitno odrediti sudbine junaka Nevidljivog. Ove beleške pišu tri naratora/junaka, ne računajući poziciju implicitnog autora, tj. samog Ostera, od kojih su dva projekcije Osterovog alter-ega – Adam Voker, pisac nedovršene knjige sećanja na 1967. godinu, koja je ušla u sastav Nevidljivog u vidu tri poglavalja: Leto, Jesen i Zima 1967., rođen iste godine kad i Oster, takođe studirao književnost na univerzitetu Kolumbija, i 1967. godine našao se u Parizu i odseo u istom hotelu Hotel du Sud, s dve godine zakašnjenja u odnosu na pravog Ostera; Džim Friman, poznati pisac i stanovnik Bruklina, priređivač rukopisne građe i stvaralac Nevidljivog, a kako kasnije saznajemo dvostruko fikcionalizovani Pol Oster, koji se krije iza pseudonima, i koji radi zaštite privatnosti Adamove sestre menja imena svih aktera ovog kvazi-autobiografskog romana; pored njih, tu je i Sesil Žuen, teoretičarka književnosti i autorka dnevnika, naknadno integrisanog od strane Džima Frimana na kraju Nevidljivog, u vidu razrešenja, tj. „koda“, koji „celom projektu daje novi smisao“. Ova višestruko umnožena, (meta)tekstualna svedočanstva, ili „priče u priči“ predstavljaju skup fiktivnih ispovesti, kojima je Oster dao mogućnost, upisivanjem činjenica iz sopstvenog života i umnožavanjem naratorskih perspektiva, da postanu realni ili mogući tekstovi onog Drugog, odnosno pojedinaca/fiktivnih junaka, u susretu sa ličnim istorijama – simboličkim reprezentacijama – koje su sami ispisali, odnosno fikcionalizovali.
Oster ovim romanom pokušava da prevaziđe nepodudarnost između „realnosti“ kao simbolički konstruisane datosti (svet u koji smo uronjeni kao subjekti i kojim vlada označavajući lanac simbola – govora, jezičkih znakova) i „Realnog“, shvaćenog kao ono što izmiče mreži simbola, što nikada ne može biti simbolizovano – primordijalno, užasavajuće, nesvesno, a samim tim strano, traumatično, jednom rečju – prazno. Iako njegovi junaci pišu tekstove koji nisu umetnička proza – npr. Fridman na jednom mestu komentariše Vokerove memoare: „Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinita priča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kao početak romana (na kraju krajeva pisci ubace u delo lik koji nosi njihovo ime) i onda bih zaključio da je završetak nemoguć – ili previše nagao… ali pošto sam mu od početka pristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunila tugom“, oni to postaju Fridmanovom/Osterovom intervencijom (oblikovanjem i dopisivanjem rukopisa), čime se onom neuhvatljivom i nepojmljivom, tj. „realnom Realnog“ – Žižek bi dodao „vrtlogu nad vrtlozima“ – omogućava pojava u formi čulnog: varke ili privida. Lik Rudolfa Borna je upravo primer toga; imaginarna utvara; obična konstrukcija; tačka oko koje se okupljaju svi tekstovi i junaci Nevidljivog u trenutku hermeneutičkog razrešenja; rupa koja zjapi i preti; fantomski označitelj bez označenog; tj. čista forma Zla.
Centralni tekst Osterovog romana, knjiga o „toj dugoj godini (1967)“ Adama Vokera, motivisana Vokerovom potrebom za iskupljenjem potencijalne krivice i svođenjem računa: „Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imam sasvim dovoljno vremena da razmišljam o svojim motivima… mislim da je sve počelo 1967, kada sam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak…“ – vrlo brzo se čitaocu ukazuje kao jedna od Osterovih konstrukcija (tzv. igra reči sa rečima), u funkciji (pored ljubavnog i kriminalnog zapleta – manifestni nivo priče) tematizacije odlučujućeg susreta Vokera sa traumatskom pojavom – egzistencijom Rudolfa Borna, tj. živim otelotvorenjem, u Lakanovom smislu shvaćenog super-ega; što će biti slučaj i sa ostalim junacima romana. Bornov identitet počiva na prisvajanju apsolutne slobode, on je eksternalizovani Zakon, koji zahteva pokornost – nije slučajno što je u romanu Born prikazan kao politički ekstremista i radikalni desničar, čiji je moto „ubij ili budi ubijen“, i koji je svoju karijeru započeo mučeći muslimanske zatvorenike, u Alžirskom ratu za nezavisnost.
Takođe, pitanje želje u Nevidljivom je ključno i tiče se zavodljivosti „Realnog“ u imaginarnom: „Nisam mogao da suspregnem želju da mu se dopadnem“ – Voker će prokomentarisati već na samom pošetku romana. Iako je osećao da mu je Born otkrio neke stvari o njemu samom, zbog kojih se postideo, on se neće odupreti zahtevima super-ega – instance koja naređuje užitak (jouissance) i biva zadovoljena jedino kažnjavanjem (u Vokerovom slučaju užitak predstavlja incest, koji će počiniti sa rođenom sestrom, dok u slučaju Sesil Žuen, čin odricanja od ljubavi).
Međutim, ono neuhvatljivo – moguće u svojoj potenciji, nikada do kraja ne može biti ispisano i zato Nevidljivi ostaje igra fiktivnih ogledala; ili, kako kaže Oster u intervjuu za The Times: „Ja se osećam kao da sam u poziciji čitaoca. Ja ne znam da li je Born ubio Sesilinog oca. Ja mislim najverovatnije da ne. Ali, on je neko ko je možda razmišljao o tome. Da li se incest stvarno dogodio ili ne? Džim misli da se verovatno dogodio: inače, zašto bi to Adam napisao? Ali, Gvinino poricanje deluje veoma ubedljivo. Tako da vi ne znate, jednostavno ne znate”.
Piše: Irena Javorski
www.e-novine.com
