Šta je ogledalo jedne države ako ne stanje njene kulture i institucija koje su zadužene za duhovni uticaj i opstanak nacije. Srbija je po tom pitanju još uvek u bukagijama socijalističkog nasleđa koje živi u totalitarnoj svesti njene političke elite. Današnja vlast koja se deklariše kao nova i demokratska još uvek se oslanja, angažuje i koristi proverene kadrove iz prošlih, totalitarnih režima. Gde god se osvrneš svuda po kulturnim institucijama mogu se sresti likovi koji su bili odani svakoj vlasti. Verovatno ih krasi moralna univerzalnost. Jednom provereni – zauvek overeni da nas časte svojim delima i usput odlučuju hoće li neko imati umetničku karijeru, posao, novac, sinekure, biti nagrađivan i dobiti nacionalnu penziju. Vera u otrcane floskule poput one da je umetnikov posao da stvara i radi, a društvena priznanja i nagrade će stići kad-tad je besmislica. Ne, neće niko nikada u Srbiji uspeti u bilo čemu ako ga vlast i njihovi „oficiri za vezu“ ne podrže. Onaj ko veruje da prava umetnost i vrednost ne mogu propasti ljuto se vara. U Srbiji se najlakše gine na umetničkom polju, naročito ako te nadležni moćnici uzmu na zub, ili još gore dignu ruke od tebe zato što si svojeglav, nezgodan, „konfliktna ličnost“. Ako nemaš podršku autoriteta, padaš na dno kao kamen bačen u bunar!

Poslednjih 60 godina teško da je bilo ko mogao biti predsednik, sekretar umetničkog udruženja, upravnik kulturnih institucija, urednik časopisa, a da nije prosejan kroz sito tajnih službi koje nažalost ni deset godina od dolaska demokratske vlasti nisu raspuštene ili reformisane. Zato je više nego smešno slušati bivše sekretare, predsednike umetničkih udruženja, direktore i urednike koji se danas hvale kako su izabrani na razne funkcije zahvaljujući ličnim kvalitetima. Ali čemu ovoliki uvod kad i vrapci na grani znaju da službe i dalje nesmetano rade i proizvode nove kadrove – đake poznatih profesora? Da nije tako ne bi danas uzor srpske književnosti bili život i delo Dobrice Ćosića. Svoju plodnu književnu karijerijeru započeo je kao podanik, sluga i službenik Komunističke partije, a nekoliko decenija kasnije dogurao ne samo do uvaženog akademika, već i predsednika države. Doduše, ta država beše samo karikatura prethodne, jadna, osramoćena i uništena.

To nije smetalo demokratskoj vlasti da književnika i oca nacije Ćosića uvažavaju i poštuju jednako kao i Miloševićeva vlast koja je proizvela nezapamćene zločine i stradanja naroda na Balkanu. Sa njim je Ćosić sanjao zajednički san o Velikoj Srbiji. Još pre 35 godina budući profesori i književnici na studijama književnosti školovani su na delima ovog pisca. Bivši profesor Filozofskog fakulteta iz predmeta Srpska književnost XX veka, Miroslav Egerić nije praštao studentima nepoznavanje celokupnog Ćosićevog dela, a bez analize u hvalospevu padalo se na ispitu. Zato je sasvim logično da pored Matije Bećkovića, Ljubomira Tadića, Dušana Kovačevića, Emira Kusturice i nekoliko kolega iz SANU i prof. Egerić potpiše predlog da se Dobrica Ćosić po treći put kandiduje za Nobelovu nagradu. Evo, prošlo je tačno pedeset godina otkako je ovu nagradu dobio Ivo Andrić, pa je red da se slava srpske književnosti ponovi. Pretpostavljam da potpisnici i predlagači veruju da se Nobelova nagrada za književnost dodeljuje na isti način kao NIN-ova, ili neke druge književne nagrade u Srbiji. Treba samo animirati onog ko drži žiri na lancu i setiti se pisca koji ima „zasluge za narod“. Po obrazovanju može biti i svršeni srednjoškolac. Nije loše da ima poltronske krvi kojom je poškropio svoje delo. U tom slučaju leđa će mu držati vladajuća, politička partija, a dugogodišnji staž i odanost na sprovođenju državne politike, osigurati nagradu u kešu. Kad se sve sabere nema boljeg kandidata od Ćosića.

Nobelova nagrada za najbolju upotrebu dinamita: Dobrica Ćosić, vernik-grešnik-otpadnik

(patriOSke pesme i nobelovske nagrade – prim. knjizevnost.org)

Deceniju posle partijsko-personalnih promena 2000. „nova“ vlast pokazuje veliko razumevanje za sve čelnike kulture jedne stravične i pogibeljne politike. Kad bolje razmislim, nije ih nikad ni kudila. Demokratska vlast se na njih oslonila sa punim poverenjem, pa su tako danas na javnoj sceni isti ljudi, isti žiriji kao i poslednjih 30 godina. Onaj ko kaže da to nije istina laže jer razlika između Pere, Đoke i Mike postoji samo u brzini šprinta kada se pretrčavalo iz stare u novu partiju. Pera iz SPS je pretrčao u DS, Đoka iz JUL-a u G17, a Mika sa centra širio ruke ka svima koji ga hoće i brinuo da ne osvane van vladajuće koalicije. Danas se više niko ne seća ni pranja biografija. Svi smo u Miloševićevoj, socijalističkoj državi imali jednako, samo su neki imali neuporedivo više. Odurno mi je da zavlačim ruku u punu kiblu, jer su najmizerniji i najjadniji upravo pisci. Nije me iznenadio tekst Sretena Ugričića, direktora Narodne biblioteke, o pozivu na bojkot NIN-ove nagrade. Logično, niko mu se nije pridružio. „Dobri, stari“ žiri morao je doneti odluku o užem izboru za nagradu, tako da svi koji su ispali sa liste imaju problem kako da se povuku jer ih je žiri već eliminisao. Bojkot bi mogao biti tumačen kao u Ugričićevom slučaju da se pisac povukao kada je video da mu roman nije na spisku prvih 30. Blago rečeno ružno i neprofesionalno, ali takvi su žiriji, beskrupulozni u svojim namerama da sprovedu zadato.

Poslednji NIN-ov žiri predstavlja sadašnju vlast u pravom svetlu. Odavno je ova nagrada devalvirana, još kad je počeo raspad Jugoslavije, a Miloševićeva propaganda sa sve piscima-slugama i izabranom intelektualnom elitom podržala rat, ubijanje i klanje. Posle partijskih promena 2000. i NIN je doživeo samo personalne promene. Tada se neko našalio da za žiri NIN-ove nagrade predloži Aleksandra Tišmu – laureata nagrade i pesnika Vladimira Kopicla. Predlog je odbijen, jer se u žiriju već nalazio jedan Vojvođanin, Boško Ivkov. Da se razumemo, Boško ni slučajno nije bio zagovornik Miloševićeve politike, naprotiv. U njegovoj biografiji piše da je bio dva mandata sekretar Društva književnika Vojvodine, jedan mandat njegov predsednik i 12 godina glavni urednik najstarijeg srpskog časopisa Letopisa Matice srpske. Bar pola svoje književne karijere Boško Ivkov je bio zadužen za kulturu u Socijalističkom savezu. Kolega i Boškov prijatelj u memorijumu posle njegove smrti imao je potrebu da napiše da pokojnik nije bio državni pisac.

Pisci koji imaju bar malo soli u glavi oduvek su znali ko nikada ne može dobiti NIN-ovu nagradu, pa sve da je napisao genijalno delo. Ako pogledamo poslednji krug i najuži izbor od šest romana u kome svih pet „električnih zečeva“ preskaču konopac, svakom je jasno ko je pobednik. Neverovatna je bahatost žirija. Zaboli ih što i slepci vide nameštaljku. Unapred čestitam pobednici!