U prvoj knjizi, box je bio metafora za sankcije i učaurenost našeg društva i na fizičkom i na mentalnom planu. U svom drugom romanu, Stanković je naslovnu metaforu opet iskoristio na nivou celog romana. Iako se većina radnje Splita odigrava u ovom hrvatskom gradu, metafora Splita ne odnosi se samo na ex Yu grad, već i na motiv podeljenosti koji dominira romanom. Od globalnog ka ličnom planu, razdovojeni su Hrvati od Srba, muževi od žena, sinovi od oca, dva brata, glavni junak od samog sebe. Metafora ili ne, izleda da jugonostalgija poprima ozbiljne razmere, pošto je jezik pomešan, a i celokupan budući život glavnog (domaćeg) junaka zavisi baš od dešavanja u ovom gradu.
Za razliku od tragikomičnih razglabanja o odnosu starog i novog, Stanković nam vreme pre i posle devedesetih pokazuje iz potpuno drugačijeg ugla u kojem (začuđujuće) nije sve tako sivo. Glavna priča vrti se oko susreta dva brata posle 33 godine razdvojenosti. Međutim, oni nisu bili razdvojeni zbog rata ili neke katastrofe koja se događala na ovim prostorima, već zato što su se sticajem okolnosti rodili na različitim krajevima nekadašnje SFRJ u isto vreme. Ova priča deluje pomalo banalno, a sam pisac naziva svoj roman španskom serijom, čemu ide u prilog to da se nakon što se vratio iz rata, izgubljeni brat drogirao i da je član sekte. Možda ovo i nije toliko španska serija, koliko zatupljena predstava o posledicama rata, omladini i predrasudama koje su vladale bivšom Jugoslavijom. Ipak, pisac je uspeo da unese duha u ovu „sve za ljubav – crni biseri“ priču.
Stanković je pomalo naivno pokušao da ukalupi svoji privatni život u fiktivni tako što je za podnaslove poglavlja uzeo slogane koje je smislio tokom svoje copywriterske karijere. Oni bi trebalo da imaju funkciju komentara epizode ili njene najave, a u stvari izgledaju kao da su banalno povezani s temom poglavlja.
U romanu je na svim planovima prisutna ironijska distanca prema biblijskoj tematici. Ne samo da glavni junak ima Isuseove godine kada odlazi na put da pronađe brata, već je i brat, član hrišćanske sekte u kojoj glavni junak, Miša, provodi neko vreme. Daleko od toga da Stanković propoveda neku biblijsku tezu. Naprotiv, kroz slogane na početku poglavlja, teško se može naslutiti bilo kakva vera. Praveći parodiju na hriščanske običaje i fraze, pisac određuje svoj odnos prema ovoj tematici na samom početku knjige gde kao moto stoji: „U ime oca i sina i još jednog sina“.
Posle pronalaska hrvatskog brata, koji se, simbolično, zove Niko, glavni lik Miša, u stvari, pronalazi sebe. Niko i jeste baš to, niko. On je faza koju je glavni junak morao da pređe da bi najzad odrastao. Miša i Niko predstavljeni su kao suprotnosti, iza čega se krije prastari mit o Kainu i Avelju. Da se izrazimo jezikom romana oni su kao bista voda i mutna voda od prašine ispod palme, gde je „onaj naš mačak vršio nuždu“.
Roman se završava pronalaskom Nika i nikoga i jednom velikom prazninom između oca i sinova koja će do kraja ostati neispunjena. Na jednoj od seansi u sekti propoveda se: „Otac svih nas prašta! Zato, jer je otac.“ Ovaj otac, Dušan, koji je, za razliku od majke, imenovan, niti prašta niti se njemu prašta. Iza svog tog praštanja i prihvatanja krije se suštinska usamljenost: „Ljudi nastaju odvajanjem. Prvo od oca. Onda od majke. Od dva, nastaje tri. Nastaje jedan. Sam. Odvojen.“
Uprkos naizgled slabom zapletu, stilom i pristupom koji nas nosi kroz delo, Split zaslužuje titulu jednog od najboljih romana u prethodnoj godini. Ne samo da ćete se zabaviti, već ćete doživeti ovu priču na potpuno neočekivan način… I na kraju, sasvim dosledno, neme ni happy enda ni patetike, samo split.
(Vesna Radman; b92.net)
