Поред низа писаца који су у својим романима објављеним у 2010. години, као што смо видели, тематски били усмерени ка Србији и животу у њој, у овом часу, и оних који су сагледавали локалне и глобалне, универзалне и тренутне аспекте живота и уметности, постоји и низ писаца који су своја нова дела усмерили ка сасвим личним, интимистичким темама или односу према литератури који не претендује да буде општеважећи. Ево неколико истински успешних примера.
Након дуге паузе од пуних девет година откако је објавио свој претходни роман „Израњање”, Веселин Марковић је пред нашу читалачку публику ове године изашао с новим делом – романом „Ми различити”. Већ сам наслов јасно одређује оквир приповедања, а то је вишестрано разматрање појма различитости. Али, за разлику од мноштва слично конципираних прича, које су у жељи да буду политички актуелне често биле усмерене на наглашавање или негирање националних, верских, расних или језичких разлика, Марковић своју причу не везује за колективне идентитете, већ за нешто још судбинскије: за разлике са којима се рађамо.
Главна јунакиња и јунак болују од изузетно ретких болести и као такви су другачији од готово свих осталих људи који их окружују. За разлику од оних који ма колико били национално/верски/расно изоловани у једној средини, ипак знају да негде другде (макар и врло далеко) постоје људи који су им блиски и којима друштвено припадају, јунаци Веселина Марковића су апсолутно сами са својим болестима, физичким недостацима и невероватним судбинским обртима и готово да нема никога ко би искрено могао да их разуме. Не случајно главни јунак се занима за математику и рачун вероватноће којим покушава да схвати колико су заправо мале шансе биле да се нешто деси, а баш то се заиста десило њему или неком другом. Вероватноћа или судбина, недвосмисленог одговора нема: главна јунакиња од рођења болује од болести која погађа једно новорођенче у два милиона случајева, а блиска рођака главног јунака утапа се у залеђеном језеру у невероватном стицају околности – оних које би стале само у рубрику „статистичка вероватноћа”. Непатетично и мудро вођена радња у којој се мешају снажно нијансирано и језички дочарано сећање на детињство и садашњи тренутак јунака, пословни, породични и љубавни односи, покушај откривања смисла и логике прошлости, као и сопствене будућности показују поново ширину и снагу Марковићевог талента. Талента који се изборио са замкама које са собом носи прича попут његове, а то је да сентименталност и
симплификација, под налетом јаких али површних емоција, изазову искључиво сажаљење, а не и разумевање
тога колико људски животи могу бити компликовани и тешки и колико их људи чине још тежим и компликованијим, и то понајпре ми исти, који никада нисмо или нећемо искусити шта то значи бити сам међу људима, један у два милиона.
Ђорђе Писарев је након једне године паузе објавио нови роман под именом „На стази суза”. У пишчевој белешци на крају књиге се истиче да је то завршни део трилогије Мапа изгубљеног света коју поред нове чине још књиге: „Поноћ је у соби успомена” (2005) и „А ако умре пре него што се пробуди” (2009). И као у претходне две књиге, Писарев је и овога пута остао веран својим литерарним постулатима са којима је пре тридесетак година ушао у нашу књижевност, а то је да књижевност говори искључиво о себи самој и свету који речима ствара и о свом творцу. Све остало, сматра Писарев, у литератури је мање важно или сувишно. И док је у роману „А ако умре пре него што се пробуди” био отворио врата не само за елитни, већ и за нешто шири круг читалаца, уносећи сетне тонове посвећене пролазности и вољеној жени, овога пута, завршавајући трилогију, кратки роман је добио тон сасвим лично интонираног есеја или исповести о писању и његовом смислу на почетку 21. века. Али, како код Писарева ништа није апстрактни конструкт, тако ни ова постмодерна тема у његовом тексту не звучи нимало „папирнато”. Напротив, у њу је сливено и размишљање о писању као супституцији живота и емоција писца који истински живи само док пише. Утолико више га погађа време у којем се губе сви оријентири и путокази и у којем је готово немогуће сагледати контуре реалности. Јер уколико је све комерцијализовано и извештачено, стилизовано тако да буде искључиво подређено подобности за куповину – шта писцу остаје као есенција света о којој би требало да
пише? Само сета због унапред изгубљене борбе са ништавилом, оним метафизичким и оним епохалним у којем
живимо. Неуморан иноваторски дух, духовитост и мноштво књижевних реминисценција, метатекст и осећање
пролазности укрстили су се у новом Писаревљевом роману као упитаност над смислом писања и смислом
живота, што је за једног посвећеника потпуно аналоган однос. Али, одмичући се од депресије, Писарев
руком правог мајстора дописује у епилогу духовиту констатацију која на читав роман баца друго светло, а
то је да нема разлога за песимизам, јер неко ко попут писца ствара измаштане светове који постоје на
темељима изабраних дела светске књижевности и неко ко живи у тим световима, ионако мора бити изгубљен за
стварност око њега.
После више година, нови роман је објавио и Радован Бели Марковић. Књига „Госпођа Олга” наставак је његовог Ваљевског циклуса који чине романи „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву”, „Девет белих облака”, „Оркестар на педале” и „Кавалери старог премера”. И овај нови роман у потпуности наставља стилске и тематске смернице својих претходника, што значи да је читалац суочен са два нимало лака задатка која су предуслов за потпуно разумевање Марковићеве прозе: најпре то је прихватање поетике чија је основа језичка имагинација, а други је да је то ауторов начин да у текст унесе своје виђење света као места чија је главна особина смртност и пролазност и да ту утехе нема. Благо насмешено, меланхолично и сетно, Марковић нам приповеда о времену непосредно пред почетак Другог светског рата, о покојној ваљевској чудакињи, госпођи Олги Аронијан, заправо о потрази за њеним сенима и причом о њој која се одмотава од краја, од њене смрти негде на почетку романа и креће уназад, осветљавајући читав њен живот. Као и у свим другим прозама Р. Б. Марковића појам приче треба узети у сасвим условном смислу, јер се читалац креће у приповедном свету у којем су узрочно-последични односи сасвим укинути, у којем време као да стоји или су конвенционално време и реалан простор деформисани и у којем се живи и мртви сусрећу, подједнако као и ликови из књига. Наратор зато, као и већина ликова (које безмало све знамо из претходних романа), сумњају у постојање и смисленост света у којем су се сви скупа обрели. Резигнирано, неки од њих утеху проналазе у кафани, Секулић Хотелу, а неки у смрти или санаторијуму за умоболне. Друге утехе, смисла и
избављења нема. Тај безутешни и безнадни фатализам нешто је по чему је Р. Б. Марковић амблематичан у
нашој савременој књижевности и нешто о чему он најаутентичније пише, а његова фина мачанхолично-иронична
литерарна транспозиција овог мотива, као и изузетна језичка инвенција, најдубља су тачка до које ова
књига долази, док су, истовремено, размишљање и писање о пролазности начин да се савлада страх од ње.
И млади писац Мића Вујичић свој први роман „Оштар старт” исписао је у сасвим интимистичком кључу. Прича је смештена у Мокрин, у најужи породични оквир: главни јунаци су у Вуковару, нестали стриц – љубитељ читања, отац – истрајни судија у најнижем рангу фудбалског такмичења, деда – часовничар и мајка – оснивач опозиционе радио станице. Наратор, сада одрастао човек, о јунацима временски скоковито приповеда, руковођен пре свега асоцијативним дозивањем мотива, тако да фрагментарно ствара сетну и духовиту слику свога детињства, времена и околности у којем је одрастао. Микроновелама везаним за деду и његовог брата, Титовог преводиоца, прича добија и историјску дубину која сеже до Другог светског рата, тако се у тексту конституише и једна сасвим лична и духовита визија друге половине 20. века у Војводини. Иако се дотиче распада СФРЈ и потоњих политичких превирања у Србији, пратећи перспективу детета, та дешавања остају на рубу наративне перцепције, као и неколике смрти које као тамне сенке поцртавају све ликове у роману, а фокус радње бива усмерен на породичне односе и приче од којих је детињство саткано. Очеви савети за преживљавање утакмица у „бетон лиги” периодично се понављају и варирају и тако постају лајтмотив књиге у којој груба игра на забаченим провинцијским теренима постаје метафора живота који смо живели у претходне две деценије. Овако конципиран роман истински је омаж Мики Антићу, који је и сам један од значајних ликова у овој књизи, а истовремено књига може бити читана и као ненаметљиви пастиш Кишовог Породичног циклуса. Међутим, ово не умањује Вујичићев таленат, већ показује да је он већ формиран писац који је способан да задржи аутентичност свог приповедачког гласа и онда када о детињству
проговара кроз кишовску призму и антићевским сензибилитетом.
(Politika)
