U tom smislu je polje umetnosti oduvek bilo polje sukoba. Svako pomeranje društva ka novom bilo je inicirano i propraćeno borbom za promenu kulturnog modela. U ideološkom vakuumu, nastalom krahom vodećih društvenih obrazaca koji su krojili sudbinu planete u poslednjih 200 godina, dolazi do obnove prastarih odnosa u kojima se postignuta demokratska prava i slobode, u sprezi sa savremenim tehnologijama, primenjuju po principu sveopšte trampe. Kako to primećuje Kamila Palja u svom eseju „Lažne obveznice i preuzimanje kompanija” iz 1991, „…lažno složena objašnjenja jednostavnih problema samo su mamac koji treba da nam odvrati pažnju od pravih pitanja, a onda nestaju u vidu lastinog repa ne dajući nikakva rešenja.”
U tako ustrojenom svetu, savremena umetnost je integralni deo opisanih procesa. U njoj se prelamaju sukobi, potrage za novim identitetima, jurnjava za počastima, udvorištva i trgovanje, eskapistička ishodišta, političke i ideološke platforme. Svetu u kojem je novac merilo za vrhunska dostignuća, umetnici radosno tapšu iz prikrajka, zauzimajući pozu nezainteresovanih danguba dok im uposleni asistenti marljivo štancuju radove za potrebe nove klase. Gledajući Tašenove publikacije o umetnosti na početku 21.veka, primetan je jedan novitet u produkciji ovakvih pregleda. Na kraju podeblje knjige, na kojoj se uobičajeno nalazi indeks s imenima umetnika koji su obrađeni, pojavljuju se kao novi vrednosni parametri informacije o tome koje galerije zastupaju pomenutog umetnika, koji su dostignuti najmanji i najviši iznos u slobodnoj prodaji, kao i najviša dostignuta cena rada u aukcijskoj prodaji, da bi navedeni spisak zaključili kontakt telefonom i mejlom galerije. Ovakva praksa,koja bi se pre samo deceniju smatrala potpuno iskrivljenom, postala je olako prihvaćeni standard te ispada da je danas potpuno primereno reći da se umetnik koji se nije dobro prodao teško može smatrati značajnim.
U intervjuu koji je nedavno TVmreža Al Džazira upriličila sa planetarno slavnim filozofom Slavojem Žižekom, Žižek zaključuje da neoliberalizam nije nikakva ekonomska doktrina već ideologija. Novo vreme donosi sa sobom i nove modele ponašanja. U svetu umetnosti, najintrigantnija je potreba da se radikalne umetničke prakse pacifikuju transferom u tegobno dosadne akademske vode ili pristupom umetničkom tržištu. Ta sveopšta manija za prihvaćenošću koja je krenula od politizacije problema marginalnih društvenih grupa stigla je na velika vrata u svet umetnosti onog trenutka kada su se nekadašnji borci protiv učmalih društvenih konvencija našli na čelu moćnih institucija.
Žižek na kraju svog nastupa poentira time što ukazuje na neobičan fenomen – logično bi bilo da se neoliberalizmu u krajnjoj instanci suprotstavi ideja koja bi u sebi sadržala komponente levičarskih egalitarnih postavki,ali,paradoksalno,odgovor je još veći zaokret udesno – nikakve leve ideje nema na ideološkom horizontu, dok je odgovor globalističkom neoliberalnom ustrojstvu sveta sadržan u talasu neokonzervativizma, partikularizma i nacionalizma.
U populističkom paradiranju nebrojenim mogućnostima kojima nas današnjica obasipa sa svih strana, teško je objasniti praznom džepu značenje izraza – manje je više.
(Uroš Đurić, Politika)
