Машта која ствара уметничка дела не избегава стварност, она продире у њу, хвата њен изглед, што је изједначава с начином осећања уметника и на основу тога открива оно што од стварности измиче сазнању. Пошто је човек прво искуство о спољњем свету добио преко чула, машта је она духовна активност која остварује синтезу чулних искустава.
Задатак маште је да ствара неку форму, пошто је форма поредак ума дат чулном искуству и осећајном животу. У форми се препознаје траг активности ствараоца, превазилажење обичног живота и акт по коме се распознаје стварање. Да би била уметничка, форма мора бити створена. Ни копирана ни пронађена. И заиста, шта је друго проналазак до производња неког предмета одвојеног од људског живота, док уметност почиње и завршава се у човеку, припада историји човека, развоју људског ума. Уметничко дело је ново људско биће. Од имитације или проналаска уметност се разликује својим стваралаштвом.
Најновија збирка поезије Горана Лабудовића – Шарла је уметничко дело које је истовремено и конкретно и апстрактно. Конкретно је зато што њена садржина припада свету природе и живота, а апстрактно – што је њена форма резултат одвајања ума од конкретног света.
Светлости и сенке из књиге  Небеска соа гипким кретањем кроз машту читаоца помоћиће му у проналажењу хармоније. Тада ће се упознати и са људским бићем и са уметничким делом, али све док ишчитавање ове књиге буде трајало, он ће се кретати у свету укуса.
Сви укуси су релативни у односу на онај апсолутни који је уметничко стварање.
Да је, управо, лепота она покретачка ватра која је у поезији Горана Лабудовића – Шарла, и живи извор и јасно огледало, видљиво је већ на самом почетку ишчитавања књиге Небеска соа. Опрезни долазак пред капије ове књиге доноси утисак да смо се нашли у раскошном предворју импозантне грађевине у којој нас сачекује шума дорских стубова, док нам са зидова своје поруке добродошлице шаљу издашно украшени мозаици од поломљених керамичких плочица.
У песми Ти си једно срце мало Лабудовић једну песму љубавне фактографије уздиже изнад суштине и језиком симбола ствара нову реалност. Док  је свет око њега, у бескрајно разноликој стварности, заробљен у ограниченом језику, Лабудовић потчињава заблуде савременог човека свом формалном систему. Укратко, не дозвољава заблудама, на путу од уметникове маште до оне најшире, људске маште која припада свету општег и бесконачног, да успеју да одвоје сусштаственост емоције од токова живота.
Песма Брда читаоцу пред очи и у сазнајни колоплет долази двојако: и као јака утеха али и као разлог за снатрење једне исконске, неспутане слободе која је некада постојала, а ми је не упознасмо ни до данашњих дана. Тако схваћена слобода жели да нам, путем ове песме, каже како би односи међу људима били суптилнији, непосреднији и чулнији да није све што је некада било слободно дато, постало контролисано, рационисано и дистрибуирано.
Светлост поезије се рађа из неочекиваних природа, из заборављених општих места и из најмање очекиваних хтења да се достигне чистота, савршена у сажетости катализатора нагонске похлепе за постојањем лепоте мисли.
Горан Лабудовић – Шарло у свом целокупном песничком стваралаштву одличним познавањем лековитих својстава метафоре и умешним коришћењем тих мелема на моменте тихо, а на моменте гласно, усаглашава своје певање са тврдњом да Бог надахњује фантазију.
У песми Она се буди највиши идеал намеће се најнижим средствима и тада се фантазија појављује као визија Бога, коју разум не може достићи.
На тромеђи духовитог, метафизичког и естетике у модерном смислу надахнути песник задивљено гледа истину која је учињена видљивом.
У песми На Бентегодију, духовна лепота са свим својим привиђењима не постаје само производ уопштавања већ је резултат  сугестије, слике коју је произвео песнички монумент захваљујући својој способности да се сети небеске лепоте.
У песми Носталгија, викенд Лабудовић проговара језиком побуне у име колективне поражености. У потпуности разобличује уништитеље оних најтоплијих вредности на којима су грејале душу и оплемењивале одрастање генерације људи у земљи које нема. И да парадокс буде већи, управо ти скрнавитељи су данас и највећи произвођачи сузног ламента над рушевинама које су ажурно и приљежно створили.
Између Бога и снова или фантазије Горан Лабудовић – Шарло модерном језичком изражајношћу, уз слике, боје, звук и рефлекс мистицизима уграђује уграђује изолационе слојеве које бране дух од баналности, ружноће и посрнућа. Песме из књиге Небеска соа које се налазе на првој линији одбране према све снажнијем тренду духовног и интелектуалног осиромашења су свакако:

Ти си једно срце мало, Ништа, Брда, Маслачак, На Бентегодију, Писмо, Врата, Небо, звезде, Жвака, Пастири, У Призрену, догодине, Милутин, Weltshmerz, Бездан, водостај, Слободно певање, Стаклени коридор, Њима је много теже, Приношење, Носталгија, викенд, Чикаго…
Завршни део књиге Горана Лабудовића – Шарла Небеска соа, исткана од најфиније, стварносно – фантазмагоричне прозе брзо и лако уверава читаоца да аутор прави јединствени и веома успешни концепцијски искорак у текућој књижевној продукцији. Тридесет два прозна мозаика од поломљених керамичких плочица  плус бриљантан дриблиг Бране Петровића пред голом усуда  на терену наде, најављују још већи замах неоспорног талента кадрог да створи прозну прецизност у домену кратке форме, од минијатуре до кратке приче, са радњом која буди и поентом која упозорава.
Склопивши корице књиге Небеска соа, предани читалац прво ће помислити на уметника у његовом стваралачком тренутку. Замишљаће га замишљеног, видети одлучног, а затећи распеваног. И тек тада ће му поглед забљеснути светлост истине да поезија као највиши облик уметности добре дарове доноси добрим људима.

Чедомир ЉУБИЧИЋ