U skladu sa ovim, zanimljivo nam deluje slika Renéa Magrittea na naslovnici knjige gde vidimo razbijeni prozor od kojeg su ostale samo krhotine – nema sigurne membrane koja nas je delila od sveta, pa je i prilika za neposredniji dodir sa stvarnošću veća. Naravno, time je povećana mogućnost uživanja, ali je povećana i opasnost. Isto tako, i jezik je samo hrpa polomljenog stakla koju više ne možemo sastaviti u nedeljivu celinu i tako odraziti prvobitni smisao, bez obzira da li se radi o svakodnevnom govoru, poeziji ili možda književnoj kritici (uključujući i ovu koja se nalazi pred vama). Ako je jezik, kao deo razlomljene stvarnosti, i sam isfragmentiran, i sumnja se u njegovu sposobnost prevođenja, onda se dovodi u pitanje smisao i moć svakog verbalnog sadržaja, uključujući i poeziju. Ako nema jasne i sveprožimajuće celine, nema ni celovitog i zadovoljavajućeg govora. Ovim zapažanjem celokupna pesnička knjiga dobija na autopoetičkoj dimenziji koja je ponekad očigledna, a ponekad prikrivena. U prvom planu nalazi se predmetni svet, stvarni događaji i ljudi, dok se u pozadini promišlja uloga i značaj (pesničkog) jezika u sprovođenju različitih strategija moći. Svet se, naravno, pokušava očuvati jezikom, ali u tom nastojanju krije se i želja za kontrolom i vladanjem. Popisujući stvari oko nas, mi se trudimo da ih kontrolišemo, ali nas u tome izneverava sam jezik koji izmiče našoj apsolutnoj prevlasti, i zbog toga se ovakav pokušaj čini nemogućim. Proživljeno se u svest može povratiti varljivim sećanjem – u delićima, prošlost se rekonstruiše i stvara se slika za koju ne možemo reći da je verna originalu. S druge strane, zbog temporalnosti govora mi nikada ne možemo izlaganjem obuhvatiti sadašnjost, jer i pre nego što smo izgovorili neko stanje, radnju, misao ili emociju, oni su se već desili. I tako svet stoji naočigled nas, razotkriven i razobličen, ali necelovit. Vraćanje suštini stvari deluje kao pretežak zadatak iz prostog razloga što nam naš jezik postavlja brojne zamke.
Naravno, težina poduhvata ne može tako lako potisnuti priželjkivani ideal u svesti lirskog ja: poj pseudoslavuja položiće moj / glas u marginu tvoračke poljoprivrede zagrnuti / koren svake poezije u neodređeno / detinjstvo reči… Treba se dakle vratiti prvobitnom, detinjem, nevinom značenju reči – zadatak privlačan i uzbudljiv u svojoj neostvarivosti. Naime, u skladu sa slikom Renéa Magrittea na naslovnici, medijum kroz koji posmatramo stvarnost (a u ovom slučaju je to jezik), poprimio je odavno karakteristike pseudostvarnosti – one su postale neodvojivi deo njega. I kada bismo pokušali da preoblikujemo taj medijum radi istinskog doživljaja okoline, uvek bi u njemu ostali neizbrisivi tragovi (lažne) istorije. Osim toga, čini se da se u (poetskom) jeziku ogledamo mi sami mnogo više od okolnog sveta koji želimo objasniti, i kao što pesma piše svog autora, tako ona i čita svog čitaoca – pokušaj objektivnog sagledavanja stvari doveden je opet u pitanje. Poput stvarnosti, i jezika kao sastavnog dela iste, tako je i lirski subjekat ove knjige decentriran, nepovezan, labilan, bez čvrstog oslonca, bez uporišta u samom tekstu, kao što je to naznačeno u uvodnoj pesmi 8. 7. 2006.: Tek sam dospeo ni iz / čega i izgleda da / ponovo polako gubim tlo pod / nogama. Svestan svoje necelovitosti i nedovoljnosti, subjekat registruje predmete i događaje kojima ne može odrediti smisao i važnost za sopstvenu egzistenciju; reči koje čuje malo mu znače, kao u pesmi valter, daleko u nama gde navođenje određenih pojmova nije dovoljno da bi se uspostavila zadovoljavajuća veza sa svetom. Zato će, u želji da promeni fizičku, kao i jezičku stvarnost, protagonista kroz zbirku konstruisati identitete-pomagače, poput Gubeca, vođe seljačke bune, a takođe će i menjati okoliš u kojem se ova poezija dešava. Tako se pred nama smenjuju urbani krajolici, seoski ambijent, predeli netaknute prirode, primorski pejzaži, a svi oni predstavljaju samo dekor za utišanu refleksiju, ironiju, jednostavno igru označenim, kao u pesmi sumrak je ponekad…: to telo koje tuširaš nije sumrak. Ambivalentnost sveta uzrokuje i ambivalentnost označenog, konkretno se ugnezdilo u apstraktnom i obratno. Naravno, lirski subjekat je svestan mesta koje telesnost i čulnost zauzimaju u našem vremenu, i to ističe u pesmi potrebno je zaklati svinju: Jer / danas je bitno meso. Iako nepouzdana, čula se danas pokazuju kao najbolji način za spoznaju sveta – refleksija sve više poprima obrise erotskog. Logično, u pesničkom izrazu Srče konkretnost pokušava da odnese prevagu nad apstrakcijom, ne bi li približila lirsko ja realnosti koja se nalazi sa druge strane zamišljenog prozora. Ipak, napuklom korom govora može se dodirnuti samo površina stvarnosti, ali suština ostaje netaknuta. Zbog iskrivljenosti i neistinitosti jezika, izlomljenog odraza u reci, i protagonista Vasićeve debitantske zbirke je nepotpun i necelovit – stvaranje njegovog konačnog, punog i istinskog oblika odvija se kroz celu knjigu. Jasno, ovaj proces sazrevanja lirskog ja nije do kraja završen pa se čini da će se on nastaviti i u sledećoj zbirci mladog autora.
Suočen sa marginalizovanom ulogom pesnika i pesništva današnjice, protagonista zbirke će u ostvarenju za nasipom… pomirljivo konstatovati: svestan sam promuklosti / jezika poezije toga / da su danas nevidljivi tek / krtice trulež i podzemni / život bilja. Očigledno, poezija je danas izgubila na prodornosti, glasnoći, ubedljivosti – sve je transparentno i dato na uvid, bez poetske mistifikacije i očaravanja, i zato nam se čini da nema više tajnih veza i velikih istina. Fluidnost i neodredljivost izricanja u Srči se ogleda u nadopunjavanju fizičke i pesničke stvarnosti, kroz preplitanje dečijih tela i tela pesme, te kroz prožimanje refleksije o dečijoj igri i autopoetičke refleksije, kao u pesmi pogled se ne pruža daleko: nejasan mi je smeh komšijske / dece pokret kojim / preskaču ogradu / stiha ne obazirući se puno na / koncepciju pesme i povike roditelja. Brojnim opkoračenjima, kao i slobodnijim asocijativnim nizanjem pesnik se poigrava značenjima, a onda i čitaočevom recepcijom, kao da želi reći kako se u pokušaju promene realnosti mora menjati i doživljaj iste. Takođe se ovakvim poigravanjima pojačava utisak o nepostojanju stabilne i nepromenljive celine. U skladu sa tim, ni ciklusi nisu čvrsto komponovani, već su određeni tematsko-motivskim sklopovima koji se ponekad prelivaju iz jednog u drugi odeljak i tako doprinose utisku o jedinstvenoj poetici. Ono što nam može pomoći u bližem određivanju Vasićeve poetike jesu identični naslovi dva intermezzo-odeljka – loose reading. Ovi odlomci predstavljaju imaginarna lirska putovanja kroz razne geografske, ali i kulturne predele – ovde subjekat pokušava prevazići zadate prostorne, vremenske i kulturološke koordinate i tako odrediti sopstveni, večno neuhvatljivi identitet. Otuda i višeznačna jezička igra u naslovu odeljka: loose može značiti labav, bez čvrstog značenja, bez države zatočeništva i ograničenja, slobodan u tumačenju i fluidan u određivanju. O takvoj avanturi govori i pesma 1537. gde protagonista sačinjava spisak neophodnih radnji: …zaploviti ka prividu otvorenog / mora u nebo krenuti za / bojom odavno oguglalom na / reč beskraj i iz opisa / postupno izostavljati obronke / ono sagledivo… Napustiti čvrste oslonce, utvrđena značenja, otisnuti se u more nepoznatog i neistraženog – to je putovanje na koje nas poziva Vasićeva Srča. Zato se čini da je naslovljavanje većine pesama izbegnuto jer bi se tako tekstovi preusko odredili i usmerili u samo jednom pravcu čitanja i razumevanja, što ne bi bilo u skladu sa konceptom knjige koja teži svojevrsnoj otvorenosti i nesvodivosti na isključivo jednu paradigmu.
Ova poezija funkcioniše prvenstveno u formi iskaza, to jest kroz odmerene, elegantne opservacije kojima se vrlo precizno i utišano, bez naglih i dramatičnih preokreta, prati pomeranje lirskog nerva. I pored sve preciznosti, rafiniranosti i opreza, poetskom subjektu su posebno važni trenuci / koje ne želim da bacim psima imaginacije / čulo bi se tek resko razdvajanje / tankih žila mesa i smisla nikakva / istina. Očigledno da se ovde provlači svest o postojanju stvari nad kojima bi pesnička mašta i sublimacija izvršile nedopustivo nasilje, zato se njihov puni smisao i životnost kriju u neprevodivosti i neponovljivosti. Eliptični, svedeni, a opet razigrani i neuhvatljivi pesnički izraz Srče sklon je transparentnosti, te se zato u načelu izbegava metaforičnost. A evo kako se u pesmi posle potemkina… razmatra uloga figure prenesenog značenja: metafore su ostale u grlu oluka / slične popinim kostima nalaženim / u dnu bašte belih i tvrdih godina / zaraženih slinavkom i šapom / neupotrebljivosti. Metaforično izražavanje nije u potpunosti napušteno, o čemu svedoče i pomenuti stihovi. Ono se nalazi u grlu oluka, na putu prema kanalizaciji istorije, ali još uvek vrši određeni uticaj na današnju poeziju koja se lomi između tradicije i avangarde, ponekad neodlučna u suočavanju sa izazovima epohe. Svaka (pesnička) avantura nosi određene rizike i zamke, pa i ne čudi što će u pesmi jedna razglednica protagonista zbirke obratiti pažnju na neupotrebljeni kondom što leži na podu: a trebalo je / poneti ga pomisliti na uske / ulice raspuklu smokvu/ sunca… Tako je kondom ovde sasvim slučajno prerastao u (post)modernu metaforu zaštite i sigurnosti, ali i predrasude, straha, neznanja i nepoverenja. Ipak, nečije prisustvo u Srči vraća izgubljenu veru: radi se o pomenutom seljačkom knezu i bundžiji Gubecu, inkarnaciji Hrista, prevratniku i revolucionaru. Predstavljajući otelotvorenje želja i nada većine, Gubec, poput same poezije, kao i njegovog poznatijeg prethodnika, izneverava očekivanja – mnogima se otkriva, ali nikome u potpunosti. U nameri da prevaziđe otuđeni industrijalizovani svet koji je otuđio i sam jezik, Gubec se vraća prirodi, svestan poraza koji će označiti (jezičku) revoluciju kao romantičnu zabludu.
Nakon višekratnog čitanja Srče stiče se utisak o jedinstvenoj i pažljivo izgrađenoj poetici kako na nivou celokupne knjige, tako i na nivou pojedinih ciklusa. A opet, osećamo da je svaka pesma samostalna celina, da ne postoji manir u građenju pojedinačnih tekstova. Pored toga, pomenuta otvorenost ove zbirke omogućuje joj komunikaciju sa različitim teorijskim, ideološkim, metodološkim, uopšte – čitalačkim paradigmama. Između ostalog, možemo uočiti tendenciju Vasićeve poetike ka famoznom ženskom pismu – jednostavno, pomenute poetičke karakteristike poput ambivalentnosti značenja, fragmentarnosti, igrivosti, fluidnosti, erotičnosti i telesnosti teksta, kao i postojanje decentriranog, labilnog lirskog junaka tranzitivnog karaktera, omogućuju ovoj poeziji i takav status. Moram priznati da sam kao prikazivač povremeno osećao nemoć pred ovako zahtevnom knjigom jer svojim diskursom i terminološkom aparaturom nisam uvek mogao pokriti i obuhvatiti sve njene semantičke domete – naprosto, Srča se opire svakom sveobuhvatnijem tumačenju. Zato bi bilo vrlo korisno kada bi se ovoj zbirci prišlo iz različitih uglova i metoda proučavanja, kao što je to u nekoliko dosadašnjih kritičkih osvrta i učinjeno. Pišući o Vasićevom debitantskom ostvarenju, ja sam poklanjao punu pažnju postojećim prikazima, kao i ranijim zapažanjima i sudovima, a mnoge od njih sam usvojio i ponovio u ovom tekstu. Ipak, verujem da ovde nije kraj: u tumačenju ove poezije može se ići mnogo dalje, i zato se ovaj prikaz može razumeti i kao poziv iskusnijim kritičarima/kama da se ozbiljno pozabave prvom knjigom pesnika iz Banatskog Novog Sela i isprate je ponekim prikazom. Jednostavno, poetska zbirka Srča svojim kvalitetom, kao i Bojan Vasić onim što građanski / mislioci nazivaju talentom, zaslužuju značajnije mesto u savremenoj srpskoj poeziji od ovoga koje im trenutno pripada.
***
(Bojan Vasić, Srča, Gradska biblioteka Vladislav Petković DIS, Čačak, 2009)
Piše: Bojan Samson
