Многа дела модерне историјске прозе у Србији током осамдесетих година, у већој или мањој мери, поседују елементе фантастике. Збирка прича Радослава Братића Слика без оца садржи интензивну евокацију живота у малом селу непосредно после Другог светског рата. Село је омеђено са свих страна гробовима својих мртвих, а изван тога је спољашњи свет који доноси историјске и природне катастрофе. Различите армије долазиле су и одлазиле, окупације и ратови узимали су свој данак и село је сачувало своја сећања у причама о националним и локалним јунацима из прошлости. После 1945. сеоски житељи евоцирају слике легендарног Стаљина који их је спасао у рату, а потом се претворио у демонску фигуру која прети њиховом постојању као што су то чиниле и друге необјашњиве силе. Сељаци деле свој простор са духовима и вампирима који их опседају у сећањима на ратове и покоље.
У роману Светлане Велмар Јанковић Лагум јунакиња прича како јој се живот потпуно преокренуо са доласком партизана у Београд 1944, када је њен муж убијен и када им је стан одузет и дат њиховој некадашњој служавци. Јунакиња преживљава са сећањима на свој живот чак и са оне стране гроба и на крају посматра властиту сахрану и том приликом исправља успомене једног од оних који су се окупили на испраћају.
На крају романа Слободана Селенића Пријатељи, један од ликова, Истреф Вери, иде Београдом да тражи кућу коју су он и Владан Хаџиславковић делили крајем рата. Када стигне до адресе где се налазила, открива да је кућа нестала. Нема ничег између зграда које су се некад налазиле са једне и друге стране, чак ни празан простор који би показао где је кућа могла бити. Град и све остало је још увек ту у садашњости, али кућа је тајанствено ишчезла, са њом је нестало и последњег сведока, последњих трагова ратног искуства, а тиме су ишчезли и Владан и све оно што су означавале његова породица и класа.
У роману Писмо глава Селенић се окреће теми револуције и логора на Голом отоку. Приповедачи у књизи су различити ликови из исте београдске грађанске породице затечене у рату, окупацији и револуцији. На крају рата неки чланови породице подржавају Стаљина док други остају на Титовој страни. Они издају једно друго често са намером да спасу трећег члана породице. Један од њих, син Максимилијан, умире током истраге. Он је дијабетичар и ускраћен му је лек који му је неопходан за преживљавање. Максимилијан се враћа као дух у роману и приповеда своја сећања на те године.
Ови духови нису проширење унутрашњих психолошких стања какво је уобичајено у гротескној књижевности деветнаестог века. То су политички духови који се враћају да би сведочили о убиствима, нељудском третману, насиљу над телом и имовином. Сећања у која се они на узнемирујући начин уплићу нису личне успомене већ јавна ствар. Као у Шекспировим драмама – духови у Хамлету, Магбету и Јулију Цезару представљају прекорачење људског и божанског закона. Хамлетов отац враћа се из мртвих да сведочи о властитом убиству, украденом краљевству и украденој жени. Појава духова, гротеска, свет сна и фантастика у историјској прози осамдесетих година нису само последица деструктивне силе историје већ и доказ о трајној вези прошлости и садашњости.
У српској књижевности осамдесетих, духови су знак историјски сублимног. Та сублимна зона лежи на граници историје. У време када су ова дела била објављена, опште мишљење је било да се она супротстављају доминантном идеолошком гледању на прошлост и нуде једну алтернативну историјску приповест. У извесном смислу, ова проза се заиста супротставља марксистичкој историографији својом нетелеолошком сликом историјских процеса. Међутим, уместо да промовише ревитализован смисао националне приповести у једном алтернативном наративном оквиру, она има за циљ да закомпликује однос између фикције и историје. Она се бави проблемом сазнања прошлости.
Приповедачи ових дела покушавају да створе наративни поредак од сећања и других противречних извора и истраже простор између сфера знања и незнања. Поседујући трагове оног што је некада било, подстакнути су на археолошко истраживање наслага историје не да би реконструисали збивања него да би разумели њихово значење за савремени свет.
Српски писци осамдесетих година не представљају историју као пуку рекреацију прошлих догађаја у својим причама. Историја је представљена као наслеђе које се стално враћа и које приповедачи опсесивно поново посећују. Жеља да се приповеда о прошлости је заједнички захтев духова који опседају садашњост и ликова који покушавају да открију тајне прошлости.
Историјска проза не рефлектује кризу осамдесетих година непосредно својом везом са антикомунистичком или националистичком пропагандом него то чини на посредан начин, артикулацијом друштвене узнемирености која прати пад званичних митова, крај једне историјске приповести и трагање за другом. Та проза не сугерише алтернативне истине већ доводи у сумњу могућност сећања да створи кохерентну приповест о прошлости. Опсесивно враћање у прошлост производи чудне и сабласне одзиве који значе повратак потиснутих историја и промене културних и друштвених структура.
Сећања на насиље двадесетог века које не подлеже рационалном разумевању превазилазе границе историјског сазнања. Свако значење које би прошлост могла имати, попут Владанове куће на Косанчићевом венцу, напросто ишчезава.
Са међународног скупа Српска књижевност у европском контексту одржаног у Бордоу
(Дејвид Норис; Политика)
