Knjiga formata enciklopedije na bezmalo hiljadu strana i nekoliko hiljada fotografija obuhvata radikalne umetničke prakse od 1913. do 2008. godine i, naravno, tiče se ne samo likovnih umetnosti, već i muzike, arhitekture, pozorišta, filma.
Autor projekta i urednik knjige Miško Šuvaković je za pojedine oblasti angažovao još 10 saradnika. U knjizi su srpski nadrealisti našli adekvatno mesto, ali Miško Šuvaković, neumorni istraživač, nalazi i značajna ostvarenja koja su čak i stručnjacima slabo poznata. Pedantnost i dobru procenu koji prate najveći deo knjige, gde se urednik pojavljuje i kao pisac, teže nalazimo kod autora za koje se opredelio.
U poglavlju “Performans umetnost: preko neoavangarde ka konceptualnoj umetnosti” Ane Vujanović – Olja Ivanjicki, nema onu radikalnu ulogu koju je imala kad je Knez Mihailovom vozila svoju lutku-dvojnicu i potom je spalila ispred Grafičkog kolektiva. Nećemo u knjizi naći ništa o instalacijama i ambijentalnim projektima Olje Ivanjicki, što je bilo radikalno za vreme u kom se događalo. Kako knjiga seže do 2008, čudi da, osim ranih radova Radomira Damnjanovića Damnjana, nije pomenut i njegov indikativni performans “Velika beogradska mrtva priroda”, izveden 1996. u galeriji “Zvono”, koji je označio i njegov povratak na beogradsku likovnu scenu.
U prvom tomu “trilogije” koja se bavi umetnošću u Srbiji, imamo i dva poglavlja o arhitekturi Aleksandra Ignjatovića. Prvo “Nemogući toposi – arhitektonske imaginacije nacionalne utopije” nam predstavlja – posle preopširnog eseja o političkim prilikama – Vidovdanski hram Ivana Meštrovića. Autor će nam u tom kontekstu saopštiti i da su Meštrovićeve skulpture “političi pamflet o Jugoslovenima”! Najznačajniji Meštrovićev – kosovski ciklus, koji je izazvao najveću stručnu pažnju na svetskoj izložbi u Rimu 1911, i potom mu otvorio vrata Viktorija i Albert muzeja u Londonu, sada je “prevrednovan” jednom rečenicom. Negde u drugoj polovini knjige nailazimo ponovo na Ignjatovića. Sad su njegova tema “Poricanje i obnova: arhitektura postmodernizma 1980-1991”.
Mora se priznati da je autor u moru “poslastičarskog košmara” koji karakteriše našu postmodernu bio selektivan i odabrao dobre primere. Međutim, više nego o njihovom značenju i značaju on piše i podseća nas na “stegonoše nacionalizma”, svetosavske balove. Nesporno je da stvaralaštvo treba situirati u konkretne društveno-političke odnose, socijalnu situaciju, ali kad “situiranje” prevlada nad delom, čitalac koji se sigurno dobro seća blokada i bede, malo šta će saznati o arhitekturi. Ignjatović pominje i neizbežnu grupu MEČ, koja je prva uvela ideje postmodernizma u arhitektonsku kulturu Srbije. On se, međutim, prema njoj određuje rečima jednog od članova grupe, i to ne jednog od njenih osnovača. Pošto je reč o umetnosti u Srbiji, a ne srpskoj umetnosti, onda je relevantno bilo pomenuti – kao što je pomenuto i Bojsovo gostovanje u SKC-u – i da je čuveni italijanski arhitekta Aldo Rosi zapucao u Beograd da se sretne sa članovima grupe MEČ.
Nesumnjiv je značaj ovog “Orionovog” prvog toma, zato što se prvi put integralno evidentiraju radikalne umetničke prakse na našem terenu, stavljaju manje ili više uspešno u društveni kontekst. Dragoceni su foto-prilozi, kao i dizajn Dušice Knežević. Propušteno će se, ipak, lako nadoknaditi. Ali, kako knjiga zaslužuje široku publiku i, najverovatnije, nije pisana za uski krug “posvećenih”, jezik koji je korišćen, neretko hermetičan, sa obiljem stranih reči, morao je da bude razumljiviji. Da to može i Miško Šuvaković, pokazala je svojevremeno na Art-kanalu emisija o umetnosti čiji je bio autor.
(Novosti)
